Dnevnik Borislava Pekića januar 1959. (nastavak)

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Januar 1959 (nastavak) 

PP. §7) Realni i racionalni narodi. Svi narodi koji su istorijski, moraju time biti i racionalni, jer se njihov proistorizam i sastoji u njihovom pristajanju uz racionalnu determinantu sveta. Ostali su samo realni. Postoje i ništa više. Ništa se u svetu ne bi promenilo da ih nema. (Da nema Srba svet se ne bi promenio, niti bi bio drukčiji nego što je sada. Ali šta bi se dogodilo da nema Amerikanaca?)

Realni narodi (neistorijski, kontraistorijski) u prvom slučaju su ravnodušni, u drugom negativni, čime hoće da se kaže da njihova realnost, njihovo puko postojanje samo u prvom slučaju ima privremen, anoniman i nepotreban karakter, dok u drugom njihova se realnost približuje prividno istorijskom uzoru.  

Antiistorijski narod deluje protivu istorije i njene determinante, pa su delatno realni i nema sumnje da bi svet (jednako kao kod istorijskih) Bio drukčiji u njihovom odsustvu. Drukčiji u ovom slučaju znači: bliži svojoj determinanti, kao što u slučaju apstrahovanja nekog istorijskog naroda to znači: dalji od svoje determinante.

(Primedba: Totalno uništenje jednog antiistorijskog naroda koristi opštem kursu istorije; takvo uništenje je racionalno, jer ono ako se ne potpomogne sredstvima ljudske volje, kad tad samo odlazi. Takvo uništenje je prost dobitak na vremenu. Što se tiče neistorijskih naroda oni se lako asimiliraju, i postaju štetni kad povremeno postanu antiistorijski, opirući se prevlasti onih naroda koji reprezentuju duh same istorije.)

 Što se tiče Jevreja, kao nuzistorijski narod, njihov hibridni karakter dolazi do izraza i u ovoj opštijoj podeli na racionalne i realne narode. Da nema Jevreja pojedinačno, svet bi izgledao drukčiji, ali da nema države Izrael ništa bitno ne bi se u njemu promenilo.

PP. §8) Opšta razmišljanja o transformaciji istorijskog karaktera jednog naroda.

Istorijski karakter jednog naroda ne mora biti večit; on može da menja kategorije svog odnosa prema istorijskoj determinanti.

Istorijski narod postaje pre antiistorijski nego samo neistorijski.

Utvrditi može li antiistorijski postati proistorijski.

Neistoričnost je često poslednja faza istorijske atrofije jednog naroda.

Evo ciklusa: Narod je najpre neistorijski, (ali latentno istorijski; ne sme biti zabune: verujem da uprkos slabe istorijske sreće, narod kome pripadam nikad ni potencijalo nije bio istorijski), zatim njegova sudbina divergira u mogućnostima: on postaje ili najpre istorijski, pa antiistorijski ili odmah antiistorijski, da bi se krenuo u oba smera, kroz finalnu fazu ponovljenog ali ovog puta neracionalnog, praznog neistorizma, izgubio za svagda u groblju naroda. Nešto slično je sa jezikom:

Jedan jezik je najpre i dok se rađa tek delimično živ (on tek razvija potencije svoje buduće živosti); zatim on postaje živ, ali se pri tome njime mogu iskazivati i laži i istine (što odgovara istorizmu i antiistorizmu naroda). Potom on umire i postaje mrtav jezik. Njime se ne služimo, ali ga razumevamo. To opet odgovara finalnom neistorizmu jednog naroda. Zatim jezik iščezava isto onako kao što se narodima događa.

Ne verujem da stepen u kome je jedan narod bio istorijski, u kome je reprezenrovao svetsku determinantu ili je čak pomogao u njenom dejstvu na svet, može ovaj narod spasti od propasti. Propadanje je naličje rađanja.

Istorijski primeri.

Predviđanje budućih transformacija u istorijskim karakterima naroda.

Vrlo važno: istorijska sudbina ruskog naroda pod znakom načela – da jedan antiistorijski narod nikad ne može postati istorijski, dok je obrnuto moguće. Da, moguće, ali da nije neizbežno?


Ustanoviti da li jedan istorijski narod može postati neistorijski bez svoje antiistorijske međufaze. Za sada verujem da može. (Digresija istorije pod udarom nekog drugog antiistorijskog naroda, uništava istorijski; nadmoć nije uvek na strani opšte determinante koja je predstavljena duhom nekog istorijskog naroda, kao što ni istina po sebi nije uvek premoćna, u pravu. Ali svaka je digresija privremena i duh koji je nadahnjivao jedan istorijski narod, kad ovaj bude uništen, naći će se u plodnoj sredini kakvog drugog. Nema razloga za istorijski pesimizam.

U §7 rečeno je da samo pojedinačno uzeto odsustvo ovog ili onog velikog Jevrejina (Hristosa, na primer) može imati uticaja na izgled sveta. Da li to važi i za velike ličnosti pojedinih neistorijskih naroda? Naime da li svet koji ništa ne gubi niti se menja njihovim postojanjem ili nestajanjem ipak podleže nekoj razlici, ako tog naroda u njegovoj nekoj poedinačnosti nema ili ima?

Da li je istorijski ciklus nacrt u čijim se okvirima obrće istorija oko svoje determinante?

Metafora - narod = individua nije ispravna. Zrelo doba individue u popularnoj metafori ne pokriva potpuno pro i anti-istorijsku fazu jednog naroda. Međutim, ovu metaforu moguće je razviti na sasvim novim osnovama.

(Uporediti sa razvojem pojma apsurda u našoj svesti: potencijalan apsurd; aktuelni apsurd sa dva smera: protivljenje apsurdu i pomirenje sa njim analogo pro i anti-istorijskoj fazi u životu naroda; smrt egzistencije sa njenim posthumnim neprisutnim životom, analogo narodu koji je samo naizgled živ a koji je stvarno kao neistorijski mrtav i nepotreban svetu.)

 Svaki narod ne mora proći kroz sve faze istorijskog razvitka? Moguće su sledeće alternative:

Narod A =
Neistorijska faza (sa potencijama istorijske)
Proistorijska faza (racionalna)
Antiistorijska faza (delujuća, neracionalna)
Neistorijska faza (realna bez istorijskog potencijala.)

Narod B =
Neistorijska faza (sa istorijskim potencijama)
Antiistorijska faza (delujuća, neracionalna)
Neistorijska faza (bez istorijskog potencijala)

 Narod C =
Neistorijska faza (sa istorijskim potencijalom)
 Istorijska faza (racionalna, delujuća)
Neistorijska faza (realna, bez potencijala)

Narod D = Neistorijska faza (realna, bez potencije)

PP. §9) O ravnoteži. U pogledu slobode - narod i nacija stoje u jednoj obrnutoj proporciji: najjači je onaj narod koji ima najmanje slobode. Jer da bi jedan narod postigao svetsku dominaciju potrebno je da svoju državnu organizaciju podigne na stepen nezavisne snage, a to je opet moguće samo ako se lišio svojih pojedinačnih sloboda. (SSSR).

 Formula: slobodan narod u jakoj državi je kontradikcio in adjekto. Da bi bila jaka država mora da bude slobodna pre svega od sopstvenog naroda. 

Primer SAD kao da se ipak opire ovoj shematizaciji. Ali to je prividno. Tehnički slobodni izbori ne moraju biti slobodni u svom rezultatu. 

PP. §10) O državi. Država je oblik sažimanja naroda i njegove ideje, mehanizam u kome se ideja naroda preobraća u ideju nacije.

Neka je ovo uslov svake istoričnosti jednog naroda.

Zatim: Država je socijalnopravni oblik u kome se puka stvarnost jednog naroda preobražava u njegovu ideju. Država je totalan oblik te ideje: totalan oblik po definiciji je i slobodan, jer u sebi sadrži sve komponenete svoje izvršene nužnosti.

Samo kroz državu penje se jedan narod do svoje ideje, ali i do ideje o sebi. (Drugi uslov njegove istoričnosti.) Zato je prva vrlina političara biti državotvoran, a ne slobodouman.