ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 18. januar 1959.(dalji nastavak)
Izvesni uslovni realitet simboličkih ličnosti jedna je od najvažnijih a svakako najefektnija osobina ove drame, jer ona sugeriše čitavo jedno shvatanje realnog motrala, realne istorije, realnog međuponašanja ljudi i što je najaktuelnije realne politike.
Ovo će naročito postati jasno iz jedne šeme koja sledi. (Obratiti pažnju na istorijsku kategoriju značenja simbola, jer upravo ova kategorija pridaje simboličnim ličnostima enormnu količinu spoljnjeg realiteta).
Irealni (simbolički) i realni (samostalni) karakter kao što su Ravi, Nastojnica, itd, neće zadavati nikakve tehničke poteškoće pri izvođenju, kao što nisu to činile ni piscu prilikom pisanja. Sredstva kojim je on saopštavao i realizovao i njihovu simboličnu i njihovu realnu stranu, ista su. Za sada ja ne vidim da bi ova dvostrukost igde morala da zapadne u protivurečnost, pa da ovaj ili onaj izraz ličnosti kao simbola poriče ili protivureči istoj ličnosti kao realitetu, i obrnuto.
6) Objašnjenje šeme. Kao što se vidi, šema je pre svega uzdužno podeljena na oblast realnosti i oblast simbola (u ovom slučaju jednog hibridnog simbola, koji je i irealan i realan, kako je rečeno u paragrafu 5.
Oblast realnosti je apsolutno asimbolična i empirična. Oblast simboličnosti je pretežno simbolična, a tek u drugom planu ostvaruje izvesne realitete: određuje odnos između ljudi, odnos između naroda, odnos između ljudi i naroda – država - vođa, itd. (sve to najviše u psihološkoj kategoriji, pa sve manje i manje, polazeći od poslednje poprečne kolone u šemi).
Šema je, zatim, još uvek uzdužno, ali u okviru spomenutih opštih oblasti, podeljena na ličnosti: Adama, Nastojnice i Ravija. (Uzet je prvi trougao, ali sve što za njega bude rečeno važiće i za drugi trougao: Ravi (kao Adam) – Nastojnica-2 i Ravi-2, jer se drama dalje samo ponavlja.
Primedba: reditelj od početka druge međuigre može kad god želi prekinuti dramu, ili je obrnutonastaviti koliko mu se prohte ili koliko ima strpjenja, jer se od jedne određene rečenice ona ponavlja i počinje ispočetka. Ova drama može trajati ili sat i po, ili sto sati neprekidno, a da se u njoj ništa ne izmeni. Krug je njen simbol. Pretpostavljam da ovakvu slobodu još nijedan pisac nekom reditelju nije dozvolio!
Iz šeme se vidi da Adam spada u oblast realnih ličnosti, a Ravi i Nastojnica u oblast simboličnih ličnosti (sa uslovnim realitetom o kome je govoreno).
Poprečno je šema podeljena na četiri konstituante našeg postojanja: metafizičku (ontološku), životnu (biološku), društvenu (istorijsko političku) i duhovnu (psihološku).
U svakoj od ovih oblasti, oko svake od ovih konstituanti događa se konflikt kome je u drami dat jedinstven izraz. Zaključke koje čovek želi da izvuče može naći pomoću ove šeme. Ona će ga orijentisati na svakom od pobrojanih planova.
__________________________________________________Oblast: Realno S i m b o l i č n o ___________________________________________________
Lica: Adam Nastojnica Ravi ___________________________________________________
Metafizička Egzistencija Sloboda volje. Sudbina ____________________________________________________
Životna Život Žudnja za životom Žudnja za
kao postojanjem. smrću kao
nepostojanjem. _____________________________________________________
Društvena Narod Ideja slobode. Ideja vlasti,
gospodarenja. ______________________________________________________
Duhovna Duša Prošlost Sadašnjost
(memorija) ______________________________________________________
7) Diskusija šeme. Uzmimo kolone sve tri ličnosti globalno; uviđamo da Adamova predstavlja zapravo samo oblast, domen u kome se konflikt događa: to je oblast egzistencije, života, društva (naroda) i duše (duha). Ali Adam nije samo to: on u sebi nosi sve elemente kolone koja inače pripada Nastojnici kao materijalizaciji jednog pola apsurda njegove sopstvene pojave.
Zato stoji obrazac:
Adam = Nastojnica (u objektivizaciji jednog subjektivnog konflikta ona je nosilac ideje slobodne volje, žudnje za životom, ideje slobode i prošlosti.)
Obrazac Adam = Nastojnica, je početni i odgovara onom nivou na kome se nalazi apsurd koji nije samopoznat.
Ravi pak ostaje nosilac drugog pola materijalizovanog unutrašnjeg apsurda; sistem njegove simboličnosti kreće se po koloni od sudbine, preko žudnje za smrću, ideje vlasti (gospodarenja) do Sadašnjosti.
Obrazac Adam = Ravi je finalni i odgovara onom nivou na kome se nalazi apsurd koji je samopoznat. Spoznavanje apsurda, naravno, ne utiče na to da on anonimno deluje i bez tog spoznavanja. Ovoj istini odgovaraće u drami permanentan uticaj koga Ravi ima na Adama od momenta njegove pojave, a momentu spoznavanja odgovaraće Adamovo fizičko iščezavanje.
Obrazac: Adam = Ravi zamenjuje raniji obrazac Adam = Nastojnica. Time je istovremeno pokazano kako se čovek ponaša kad spozna apsurdnost sopstvene egzistencije.
Adam u fazi nepoznavanja apsurda živi u zabludi da ima slobodnu volju, da žudi za životom i da poseduje prošlost (kao narod u spoljnem realizovanju simbola - da je slobodan). U fazi spoznavanja Adam nestaje, pa zajedno sa njim i Nastojnica (njeno ubistvo, kao što treba, prethodi Adamovom iščezavanju). Ostaje stvarna suština i rezultat: suština Adama i rezultat konflikta njegovih naslednih zabluda i istine: sudbina, žudnja za smrću, ideja vlasti (u spoljnem realizovanju simbola) i večita sadašnjost.
Egzistencija koja želi da bude slobodna ostaje sudbinska: jeste sudbinska i sama je sudbina; život koji bi hteo da žudi za sobom, žudi zapravo za smrću: nepostojanje je racionalni cilj postojanja; narod koji svoju istoriju troši na borbu za slobodu, nije drugo do model u kome živi vlast kao njegova sudbina: njegova borba za slobodu je borba da je izgubi; duša koja bi htela da poseduje svoju prošlost osuđena je na večitu sadašnjost.
(Ideja o konzekutivnom ja, nasuprot kontinuelnom.) Ona je uvek nova i od toga ne može umaći, svako njeno bivše stanje nepovratno umire, zapravo biva uništeno večito nadolazećim sadašnjostima.
Sada mora postati jasna i ideja ubistva, nasilne smrti nastojničine: sudbina ubija slobodu, žudnja za smrću uništava žeđ za životom, vlast slobodu, a sadašnjost svaku prošlost. (Nastojnica = nastojnica Adamove slobodne volje, žeđi za životom, prošlosti, itd.)
8) O fabuli Mesije. Fabula je morala biti pravolinijska, jednostavna i jedinstvena da bi složeni mehanizam teme mogao u njenom okviru slobodno da se kreće. Komplikovanje fabule, bilo uvođenjem novih lica (čija nemogućnost proizilazi iz svih ranije iznetih stavova), bilo odvođenjem radnje u digresije, ne samo da se pokazuje štetno, nego apsolutno nepotrebno.
Mesija nije ni realistička drama klasičnog modela, ni psihoanalitička drama koja se kao kod Tennesseeja služi spoljnim efektima, a stvarno odigrava van vidnog polja gledaoca; ona nije ni čista, iskristalisana emocija kao što su Ionescove Stolice (emocija koja je svojim uopštavanjem dobila enormni metafizički izgled). Mislim da je po svom krajnjem cilju, ako ne po sredstvima, najbliža Beckettovom antiteatru.
No comments:
Post a Comment