ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 22 januar 1957.
Novi gramatički oblici i moje konzekutivno ja. Jednom kontinuelnom ja, tačnije jednoj predstavi o kontinuelnom ja, odgovara termin zamenice prvog lica upotrebljen u nekom perfektnom obliku. Kontinuelno ja bi moglo da svoju nekadanju radnju obeleži kao činjenje sebe i da je podvede pod obim ja. Moglo bi da kaže: „Ja sam rekao“, „Ja sam učinio!“ „Ja sam bio!“.
Stvarno ovakva upotreba zamenice može da stvori zabunu, jer je nesumnjivo da ja koje opisuje svoju prošlost zamišlja ovu kao svoju, te se stavlja u nju kao što jeste u svojoj sadašnjosti. Ono termin svoje egzistencije produžuje unatrag na egzistenciju koja mu pripada. Ono se time preobraća u prividan lik svoje idealne celine, kojoj u realnom svetu ništa ne odgovara, do navika svesti da svoje egzistencije prikuplja u jednu formu sećanja.
Kad kažem: „Ja sam bio u Zagrebu“, čini mi se da sam postigao neku koheziju između svojih opstanaka, te sam ih podveo pod trenutno samosaznanje: izjednačio sam se sa pamćenjem sebe sama. Pamćenje još uvek nije nikakvo moje postojanje u svetu, iako je jedan stepen pretpostojanja; pamćenje je malter kojim se oblepljuje labava zagrada mog ja.
Moje aktuelno ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom bitnom srodstvu sa mojim aktueliziranim ja, niti sa onim koje je potencijalno. Ono je autonomno, te ne odgovara za svoju idealnu prošlost niti za svoju idealnu budućnost. Ono ne odgovara ni jednom ni drugom i ne nastavlja se ni u jednom smeru mog postojanja.
Govoreći o zamišljenom postojanju u Zagrebu, potrebno bi bilo da kažem: „On je bio u Zagrebu!“ a ne ja sam bio u Zagrebu. Stvarno ja i ne mogu biti nikad u Zagrebu: ja sam samo tamo ili nisam. Sve što se odvija, odvija se u sadašnjosti; sve što jeste, jeste tekuće. Egzistencija nema svoju prošlost ni svoju budućnost: samo sadašnjost.
Reperkusije za moral.
Moj se opstanak menja brže od ljudske pravde: ono što se za postupak nekog mog opstanka kažnjava, nije jedan odgovoran, nego nevin život.
Potreban je radi boljeg raspoznavanja da ljudi često menjaju svoja imena.
Takođe je potrebno uz svaki oblik perfekta upotrebljavati treće lice jednine. Perfekt i futur po svom egzistencijalnom značenju ne mogu stajati uz prvo lice jednine. To može samo prezent. Ne može se reći - Ja sam bio, niti - Ja ću biti, nego jedino: ja sam. (Ovaj prezentni oblik jedini odgovara konzekutivnom ustrojstvu mojih opstanaka.)
O nebu. U ledenoj noći izgledaju zvezde kao svetleće ribe u vodi. Sazvežđe Andromede: nebo učiniše astronomi tako romantičnim da švrljajući po njegovo karti čoveku se čini da prolazi kroz jednu mitologiju. Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“. Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima: obožavanje imena i tajanstvenih zvukova,
Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod: metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari. Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost: obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje. Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu): jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?
Nisam siguran da li bih voleo nebo više ili manje kad bih ga poznavao onako kako poznajem zemlju. Nisam siguran da li bih voleo jedno nebo po Mendeljejevim tablicama, više od jednog neba koje bi u fantasmagoričnom neredu začinjalo svetove mimo i uprkos svih tablica?
Ova istina o nebu je prilično nepodnošljiva i remeti religiozan odnos prema prirodi: jedini odnos koji je našim primitivnim pretcima pružao prednost nad našim humanističkim shvatanjima. Treba se nečega bojati i nečemu se diviti, da bi to našlo svoje mesto u našem opstanku. Stav mišljenja je nepodesan da uzme nešto za nas iz prirode, osim iskustva pomoću koga ćemo se održavati. Mišljenje je naše odstranjivanje. Ja sam manji za svaku ideju koju imam o svetu, ali puniji za svaki strah koga od sveta imam.
„Navalite na tesna vrata“ (Luka).
Tesna vrata lepote, tesna vrata čulnosti i veoma otvorena i široka vrata mišljenja: čovek ne želi da odere svoju kožu prolazeći kroz tesna vrata nagonskog života. On bira vrata koja nemaju rama i prolazi kroz njih kao kroz vazduh: refleksijom dotičući, opstankom ne dotičući onu tajnu za koju je Aldebaran tako pogodan simbol.
No comments:
Post a Comment