ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959
Prologomena za novu definiciju „Apsurda“
FK. §1) Šta je apsurd?
U čemu je apsurdnost duhovno žive egzistencije? (Primedba: samo duhovno, refleksivno, ono što saznaje, a ne ono što je pasivan predmet saznavanja, može biti polje neke paradoksalne situacije: jedan kamen ne može biti apsurdan samo stoga što je u trajnoj nemogućnosti da sazna protivurečnost između svoje slobode - ako zamislimo da je poseduje - i realne sudbine u čijem se radijusu ona objavljuje;
kada bi kamen imao sposobnost da se autogeno menja, i to umeo da sazna, ali bio lišen stvarne mogućnosti da se van sudbinskih determinanata menja, pa i to umeo da sazna, on bi bio u svojoj apsurdnosti isto toliko očajan koliko je to ma koji filosof.
Apsurd je bitno gnoseološki fenomen; on je time isključivo pojam, ukupni izraz ljudske egzistencije; izvan čoveka i njegovog duha nema paradoksa, pa stoga ni apsurda; ontološki apsurd ne postoji osim kao puka protivurečnost.)
Zatim : Kako deluje apsurd? U šta ishodi osećanje apsurdnosti?
Da li je apsurd izbeživ ili neizbeživ?
Trajan ili privremen?
Slučajan (realan) ili nužan (racionalan)?
Koristan ili nekoristan po svet?
I po čoveka?
Iskoristljiv ili neiskoristljiv (što je drugo od pitanja da li je koristan)?
Da li je apsurd konačna, za svagda fiksirana forma ljudske egzistencije?
(Biće dokazano da jedino zamišljeni Bog kao suma svih mogućnosti, ali i svih sposobnosti da se mogućnosti realizuju kao sudbinske činjenice, može biti oslobođen apsurda; i zbog toga što je prethodno rečeno i zbog toga što je Bog po definiciji neprotivurečan, a apsurd po definiciji ishod protivrečnosti. Zatim: svako saznanje Boga je samosaznanje.)
Nekoliko elemenata (konstituanti) jedne buduće definicije apsurda:
a) Apsurd je stanje, normalno stanje protivurečnosti, ako se one mogu pojmiti. (Nije, dakle, potrebno da se pojme, nego samo da se mogu pojmiti.) Bez antagonističkih stavova koji paradoksalno koincidiraju, a koji će se kasnije pojmiti umom, osećanjem, instiktom ili iskustvom, ne može biti apsurda. Apsurd je, dakle, bipolaran.
b) Apsurdno je ono što jeste apsurdno, ali i ono što se poima, uviđa kao apsurdno. Ovde se uzima u rasmatranje jedan isti apsurd u svoja dva vida, pri čemu se apstrahuje ono što je apsurdno samo po poimanju ili uviđanju. (Naime događa se da jedno stanje pojmimo kao apsurdno, iako ono to nije. Posledice takvog poimanja prividno će se poklapati sa posledicama poimanja onoga što je strano, apsurdno, ali se sva sličnost iscrpljuje tim površinskim poklapanjem.)
Moglo bi se čak govoriti o objektivnom i subjektivnom izgledu jednog istog apsurda, jer apsurd naše egzistencije postoji i deluje, mada usporeno, iako ga nismo saznali. Iz objektivne sfere ulazi apsurd poimanja u subjektivnu. (Subjektivna sfera je i objektivna i više nego objektivna: ona je sfera objektivnosti uvećana za jednu novu objektivnost, a to je objektivnost samosaznanja. Objektivno + saznanje o njemu kao subjektivna transmisija = Objektivno van nas + objektivno u nama = jedna nova objektivnost, nova stvarnost.)
Potrebno je da se dva kontrapojma o dve kontrastvarnosti nađu trajno ujedno, pa da se obrazuje apsurd moje egzistencije kao polja netrpeljivosti između obe protivstvarnosti. Ali to je druga faza moje apsurdnosti; prva raspolaže samo sa dve kontrapolirane stvarnosti, bez njihovog poimanja, koje će karakterisati drugu fazu moje apsurdnosti.
c) Jedan nepoimljeni apsurd nije racionalan, nije prema tome ni apsurd u doslovnom smislu ove reči. Jer iako upravlja našom egzistencijom anonimno, iako nije izbegnut time što nije saznat, nepojmljen apsurd ne dostiže svoj racionalan nivo (ne proizvodi nova stanja naše egzistencije nego reprodukuje u efemernim oblicima njena stara stanja). Ovde hoće da se ukaže na dve izvesnosti pojma.
Najpre je apsurd realan zato što jeste i što deluje ali ne kao apsurd nego kao objektivna normalna kolizija protivrečnosti bez posebnog značaja za naš duh. Da ovakav realan apsurd može biti prirodno stanje neduhovne egzistencije, njegovim objektivnim dejstvom iscrpela bi se i njegova funkcija. Sve dok nije pojmljen apsurd samo jeste. Ponavljam i to da je od bitne važnosti: on još nije apsurd nego njegova potencijalnost, dakle jedan moguć apsurd. Svi elementi njegove stvarnosti su na okupu, on deluje kao apsurd, ali to još nije i nije sve dok ne bude pojmljen.
Teškoća u razlikovanju ovakvog praznog modela apsurda (sa kojim se bavila dosadašnja filosofija) i punog racionalnog apsurda leži u tome što oba kao da deluju pođednako, izuzimajući na našu refleksiju. Kao da se naši životi pođednako ponašaju pod pritiskom jednog i drugog.
Ali to je privid: neracionalan (realan) model apsurda je neiskoristljiv. Racionalan je iskoristljiv i u toj razlici je sva njegova vrednost po naše živote. Jedan fizički zakon deluje u svetu čak iako nije sistematizovan saznanjem; protivrečnost kao elementarna priroda naše egzistencije deluje i nepojmljena; ali onaj zakon ne menja svet, nego ga održava.
Ova protivurečnost ne menja egzistenciju, nego je konzervira. Saznati zakon i pojmljena protivrečnost naše egzistencije (tek sada je to apsurd) menjaju i racionalno deluju samo stoga što plodovi njihovognjihovog dejstva jesu nove izvesnosti sveta i nove egzistencije.
Zatim se apsurd uviđa sredstvima uma ili osećajnosti, ponekad instiktivno, ali vrlo retko čistim iskustvom koje bi prethodilo refleksiji u tom smislu što bi je proizvelo neposredno (jedino stvarno iskustvo apsurda je u saznanju; hoću da kažem da iskustvo ma koliko u svojim činjenicama izražavalo protivurečnost naše egzistencije nikad ne može da je utvrdi u svojim popularnim pojmovima: potrebno je da se to iskustvo spoji sa jednim duhom koji iskustvom potvrđenu protivrečnost ima u sebi kao prećutni sine qua non.
Iskustvo je zbirka anegdota našeg apsurda, njegova spoljašnja istorija, njegova fabula: tema je u duhu kao neka vrsta naslednog instrumenta. Paradoks je i u tome što je samo apsurd u stanju da sam sebe pojmi, i da samo oblast duha kao autentična oblast apsurda može ovaj da spozna, spoznajući u njemu svoju sopstvenu prirodu.
Važno je ne precenjivati iskustvo: izuzetno težak život ne mora voditi saznanju njegovog apsurda; čak bi se moglo reći obrnuto: život smeta da se apsurd spozna, a ukoliko je teži utoliko njegovo iskustvo vodi na drugu stranu - duhu treba vremena da pojmi protivurečnost svoje prirode, a koliko li mu tek vremena treba da se sa njom saživi ?
(Primedba: iskustvo ne može imati bitnog uticaja na saznanje apsurda već i stoga što bi taj uticaj značio da postoji veći i manji apsurd; važilo bi da se apsurdnosti egzistencija razlikuju tamo gde su isti. Protivrečnost više ne bi bila u samom postojanju nego u korišćenju tog postojanja. A to je nemoguće.
Apsurdnost moje egzistencije nije ni veća ni manja, niti se u bilo čemu, do u pojmu o sebi, razlikuje od apsurdnosti ma čije druge. A razlika u „pojmu o sebi“ nije razlika koja bi se sadržala u tome što ja svoj apsurd pojimam kao drukčiji od ma čijeg, nego u tome što on moju ljudsku različitost određuje na uvek isti način i što me upućuje uzimajući me u obzir na drugu stranu od onih ljudi sa kojima se poredim.)
Tek uviđanjem postaje jedna protivurečnost apsurdna, i to samo onda ako je saznata kao unutrašnja priroda nečeg; to opet znači da ništa izvan duhovnog ne može biti apsurdno. Saznanje ima apsurd kao svoju unutrašnju činjenicu, kao konstitucionalnu osobinu naše egzistencije. Stoga je izraz saznanje apsurda pogrešan. Valjalo bi reći: samosaznanje.
Samosaznanjem postaje do tada realni apsurd racionalan, proizvodan; on time dobija sudbinski oblik i sudbinsko dejstvo po naš opstanak. (Paradoks: apsurd je sudbinski zato što je nužan i što se ne može mimioići, a sam je kao činjenica rezultat kolizije sa sudbinom.) Ispitivanje ovog dejstva biće predmet drugog poglavlja.
No comments:
Post a Comment