ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 8. januar 1957.
Ja sam mislio da bi se moja borba sa sudbinom mogla dogoditi u ovom mom opstanku jednom zauvek, i za sve one živote koji me još uvek očekuju: da bi pobeda koju sam priželjkivao bila pobeda za sva moja vremena. Prevario sam se. Ona je bila samo privremena i važila je za mene sada. Na mene sutra nije delovala i tako izgubih svaku predstavu o onome što je imalo da se založi u ovaj dan, da bi se isplatilo u onome koji dolazi. Nije bilo mogiće povesti odlučnu borbu sa nečim što još nije definitivno; kako je moguće u jednoj prethodnici pobediti čitavu vojsku koja joj sledi?
Potrebno je bilo opirati se iz dana u dan, iz jednog mog vremena u drugo, biti poražen u jednom, izvojevati pobedu u drugom i čekati spreman dan koji je dolazio, čekati star, već za njega sutra, izlišan za njega sutra, mrtav za njega sutra.
Moja promenljivost za koju sam se nadao da je efikasno oruđe protivu sopstvenog mita, imala je i drugu oštricu. Tačno je to da sam stalnom novošću primoravao mit da se ponovo ogleda na meni i da poneki put doživi korekturu, ali je isto tako tačno da baš zbog te svoje večite novosti, nikad nisam mogao da pobedim sve svoje sudbine, celu svoju sudbinu nego samo onu koja je kao epizoda odgovarala mom tekućem i privremenom opstanku.
Morao sam uvek ponovo da patim.
Mama je imala srčani napad. Bio sam izgubio glavu. Bio sam ucenjen: pomislio sam na sve one strašne dane koje bih imao da iskusim ako bi se njoj nešto dogodilo, samo zato što sam ja branio svoju nezavisnost. Tek onda bih je u moralnom smislu potpuno izgubio, jer bi svi moji budući opstanci bili u potpunoj zavisnosti od njene smrti.
Ja mislim da je jako volim. A tada sam pomislio da više od svega volim svoj mir.
Komentari dobro napreduju. Zasada prilično zadovoljan kompozicionom shemom „Simfonije Eroice“.
Danas je vazduh mirisao na izgoreli ugalj.
Preko susednog zida bio je povučen žut potez svetlosti.
Dolazio je D. Z.
No comments:
Post a Comment