ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 3. januar 1959.
Autarkija nije i sloboda.
Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost: kao izvaljen panj, kao ukradena kriška ploda koji se proždire za nekim drugim stolom. Ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kad nevešto imitira njegove izglede: samo priviđa slobodu u svom kratkom i sočnom snu.
Autarkija je nesavršena, jer pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže svetsku od sebe. Ona je prinudno, tetanusno kočenje, umrtvljenje slobode, koju bi da oživi i učini efikasnom po naše živote. Ne ustanovljava ni nezavisnost kao dnevnu, tekuću laičku slobodu, jer „oslobađajući“ sebe ne „oslobađa“ od sebe.
(A navodnice će ovde poslužiti da je degradiraju na nivo mehaničke nezavisnosti, jednog lažnog autoteizma i da od njene ravnodušnosti emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko ova može idealno biti zamišljena da se ostvaruje u svakoj mogućoj stvarnosti.)
Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, dvopolna: da daje slobodu, koju za sebe izgrađuje kao autoteliju , da je podiže i oko sebe, da predmet svoje aktivnosti (= naše pojedinačno postojanje) potpuno i bez ostatka iščupa iz sveta. Iz poštovanja prema principima na kojima kao sloboda beše konstituisana, morala bi da za svagda oslobodi svet od sebe.
Contradictio in adjecto je sloboda koja utiče i deluje; fiktivna je ako zaostaje izvan obima svoje autotelije; delujuća „sloboda“ deluje protiv sebe, dezavujiše svoju prirodu, ukida se u onome što je čini pojmom. Njuška oko svoje slobodnosti kao pas oko nepoznate kosti, koja ga privlači poznatim zadahom. Život koji bi hteo da postane i ostane samohranljiv, morao bi da se odrekne ne samo svog delovanja na drugog, nego i samodejstva = svog delovanja na sebe.
Morao bi dakle, da bude mrtav? Jedan mrtav život? Na žalost da bi ovo postigao ni iz daleka nije dovoljno da umre. Trebalo bi, ne samo da se ne rodi, nego da mu je to onemogućeno: valjalo bi da ne postoji ni sama ideja o njemu i o eventualnosti njegovog postojanja. Isuviše okolnosti imaju da se steknu, da bi se najzad proizveo model, u najboljem slučaju ovlašni autotip jedne neupotrebljive „slobode“ koja bi povrh svega bila i lažna.
Model idealne slobode. Po pretpostavci koja odgovara ovom sistemu, idealno slobodan bi mogao da bude samo neki jedinopostojeći opstanak, nezavistan od svih drugih (koji ne samo da ne bi smeli biti ostvareni nego za to ne bi trebali da imaju ni teorijsku mogućnost).
Opstanak autogeničan, apsolutan i neograničen gotovim svetovima i to samo dotle dok svoju datu slobodu ne upotrebi na stvaranje kakve činjenice; proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju idealnu slobodu (koja će se preobraziti u mehaničku nezavisnost), jer će se svaka novoproizvedena činjenica - osim onih koje su njegovom slobodom spontano date - imati prema opstanku kao nov svet uslova, od koga on neće moći da bude zaštićen. Sloboda živi samo u svom sopstvenom soku.
Idealna sloboda je nemoguća. Ona je pretpostavka budućeg Boga i u sebi sadrži pranačela apsolutnog mira i smrti. Ono o čemu raspravljamo je ili mehanička nezavisnost (egzistencijalisti), veštačka volja (hrišćanski ortodoksi i naučni heterodoksi) ili racionalna sloboda (moja predstava o jednoj ostvarivoj slobodi).
Radi se o pomirenju između jednog saznanja i jednog iskustva; otkrivanje istine nije dovoljno da bi se obesnažila moja zabluda: potrebno je da istina nađe svoj lokus u sistemu mog iskustva, da se učlani u sled dotadašnjih predstava, da se izmiri sa zatečenm stanjem. Ovo stoga što bi svaka istina koju otkrijemo, ceo svet izvrnula naopako, ako bi htela sve njegove činjenice da preuredi prema sebi. Saznanje može biti rezultat iskustva, ali ga ono menja: penetracijom.
Povodom Emigranta . Poseta mladog reditelja A. J. Drama ostavila na njega „izvanredno jak utisak!“ Pitanje: koliko je on tvrd za utiske? Koliko je on plastičan ili elastičan? Drami ništa ne smeta da bude rđava, a da na njega ostavi jak utisak, ako je ona slaba. (Uostalom: jedna loša drama može se nekom činiti dobrom ako pogađa neki tekući krug njegovih asocijacija ili trenutnih iskustava).
A. J. veće, gotovo apokaliptične teškoće očekuje od pozorišnih božanstava i kritičara, nego od publike. Smatra da je treba davati - kako u podnaslovu stoji - kao grotesku, kojom će biti kamufliran njen nonkonformistički karakter. Mimikrija uvrede. Ja sam Emigrantom hteo da uvredim. U prvom redu sebe. Koliko će mimikrija sačuvati od uvrede da bi je zgotovila za gutanje novopečenim komunističkim puritancima?
I po njemu je sluga Emanuilo (pored Emigranta, a možda i više od njega) modus viventi drame. Mali metafizički motor koji njene ideje puni dramskom energijom. U izboru glumaca pretpostavlja mlađe (Laković , Simić , Pleša , Slavenski ) - rutinerima. Odista: ( ) je tako odvratno stvaran, pa prema tome i ograničen u svom predstavnom značenju, nikad više od puke činjenice: činjenice Otela, činjenice Bruta, činjenice Grinvalda.
A. J. misli na „Atelje 212“. Rad na drami zamišlja kao mističnu zaveru sa ciljem da iz nje udari grom. Stoga moli da tekst nikome ne pokazujem.
Ja sam skeptičan. Ne verujem da će se Emigrant u mojoj zemlji ikad davati. Moj stav je stav Kierkegaardovske naoružane neutralnosti.
Jedna Klupska legenda. Ik-dik najpre beše čovek; onda se razbole i umre; da bi sakrili njegovu smrt od porodice sa Bulevara Sumraka u kojoj je Ik-dik bio fon Štrohajm, a njegova žena Nora Dezmond, mlađi sin Izota Frašini, a stariji Norino, runjavo majmunče, njega zameniše za lutku Papita, primitivno stvorenje, čije telo ne iskoristi ni jedan izum savremene elektronike (iz pukog konzervatizma, a i da bi napakostio komunistima). Njegovom pojavom beše izvršen temeljni preobražaj u ( ), koji do sada neuspeo kao čovek, bi pretvoren u savršenu mašinu.
Ugrađeni mehanizmi, koji suprotno očevim, ne ispuniše dug prema civilizaciji, rade bez prigovora. Što ( ) (robotska formula) ne odgovara na sva pitanja, nije njegova krivica, nego krivica onih koji mu ugradiše nedovoljno kombinacija odgovora.
Sumnja se da su: televizor i frižider, a možda i električna mašinica za brojanje, samo neuspeli Papitovi pokušaji da izvrši socijalno biološku funkciju još koji put. Sumnja se, ali to je preterano, da ( ) predstavlja samo primitivni stadijum televizora u njihovoj kući, mehanizam koji se nije uzdigao do pojma: predavanja emisija. ( ) je prema ovoj teoriji samo prijemnik.
Meni se čini da se ova klupska teorija, zasad ilegalnog karaktera, ne temelji na činjenicama. ( ) je ipak kadkad nešto rekao. Neki drže da je to krčanje, znak nekog kvara u postrojenju.
Što se tiče Papita, on se nalazi u Radio Klubu, gde mu diletanti leme šrafove.
Klupska legenda kao nadahnuće za savremenu dramu. Drama u kojoj su sva lica autentični roboti neke buduće civilizacije, kada je čovečanstvo, u kataklizmi međusobnog uništenja, propalo ostavljajući među robotima - rezultatima svog genija, samo jednog preživelog i spašenog čoveka. Zaostali čovek nastoji da preudesi robote prema ljudskom uzoru (po sećanju) pri čemu zaboravlja kakvi su ti ljudi bili, i vrline njihove preuveličava.
Roboti međutim pamte ljude koji su ih stvarili. Oni im između ostalog prebacuju što im nisu ugradili mehanizme ljubavi (humanosti). Možda ljudi takve mehanizme ni sami nisu imali. Sa svoje strane roboti nastoje da robotiziraju poslednjeg čoveka da bi tako izbegli ponovno uništenje: čovekov duh, duh je uništenja. Oni najzad ubijaju poslednjeg čoveka na svetu.
Ali tada ne može više niko da im usadi ljubav. Jedina nada njihovog robotskog života, upropašćena je u strahu da se sačuva gola robotska egzistencija. Roboti nikad neće znati za ljubav. Ova nada je bila energija koja ih je držala u pokretu. Kad je nje nestalo roboti se gase i njihov svet krećući se sve lakše, jednog dana, po smrti poslednjeg čoveka, staje. Ubivši u poslednjem čoveku ljubav, ubiše sebe.
No comments:
Post a Comment