ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 21. januar 1957.
Egzistencijalizam = romantizam preplavljen prema atomsko - histeričnom dobu. Pokraj sve ravnodušnosti prema svom opstanku, pokraj animoznosti prema skokovima tog opstanka iz jednog u drugi šablon neraspoloženja, egzistencijalist je tim svojim opstankom fasciniran kao kavim bogom; njegov duševni nudizam nije manje isključiv od romantičarskog.
Ja i moj opstanak, prevrtanje, uvrtanje, zavrtanje sopstvenog života u svim smerovima kao da je od gume, pretresanje njegovih najbeznačajnijih sitnica, ceđenje tih efemernih činjenica opstanka do kosti, ravnodušnost koja mora biti kako tako izmišljena da pokrije brigu za svoje predmete. Ima nešto sladunjavo, lešinarsko, nekrofilsko, ima nešto narcisoidno i perverzno u mojoj spremnosti da se ogorčim na svoju uzaludnost ili da se sa njome dosađujem;
ima nešto bljutavo u mekoti mog života ako on dozvoljava da bude obeščašćen mišljenjem: to više nije život koji se živi nego misli. Romantičarski orgazam nije ništa nesnosniji od mog, i romantičarska lirika nije egocentričnija od moje proze. Šta više možda je on i uzvišeniji. Ali ja sam odbacio uzvišenost kao besmisleno podizanje iznad svog života, kao nelojalan stav prema tom životu kome sam u dokolici dozvolio da me osudi na sebe.
Jedini stvarni napredak od Kierkegaarda na ovamo je u tome što su naša neraspoloženja dobila nove sintaktičke oblike: značaj ovog dobitka je fonetski.
Opstanak = stator; mišljenje = rotor; misao rotira oko opstanka kao na vrteški, te se čini kao da ga uzima sa raznih strana, iako stvarno to što ja vidim nisu razne strane mog opstanka nego razne strane mog mišljenja. Doslovno samo se moja misao može označiti kao manje ili više nepodnošljiva: u odnosu na celokupan lik mog postojanja.
Svoju nepodnošljivost infiltrira ona mojoj egzistenciji, te se i ova oseća nepodnošljivo: tako adaptirana samo na nepodnošenje pođaruje refleksiju; baca je u novu nepodnošljivost. Nepodnošenje se više ne odnosi na predmete mišljenja, nego i na samu nepodnošljivost kao na njegovo opšte stanje. U tome je smisao apsurda.
Nije smisao apsurda u tome da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepopravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u smislu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu. Ovako ja neću da budem indolentan, jer se ne solidarišem sa svojom besmislenošću; nastojim da je podvedem pod neko značenje; želim da je unosno razmenim za blagostanje.
Besmisao je strašan samo onda kada se odbacuje kao činjenica koja leži nekom životu ili bar kao ona koja mu se privremeno dogodila: čim se besmisao integriše sa mnom, čim je ja prihvatim kao opredeljenje on postaje smisao (koji, uostalom, baš zato što sada nosi nov izbor, postaje mučan i nepodnošljiv). Smisao je nešto definitivno, pa zato i gnusno.
Ja ne mogu da odlučujući smisao predam ma kojoj prokletoj stvari izvan sebe; ja ne mislim da mogu kazati: „Moja stolica je predmet koji služi za sedenje“, jer ona to nije osim za mene i to ne zauvek nego samo za jedno moje vreme sedenja. Inače stolica je savršeno besmislena.
No comments:
Post a Comment