ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 7. januar 1959.
Nastavak komentara Ionescovog intervjua (od 6. januara)
Realno je ono što jeste; racionalno je ono što mora da jeste. (Racinalna stvarnost je Ionescova uzor - istorija, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. I kad Ionesco odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem racionalnom stvarnošću.)
Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor - istorije isključivo naše samosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena. Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac.
Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (Iskustvo je najveći neprijatelj umstvovanja. Životno iskustvo, mislim.) Metafizika nije jedino u inteligentnim pojmovima o svetu, nego i u osećanju sveta. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kada ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje.
Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanjima deteta, obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu uzor - stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Ionescom - detetom i njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Ionesco - čovek?
U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom iskonskom, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?! Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska - čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je univerzalnost. Vizija Ionescoa- deteta rešavala je sve.
Ta ista vizija u Joneska - čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama ili doktrinama, Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; ništa više, pa ni samu sebe nije u stanju da promeni: ukočena kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.
Tako Ionesco hoće. Ali tako nije.
Ne određuje niti bira Ionesco svoju viziju sveta, nego njegova vizija određuje njega. A Ionesco je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom. Nijednu titlu nije detinja vizija Eugène Ionescoa izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo.
Nijedna božanska odlika detinje mudrosti nije mogla biti ustupljena sad ovoj sad onoj disciplini, da bi estetski izraz ostavila usred neke prazne duše kao usred basena iz koga je sva voda istekla. Sva rešenja mora da su ostala prisutna, samo dobiše svoje silogističke ramove. Inteligentno uviđanje sveta, koje ne mora biti istinitije, uvek je jasnije. Jasnost, eto šta je Ionesco dodao Ionesco – detetu.
Koncipirao satiru „Kako je Mesija narod opio vodom“ iz „Istinite (sentimentalne) hronike Novog Carstva“. Što se tiče „Crnog Petka Simona Kirenskog “ on će biti odštampan u februarskom broju „Književnosti“. (Neka vrsta javnog krštenja; jedan književni brod biva kršten tako što ga kritika tresne po krmi; ponekad krma biva razbijena!)
Jedna dosadna sreda . Da nije bilo Trpka mislim da bih bio prinuđen da urlam. Buka kao ubijanje dosade. Neminovnost i neizbežnost ovih sreda, ubija. Kako bi bilo da jednom odemo iz kuće baš u sredu?! To bi bila avantura!
No comments:
Post a Comment