ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 18. januar 1959.(nastavak)
4) O licima drame. Broj lica u drami je troizvestan. Jedna izvesno je dramska; sa predstavljačke tačke gledišta: četiri lica (Adam, Nastojnica, Ravi, Ravi-2), jer se Nastojnica-2 uzima kao jedno lice sa Nastojnicom-1 (čime hoće da se posle ubistva Nastojnice-1 ponovo uspostavi tročlano, tropolno stanje egzistencije, i pripremi tlo za novu ali istu uzurpatorsku igru.)
U I međuigri i I igri imali smo ovo tročlano interpoliranje kao trougao Adam - Nasojnica - Ravi; u II međuigri i početku II igre kao trougao Ravi (u Adamovoj egzistenciji, kao Adam) - Nastojnica-2 - Ravi-2; = Adam-2 = Nastojnica-2 = Ravi-2 (ova druga situacija dakle može biti označena i formulom u kojoj se Ravi uzima kao Adam-2, pri čemu preobrt ostaje definisan kao Ravijevo uzurpiranje Adamove egzistencije, a ne obrnuto.)
Druga izvesnost je filosofski analitička; sa gledišta same ideje ima tri lica: Adam, Nastojnica i Ravi (jer se između značenja koga ima Ravi i značenja koga ima Ravi-2 mirno može staviti znak jednakosti: ono što za prvobitno Adamovo stanje znači Ravi, to za Ravijevsko stanje Adama znači Ravi-2; ovo tumačenje važi i za odnos Nastojnica i Nastojnica-2).
Primedba: Zašto, ako Nastojnicu-2 mora da igra ista osoba koja igra ubijenu Nastojnicu-1,- da bi se na taj način obe izjednačile u svojim funkcijama prema egzistenciji: najpre Adamovoj, a zatim Ravijevoj u Adamovom postojanju, zašto je to nedopušteno kad je u pitanju Ravi-2? Razlozi su brojni; u prvom redu ako bi Adam igrao Ravija-2 pored zabune koju bi to kod gledaoca izazvalo, bilo bi i neispravno sa gledišta opšte ideje: jedna izgubljena egzistencija nikad se ne vraća niti se može ponovo osloboditi; ona nestaje zauvek.
Uzurpatora uzurpira samo novi uzurpator = Ravi-2 koji predstavlja sasvim novu sudbinu. Zatim, ako bi Ravija-2 igrao Ravi-1 to bi najpre bilo fizički nemoguće, jer je on već angažovan kao novi Adam, kao novo saznavanje starog Adama koji je oduvek bio sudbinom ispunjen, čija je sloboda oduvek bila neupotrebljiva i obična zabluda.
S druge strane bilo bi pogrešno sa gledišta ideje, jer bi pretpostavljalo da se jedna istorija kao sudbina uvek ponavlja u istom obliku. Stoga Ravi-2 mora da bude sasvim nova osoba, ali sa istim značenjem za Ravija, kakvo je ovaj imao za Adama. Samo u ovom smislu se anegdota ponavlja.
Treća izvesnost je realna, naime ona iscrpljuje način i polje stvarnog dešavanja teme; sa gledišta toga kako se tema „Mesije“ u životu stvarno događa: postoji samo jedno lice i to Adam, koji u sebi kao egzistenciju nosi oba svoja protivurečna pola: Ravija kao sudbinu i Nastojnicu kao slobodu (neupotrebljivu). Obrazac je: Nastojnca + Ravi = Adam.
Ova treća izvesnost kojom se kaže da je čitava drama samo spoljne otelotvorenje jednog unutrašnjeg apsurda, može alternirati još u neke obrasce. Tako sa izvesne tačke gledišta postoje samo dva lica: Adam (koji je identificiran sa Nastojnicom, jer ova simboliše na raznim planovima razne zablude egzistencije, kao što su na primer: sloboda volje, žudnja za životom, itd.). I Ravi kao kontrapol svim pobrojanim pojmovima, dakle kao sudbina, žudnja za smrću, itd. Možda je obrazac drame: Adam = Ravi u stvari najbliži stvarnom stanju stvari.
Na prvi pogled mogu ove spekulacije biti bez interesa za reditelja „Mesije“; ali pokazaće se da od izbora izvesnosti koju jedan broj lica mora da prezentira zavisi i smisao koga će u drami reditelj da nađe. Naravno reditelj će se tehnički držati prve izvođačke izvesnosti: raspolagaće sa četiri razne osobe, da njima na filosofskom planu prikaže samo tri pojma preobražena u tri osobe, a na realnom planu da rasklopi samo jednu osobu. Reditelj će tehnički uzeti kao posebne ličnosti:
Adama, Nastojnicu, Ravija i Ravija-2, s tim što će Nastojnicu iskoristiti dva puta (kao istu sadržinu u dve iste osobe - način da se identičnost njihovih značenja podvuče - ali za koje se, obzirom da je stara Nastojnica ubijena, pretpostavlja uslovno da su različite; publika mora shvatiti da je pisac hteo ovim da ukaže sa jedne strane na ponavljanje jednog opšteg nacrta dešavanja i ponavljanje jednog istog konflikta u okviru tog dešavanja, pa je stoga vaskrsao staru Nastojnicu da bi poslužila i kao nova ; a s druge strane da pokaže kako ova identičnost, ovo ponavljanje ne biva spolja zapaženo:
Ravi u novoj najstojnici ne prepoznaje sadržinu stare, iako istovetnost njihovih likova kao da na to tvrdoglavo ukazuje.) Usled toga biće reditelj u stanju paradoksalno da pomoću samo četiri lica predstavi njih pet, a ukoliko bi pisac izabrao tzv. Hibridnu varijantu odnosa Adam - Ravi (o kojoj će biti kasnije reči) čak i šest, jer se u toj varijanti Ravijevsko stanje Adama u finalu smatra genezom nove ličnosti izmešanih vrednosti: Adam + Ravi = Ravi u obliku Adama).
5) Varijacije na temu: „Simbolične realne sadržine ličnosti“ (od kojih zavisi i shvatanje njihovih izvesnosti u predhodnom paragrafu 4).
Koje su ličnosti realne, a koje samo simboli određenih odgovarajućih polova ljudske egzistencije?
Da li ličnosti kao simboli sadrže izvesan uslovni realitet?
Jedina postojeća realna, živa ličnost drame je Adam. Samo njega može reditelj tretirati kao realan objekt. U tom smislu Mesija je drama sa jednim licem. To lice, Adam, predstavlja realno polje apsurdnog stanja koje će se uz pomoć ostalih ličnosti - simbola izvesti iz psihe i materijalizovati kao zamišljeni kamerni konflikt. Evo metafore koja to opisuje: pozornica je slika duše u bukvalnom smislu; kao da se jedna zatvorena unutrašnja drama u Adamu projektuje izvan njega na bini. Ta projekcija zahtevala je uvođenje drugih lica, ali više ne realnih nego irealnih simbola onih konstituanata apsurda koji su imanentni svakoj egzistenciji: simbola sudbine i slobode volje.
Bez sumnje, pored izvesnih teškoća i verovatnih zabuna koje mogu prosto spontano proizaći iz ovakvog načina prikazivanja jedne duboko metafizičke radnje duše (jer ovde se nešto iskonski unutrašnje i subjektivno objektivizira, nešto nematerijalno materijalizuje, nešto nevidljivo modelira) kažem, pored svega toga ovaj metod ima i velike prednosti nad nekakvim psihološko introspektivnim, a dramski deskriptivnim metodom, kojim se služi moderna drama.
Uvek valja imati na umu da je Mesija u najstrožem značenju reči jedna filosofska, metafizička drama, jedna drama koja čini pokušaj da rasklopi (ne očisti) mehanizam apsurda ljudske egzistencije.
To je odgovor na pitanje koliko lica ima drama. Samo jedno: Adama.
Što se tiče ostalih: Ravija, Nastojnice, Ravija-2 i Nastojnice-2, ova lica su samo simboli konstituanata apsurda, a izvestan realitet što ga poseduju potiče od toga što se onaj apsurd koji je do sada tretiran kao suverena i unutrašnja stvar i drama duše r e a l n o događa i kao sadržina međuljudskih odnosa. Prema meni se ova ili ona ličnost može imati kao sudbina, pa će moj konflikt sa njom imati istu apsurdnu suštinu kao i moj unutrašnji konflikt između mene kao neupotrebljive slobode i mene kao neizbežne sudbine koja me uzurpira.
No comments:
Post a Comment