Dnevnik Borislava Pekića 16 januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 16. januar 1959.

Drama. 1959. nameravam da u produžetku Emigranta (Obešenjaka) napišem još sedam dramskih groteski „za školske čitanke“, od koji bi svaka raspravljala po jednu misteriju ljudske egzistencije:

Azil (misterija straha; korekcija koju mi je predložio B. B.: misterija velikog preokreta, zemljotresa pojmova pod uticajem imanentnog straha od opšte propasti sveta.)

Točak (misterija uzaludnosti; uzaludnost ma kakvog delovanja pod pretpostavkom da se sve događa mimo i bez nas.)

Mesija (misterija apsurda kao normalnog stanja ljudske egzistencije pri čemu je apsurd shvaćen dosledno: kao konflikt između slobode volje – svemoć Boga koja je neiskoristljiva i stvarne svemoći sudbine. Judin mit.)

 Imperator (misterija slobode).

Internat (misterija borbe).

„U početku beše kraj“ (misterija koja će u dramskoj koncentraciji istorije, sve ranije raspravljane misterije sažeti u misteriju stvarnosti kao dešavanja, vremena.) Primedba: Nedavno sam gledao Beckettov Kraj Partije i tamo našao rečenicu: U početku beše kraj, misao koju sam, ne znajući za ovaj tekst, želeo da upotrebim kao lajtmotiv svoje drame.

Na ovaj ciklus od sedam sintetičkih drama nastavlja se osma analitička : Ponoćni ekspres koji za temu ima misteriju pojedinačnih i izolovanih ljudskih svetova (drama ignorancije, kao što je prema mom mišljenju Emigrant bio samo drama nevinosti).

Autogenija = samoradnja = ponosita zabluda egzistencijalizma. Osovina slobode koju je hrišćanstvo provrtelo kroz naše slepe živote.

Sloboda je biti u toku. Biti van toka, u nekom svom izdvojenom rukavcu je samo mehanička nezavisnost. Ključ čiji je oblik modeliran pomoću voska, vraća taj oblik materije iz koje je uzet. Ali otisak može biti umnožen samo posredstvom gvožđa, koje ga aktuelizira. Ova recipročnost sveta i naših života, voska i ključeva, ne može biti zanemarena kad se pravi ili prepravlja neka doktrina o „slobodi“. Jednom je

Sartre pitao D. M. kako Jugosloveni stoje sa angažovanom literaturom. „Mi smo do guše angažovani, gospodine“ - odgovori ovaj: - „Vi se možete i angažovati i od-angažovati, pa da se u vašem životu ništa ne promeni!“ To je Sartreova sloboda prevedena u jedan model stvarnosti za koji očigledno nije pravljena.

Sartreov Sizifov posao: izmišljanje marksističke kulture.


 Iskušana smrt. Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti, prethodi agoniji, jer život je: topao, veštački zagrejan pasaž između dve hladne i prazne ulice. Rađamo se iz smrti. (Možda u tom iskustvu leži strah od buduće smrti?) Vraćamo se svojoj smrti. Život je gnojav infiltrat u čistim plućima, nebitka.

Stvari. Obratiti pažnju na stvari, uhvatiti ih na delu, Ravi, prepasti stvari, tvoje stvari. Jer sumnje nema, one su tvoje; ne mogu se više obmanjivati svojom lukavom lojalnošću. Niti me one, mogu zavaravati svojom. One su mirne zato što si ih ti umirio Ravi? Nisi li? Nisi li od njih napravio slepe sluge svoje promišljenosti?

Nisi li ih naučio da miruju da bi se među njima mogao prikradati meni, Ravi? Nisi li stvorio vrata samo zato da bi na njih mogao kucati, kad mi se približiš? Nisi li izmešao nečiju zemlju da bi krišom došao meni? Obično se ne pridaje važnost ništavnim slobodama koje stvari ponekad uzimaju. Puštamo ih da se istutnje? Ne bi to radili da znamo kako ih ti pokrećeš, kako ih vrtiš u njihovim tvrdim nepomičnostima kao čigre? Igraš se sa njima kao nestašan Bog. Pokazuješ svoju moć, kušaš je da bi me spreman spopao.

Ima dugo kako stvari za mene prevazilaze odvratan, a ipak tako koristan pojam upotrebe. Čini mi se da stvari mene upotrebljavaju, kao i ja njih. Šta kažem: moja upotreba ih ne menja, samo troši. Oni mene i troše i menjaju. Da li se to moglo dogoditi bez tvoje saglasnosti Ravi?

 Jedva se usuđujem da ih posmatram duže nego što je to neophodno. O uhođenju nema reči. Zar ću ja, koji bi trebalo da bežim od tebe, tražiti tvoj nejasni lik, u nekoj vodi koja me nosi, Ravi? U nekom poslušnom stolu, koji se naslonio na mene, dok sam pisao ovo?

 Malo ima izgleda da se šta postigne načinima gledanja koji su nam dopušteni u životu, Ravi. Za njih kao da bi bilo potrebno upotrebiti neko oko koje bi bilo mrtvo na živ način. Neko novo oko. Ja ga tražim. Hoću li tako biti bliži ili dalji od tebe, Ravi?

Zrenje stvari: jaje ostaje isto, pa ipak u svojoj ljusci ono zri.

Doktrine . Doktrine su kao rukavice: što su više tesne lepše izgledaju. Sloboda je takođe kao rukavica: lepša je ukoliko je tešnja. Opasnost: da se usled toga pri svlačenju obrne na naličje.