ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 8. januar 1959.
Šta je sve posejano što još nije niklo? Sve što je posejano, posejano je. Sad ostaje samo da se žanje. Žanje i ždere!
Petak, 9. januar 1959.
Drugi produžetak komentara Ionescovog intervjua (od 6. i 7. januara).
Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke uzor stvarnosti, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.
Dragocena vrednost Ionescovih drama je u pozivanju na tu uzor - istoriju, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.
Ovde se pozivam na moju pretpostavku o autotipskoj formuli sveta; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama. Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!
Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove uzore možemo svesti na neki prauzor, pa sam siguran da bi se mogla napisati jedna jedina drama, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. Ova pradrama bila bi puka deskripcija autoformule sveta.
Impresije. Svetla senka neba kao da kaplje kroz neki kameni levak; travnjaci imaju zadah blata. Šetam bulevarom, razočaran mrtvim likovima drveća, što obešeni pored puta, rešetkasto propuštaju sumrak. Sumrak je kao nesleđena pihtija. Smrknut je prezrelošću dana koji se još uvek tegli po ivicama amfiteatralnih tragova kao po zidovima neke orijaške pljuvaonice od lima.
Ulice padaju niotkud, pa se opet penju pripijene uz zemlju. Grad se talasa kao olupina na vetru.
Kuće su čupave, runjave.
Jedna crna kola, nagnuta na stranu, dimi se u izmaglici.
Osećam kao da sam potopljen u mlaku vodu koja je iznesena napolje da se ohladi; voda se hladi i steže me odasvud. Postajem nepokretan.
U međuvremenu kola iščezavaju i na njihovom mestu ostaje nejasan obris izmeta.
Konstante. Tražim štake, Ravi. Hoću da imam svoje ortopedske noge, bar. Šta ostaje drugo nego se upoređivati, i tako se nadati da ćeš biti za uvek zaustavljen u nekoj sličnosti, u nekoj podudarnosti? (Moje shvatanje apsurda možda nije drugo nego specijalni oblik žeđi za stalnošću. Apsurd je nesumnjivo jedna konstanta.)
Razgovor sa Mironom. Bog tka nebo i u njega utkiva prauzore realnosti. (M. tvrdi da je ovu materijalnu predstavu preuzeo Platon i oslobodivši je materijalnosti, od nje stvorio svet svojih praideja.)
Zar ova primitivna predstava nije srž mog shvatanja autotipske formule sveta? I ovde se radi o jednoj utkanosti praideja u energiju, koja ih samo aktuelizira. Zatim: primitivna predstava o nebu kao rezultatu tkanja u šlageru „Ča ča ča“ („Nebo u kaputu“). Metafore su uostalom samo izrazi primitivnih predstava.
1 comment:
Poštovani urednici,
Nisam znao gde da postavi pitnje pa sam se odlučio na ovom najsvežijem blogu, izvinjavam se zbog toga. Želeo bih da dobijem odgovor na pitanje kako se konkuriše za nagradu za prozu u nastajanju? Tražio sam ovde na sajtu ali nisam nikakve podatke našao. Hvala.
Post a Comment