Dnevnik Borislava Pekića 12 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 12. januar 1959. 

 Zlatna deca. Od „Vardar-filma“ još prošlog meseca primio originalan tekst na preradu. Sudeći po njihovom pismu, izgledi: znatni. Moj interes: nikakav. Nemam pojma kako ću prepraviti ovaj scenario, tim pre što sa svoje tačke gledišta ne vidim da mu je prepravka potrebna. Ovde se radi o tome da li ću za svoj nonkonformizam naći još neku obrazinu, pored onih koje tekst scenarija već sadrži. Odvratan mi je i taj scenario i sve što bih na njemu dalje uradio. Ponavljam sebi da će mi novac koga za njega budem dobio, omogućiti godinu dana slobodnog rada.

Mathieu Delarue i „sloboda“. (Nastavak.)

Ma šta Delarue bude preduzeo povodom Marseline ljubavi, on je oskrnavljen čak u svojoj prividnoj „slobodi“ - za svagda. Delarue se nala u Marseli kao jedno vreme bez koga nikad neće moći biti slobodan, a koga nikad neće moći da uzme natrag. A svest o njemu u njoj, nadživeće i u nekoj njegovoj budućoj slobodi od Marsele, kao tvrda izraslina raka, koja će je bujanjem zapušiti: unapred je onemogućiti u funkciji oslobađanja.

Trebalo bi da kaže: - „Vrati me meni!“ i Marsela da bude u stanju da ga vrati, pa da se oko Mathieuovih refleksa o slobodi obrazuje poneki od majušnih zidova (paravana autarkije). Samo poneki, a kroz otvorene strane šupljine slobode, ona će i dalje oticati svetu iz koga je refleksijom prividno uzeta.

A sa stanovišta jednog potencijalnog budućeg bića, kome prete da ga sastružu kao rđu sa života, ova delaruejevska sloboda ima snagu ironičnog komentara. Ta sitna vlažna bala u neprikosnovenom dnu vrele pećine, u poučnom susedstvu izmeta i mokraće (i u stalnoj opasnosti da jednostavno bude isprata ili izlučena) oslobodila se svoje nepotrebne i neupotrebljive nezavisnosti čim je počela da deluje na Marselu i Delarueja.

A pre nego što kao masna mrlja bude istrta sa sveta, krug njene invazije uvećaće se ko zna još kime. Ona je tako postigla da menja živote pre nego što je izgubila mesto za svoj. Ona je ororbila tuđu nezavisnost pre nego što je stigla da pokuša iskoristiti utvaru šanse za svoj. Još u misteriji začeća izgubila je mogućnost slobode za kojom će jednom beznadno žudeti.

Ta mala mešina živaca unapred je izabrala, opisala i definisala svoju patnju, kao što zamah ruke unapred određuje koje će krugove bačeni kamen urezati po vodi. Ako je sastružu, pre nego što je obavi, ona će produžiti da živi na smešnoj i uobraženoj Delaruejevoj slobodi, parazitski kao plesan. Ubuđaće Delaruejevu slobodu. I svačiju koje se dotakne.

I Mathieu Delarue ništa neće moći da preduzme u svoju odbranu: događaj kao prostor u kome je „sloboda“ jednom zauvek bila izgubljena, ne može se sastrugati kao balon krvi u dnu utrobe. Čovek ne može abortirati memoriju. Može je samo ismejati, poniziti, ali ne i iskoreniti. (Pri tome memorija nije nikakav naš opstanak; mi se ne produžujemo u prošlosti kao što nemamo nikakvih izgleda da se nastavimo u budućnosti.)

Verovatno da pravi Delarue ne bi ništa preduzimao protiv ove uzurpacije, osim što bi o njoj mislio kao o nečemu što ga je za svagda odseklo od „slobode“. Onda bi možda uvideo da je to odsecanje samo mali deo uzurpatorskog napada što ga sudbina vrši na svim rubovima njegove egzistencije; pomirio bi se sa sudbinom. Odrekao bi se svoje neupotrebljive slobode za račun jedne koja njegovu egzistenciju može da ispuni slobodom čitavog sveta: uviđajući apsurd, on bi ga odbacio kao stanje svojih emocija. 

Ali Sartreov Mathieu Delarue neće ovo da učini; Sartre će ga (ja to očekujem) primoravati da se idiotski brine za nešto što je oduvek imao samo kao gubljeno ili izgubljeno; kao večiti deficit njegove egzistencije. Što je oduvek imao samo kao nemanje, kao večito nadražujuće odsustvo, ponekad, takođe, kao nadu.


Može će on pritome izgubiti neku od mikronskih, ružnih, ali toplih „šupljina“ slobode, ali nikad neće uspeti da se u nju sasvim uvuče. Sloboda nije pesak u kome bi neka nojevska egzistencija za uvek sahranila svoju glavu. Nema slobode u koju bi stao rođeni. A i da je ima, čemu bi služila? Čemu bi služila uzaludna sloboda? Jedna komplikovana mašina koja ništa ne vrši osim što zabavlja maštu svojih pronalazača.

Jedna poslanica Mesije . Odlazim, Ravi, rasut kojekuda po sebi, da pripremim kao vredan ratar svoje ujedinjenje, svoj praznik u kome ću se obelodaniti kao hermetički zatvoren orah; ostvama lovim svoje odlomke, Ravi! Kljove zarivam u svoje izgubljenosti; širim se kao magla u praslici neke džinovske agonije i kroz prašumu neraspoloženja tumaram za stadom svoje ravnodušne braće: do večnosti zaljulja gromom koji nečujno puca pod zelenim nebom moje kože.


Pogledaj Ravi! Gamad baulja po kori sveta, tupe eksplozije larvi, pljuvačka koja nadima mora i podiže se kao vodoskok na trbuhu zemljine nezavisnosti; nimfomane gusenice; crvi sa cvikerima od roga. Bešumne orgije u krunama drveća: mesečevi obredi u čast Cibele kada se dokazuje besmrtnost i kada su mrtvi likovi bogova moje rase zagrejani od krvi.

Odlazim bez prošlosti koja ostaje kao izmet. To je moja počast Ravi tebi koji dolaziš. Hteo bih još jednom da vidim brata koji spava prav kao trska i čiji se vrat klati kao vrh pecačkog štapa; hteo bih da vidim svoje razaranje na majčinom dlanu; hteo bih da se sričem sa sveta, o Ravi, kao krug koji se sa Tobom zatvorio.