ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 6. januar 1959.
Komentar jednog Ionescovog intervjua „Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (...) Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba. Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni).
Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (...) Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost. (...)
Beckettovo delo Kraj partije pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu uzor istoriju, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge. (...) Što se više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (...)
Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti, sadašnjost i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene. Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste“. (Iz NIN-a)
Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Ionesco rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: jer književnost je filosofija u svom estetskom korelatu. Ona je takođe i moral i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se natura. Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička.
Književnost je ofarbani model moje filosofske predstave sveta. Ovo izražavanje koga Ionesco želi da oslobodi zaključaka, zaključak je i po tome što deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih, socijalnih iskustava složenih prema nekom estetskom načelu. Ono što je za sebe ovde irelevantno, odista je samo to uređivačko načelo, koje može da se menja od pisca do pisca ili od vremena do vremena u jednom piscu, a da ovu promenu obavezno ne mora pratiti promena celokune konstelacije iskustva.
Prisustvo uređivalačkog načela u mom izražavanju proporcionalno je prisustvu metafizičke predstave u mom mišljenju. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije od mog mišljenja. A kad se dogodi da se jednom izrazu prida misao koju on nije hteo ni mogao da sadrži, onda ova univerzalnost ne pripada piscu nego čitaocu ili njegovom kritičaru.
Književnost, verujem, ne može a da ne odgovori na suštinska pitanja čovekova, jer su ova samo, u nekojima od svojih oblika i u nekojima od svojih nivoa, predmeti filosofije etike i sociologije.
Naravno da su rešenja koja nudi jedna drama samo estetizirani, stilizovani obrisi one formule koju bi u čistim pojmovima dale neke metafizičke, moralne ili socijalne doktrine. Razlika je ipak terminološka. Stoga namera Ionescoa da izbegne hotimičan uticaj na savest savremenika, zvuči kao akademsko izvinjenje za stvarni uticaj koga njegova dramaturgija vrši.
Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali ne može da ne izloži svarene delove nekog metafizičkog sistema kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno.
Očevidno: dok sistemi imaju na raspolaganju direktna sredstva za preobražavanje naših života, umetnost mora da se zadovoljava ili u gorem slučaju, deskripcijom ovih preobrta, ili u boljem, stvaranjem klime za njih. Ako u tom smislu Ionesco oduzima umetnosti rešavalačku moć, on ima pravo, uostalom, kao i onaj koji tvrdi da se kašikom jede, ali da kašika nikoga ne može nahraniti. To uostalom važi i za filosofiju: nas ne menja ona, nego njeno uvođenje u iskustvo.
Jedan sociološki sistem imaće u političkoj doktrini instrument kojim će prepravljati svet; moral će iskoristiti običaje, iskustvo, odgoj, pa i religiozne stimulanse, da bi taj svet održao ili ga uništio za račun nekog drugog. Jedna književnost nema drugog instrumenta izvan stepena u kome sama sebe izražava.
Njeno pitanje je: da li je odgovarajuća! Iza umetnosti ne stoji sila da je proglasi, ovekoveči i utisne u naše živote, kao što sila sankcioniše dejstvo jednog morala ili jedne politike. Jedna drama se gleda ili ne gleda. Ako moral deluje i pristajanjem i protivljenjem, drama deluje samo pristajanjem. Antiuticaj je nemoguć kao delatan.
Usudio bih se da tvrdim da književnost rešava sve neizvesnosti bar koliko (delimično, nesigurno, neefikasno i netačno) uspevaju da ih reše bilo koje discipline duha, i da pogreške umetničkih rešenja nisu drugo do vidljivi otisci pogrešaka naše filosofije, morala ili sociologije.
Strogo uzev odgovor što ga kroz književnost daje neka filosofija, mora biti zamagljen jednim simultanim ciljem: izražavanjem stvarnosti. Ovi ciljevi bi morali da se poklapaju, i u delima najviše vrednosti oni to stvarno čine (Čekajući Godoa ). U drugima, manje ali nesumnjive vrednosti, oni teže spajanju iako ga uvek ne postižu.
Samo u slabim delima ova su dva cilja disparatna.Izražavanje u okvirima jednog estetskog sistema je tautološko spram filosofije koja ovaj sistem sugeriše; ali tautologija baš zbog onog simultanog cilja nije uvek uočljiva, čak i kada se postigne. (Ja to pokušavam u Mesiji.) Obe terminologije kao da su uzete iz dva nezavisna sistema činjenica, pa iako služe za obelodanjenje istovetnih pojmova o svetu, svaka u svojoj sumi obrazuje svoj jezik.
Sa nešto sreće mogli bismo odnos filosofskog i književnog izražavanja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti. Udar stakla o staklo proizvodi na srpskom: zvek, na egleskom sound, čime je označena jedna ista pojava, jedna ista stvarnost. Jedno estetsko rešenje nije rešenje problema, nego njegovog odgovarajućeg najistinitijeg izraza.
Koncipirao Mesiju; ustanovio kartoteku beležaka za dramski ciklus. Nadam se da ću orijentacioni tekst završiti u toku februara. A. J. me progoni.
Postepeno se oslobađam izvesne angažovanosti, tako uočljive u Emigrantu, izvesne ograničenosti u ciljevima koje bi drama trebalo da postigne. Emigrant je zapravo emocionalno - autobiografska drama, pa ne spada doslovno u ciklus koji započinje Mesijom. Emigrant je ispovest (sentimentalna autohronika).
No comments:
Post a Comment