ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 11. januar 1959.
Mathieu Delarue i „sloboda“ (povodom Zrelog doba - Sartrea). Ništa nas ne može spasti od rođenja, a rođenjem se zauvek opredeljujemo protiv slobode. Opredeljuju nas rođenjem; još se ne rodismo čestito, a već u tesnoj pećini utrobe besmo izlepljeni refleksima kao flasterima; kasnije ćemo se opiti čarima refleksa i naučiti da ih umnožavamo. Postaćemo dronjav zavežljaj automatizama; običan paket refleksa. A naša će strast (mitska uostalom) prema nezavisnosti i bez-uslovnosti biti rođena i odgajana kao jedan od mnogobrojnih refleksa pomoću kojih živimo.
Imam na umu obrazac: nezavisnost = laička sloboda = Delaruejevsko muvanje po međusvetu. Ono što stvarno postižemo je sporadična mehanička nezavisnost, nešto kao sloboda izbora u malom (makrokosmos ostaje nedotaknut našom lažnom slobodom) u obrisima, u efemernostima, na periferiji sopstvene egzistencije.
Mikroskopska sloboda sa kojom se samo zabašurujemo pred sudbinom. Lovac na slobodu, Mathieu Delarue podseća na dirigenta, koji bi, pogrešivši temu, na Beethovenovom koncertu, dirigovao poskočice. Zgažen, uzurpiran, od svoje slobode, ipak nije slobodan. Tek začaran, opsednut: zavezan slobodom. On još nije spoznao apsurdnost svoje slobode.
Osuđen na delovanje i da se na nama deluje, mi nemamo mogućnosti da postignemo više od beznačajnog sužavanja, mestimičnog i privremenog neutralisanja naših zavisnosti u oba smera: delimično i privremeno se „oslobađamo“ i delimično, „privremeno oslobađamo“.
Atmosfera Zrelog doba je atmosfera napora, koji su nalik na ljigavo komešanje bakterija u nekom bujonu. Napori su na prvi pogled herojski i cilj koga ima Delarue vredan zauzimanja, ali tema njegovog života prestaje da bude herojska i postaje smešna, kad doznamo da njegovi napori ne mogu izvojevati slobodu, koja bi se mogla koristiti i vršiti kao sloboda.
Ti napori možda ponekad mogu uroditi jednom sumnjivom nezavisnošću mišljenja o stvarima, ali niti menjaju ove, niti bitno utiču na njegov postupak sa njima. Nikad nijedan Delaruejev napor ne može izmeniti stvari tako odlučno, da zadobijena sloboda funkcioniše među njima kao među predmetima svoje božanske samovolje.
Misleći o njima „slobodno“ on im se ustvari akomodira, kao slobodno oko predmetima pod jednim novim osvetljenjem, sažimajući tako svoju „slobodu“ u projekte njihovih, možda još nezauzetim, ali mogućih oblika. Njegova će „sloboda“ uvek samo imitirati ono čega se gadi: bitno i bezizlazno - biće onomatopejska.
No comments:
Post a Comment