Dnevnik Borislava Pekića 13 januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Utorak, 13. januar 1959. (nastavak)

Saznanje i iskustvo (Nastavak od 3. januara.)

Popularna istina: Iskustvo obrazuje novo saznanje; novo saznanje retroaktivno obrazuje novo iskustvo. Ovo se događa kao penetracija. Pénétration pacifique . Istina obično mirno, bez potresa prodire u iskustvo. Iskustvo prožima istinu svojim ustaljenim činjenicama.

Retko koje iskustvo biva poraženo novom istinom, niti istina ođednom biva uništena zatečenim iskustvom. (Ovakve istine obično i ne bivaju saznate, jer ih iskustvo unapret onemogući; sistem samozaštite.) Istina je kao virus, izdržljiva. U sredini iskustva zadržava dugo ona svoju virulentnost.

Treba ustanoviti kako dolazi do enormnih razočarenja? To pretpostavlja da nova istina odjednom uništi sve prethodeće i sva do sebe stečena iskustva.
Ali: kao što je nemoguće da jedna istina sasvim preuredi naš duh prema svojim činjenicama, ne dozvoljavajući pri tome da i sama bude preuređena našim duhom kao svojim novim domaćinom, tako je nemoguće da nova istina to bar polovično ne postigne.

Kažem: nemoguće, jer bi to značilo da između pojedinačnih istina o svetu ne postoji korelacija, pa da je ona isključena i između pojedinih isečaka sveta, što ih ove istine reprezentuju. To bi značilo da jedna istina poseduje samo sliku, tip, nacrt, duh jednog odlomka sveta i ništa od bilo kod drugog. Svet bi bio deljiv, ne samo veštačkim sredstvima saznavanja, nego i prirodnim sredstvima sopstvenog dešavanja, bio bi mnoštvo.


(Po nekom principu uređenih pojedinačnosti? To je kontradikcija, jer bi svet koji bi se nekom zajedničkom načelu pokoravao, morao ovo načelo da sadrži u svakom od svojih delova, pa bi istina o jednom delu eo ipso bila istina o svima.)

To bi dalje značilo da nijedna pojedinačna istina o svetu nema značaja za ovaj u celini, jer bi svaki elementarni svetski korpuskul, svaka konstituanta takvog izdeljenog sveta, odslikavala samo sebe i svoja izolovana, ničim ne uslovljena stanja. Istine ne bi obazirale iskustvo na one koje su joj susedne, jer ove prema njoj ne bi bile u obavezi. Istine bi bile usamljene varnice sred goleme tmine jednog inkoherentnog sveta.

Takav svet bio bi svet koincidencije. 

 Alternative: svaka nova istina preudešava svet mojih predstava prema sebi (revolucija). Svaka nova istina biva svetom mojih predstava preudešena prema njemu (evolucija). Obostrano preudešavanje? Koegzistencija?