Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 6. januar 1957.
Dramatizacija i samodramatizacija . Ono što je u nama bez sumnje dramatično mi i ne osećamo kao svoje sopstveno događanje; preostalo samodramatizujemo.
Dramatična je naša borba protivu sebe (tačnije otpor koga moje novo ja pruža ideji o mojim nekadašnjim postojanjima = mitu o sebi).
Dramatičan je taj fatalističko-prometejski konflikt koji se eksponira u potpunom mraku prasvesti (prasvest ovde mora biti u svom pojmu samo analogija jednog praopstanka kome je svojevremeno odgovarala; odgovarala u pogledu zajedničkog bivanja, a ne neke korelacije, jer - da se vratim mom sadašnjem stanju: moja svest ne odgovara meni kao neraspoloženju, moja svest kao samosaznanje ideja ne podudara se sa mojim neraspoloženjem, nego mu uvek prethodi.
Tako sam ja prethodio samom sebi kroz ideju o svojoj budućnosti, što je u prvom stepenu jedna sudbinska veza. Moja svest (svest koju imam o stvarima dok pišem ove redove, pa čak ni za sve to vreme, svest je moje egzistencijalne prošlosti, te je osećam oko sebe kao tesnu rukavicu, koju bih voleo da odbacim i skinem sa svog opstanka: da je svučem sa života).
Ako bih ja kojim slučajem mogao da postanem svestan prirode i oblika konflikta koga izvršujem: tada se sudbina više ne bi otkrivala u svom fatalističkom smislu nego bi postala predmet izbora u njegovom refleksivnom značenju. Ono što kao preživljena dramatičnost preostaje u svesti više ne pripada meni (mom aktuelnom ja) niti to ja može u njoj naći neko za sebe jasno obaveštenje. Ono se doduše bavi njime i tako dobija neku sasvim proizvoljnu sliku svoje sopstvene dramatičnosti: kao kada bi posmatralo neku rđavu reprodukciju.
Svestan toga da dramatičnost jeste oblik postojanja mog trenutnog ja (kroz verificiranje dramatike prethodnih) mogu pretpostaviti i sada kao i svakog drugog momenta sebe kao scenu: fatalno-prometejskog konflikta.
Izgled svoje sudbne pošto ona prođe kroz prometejski tesnac moje promenljivosti, ne mogu da predvidim.
Iako je taj izgled u svojoj suštini kao sudbinski već predviđen. (Ovo treba uneti u „Komentare za Simfoniju Eroicu“.)
Započeo u „Političkim sveskama II“ „Dijalog o sudbini Evrope“, pošto sam završio „Jedan razgovor sa Francuskom revolucijom“. Dijalog je izvanredno sredstvo da se misao kaže u svom njenom dinamizmu.
No comments:
Post a Comment