ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959 (dalji nastavak)
PP. §11) O narodnim potrebama. One su mahom difuzne i više se sastoje u opštim nadama nego u određenim zahtevima; stoga je bilo moguće pariskom plebsu, kada je tražio glavu svog neprijatelja, dati glavu Brissota umesto Dumouriezove .
Jedan eksperimentalni pas, prema protokolima Uslovnog refleksa ponaša se kao narod: on nesumnjivo ume da razlikuje zvuke po visini, ali mu to ne smeta da na njih odgovara istovetnim refleksima i kad su te visine frapantno različite (te razlike, naravno, ne smeju biti neograničene. Ali ni narodu se nije umesto Dimurijeove mogla dati glava Marat). Cezarima je stoga bilo moguće da narodu dadu igre i zabave, tamo gde je ovaj tražio hleba i slobode.
PP. §12) Analoška politička istorija. Objašnjenje jednog političkog događaja terminom ili procesom svojstvenim kakvoj drugoj disciplini života, pomaže da se shvati monotonija onih oblika postojanja, za koje strpljivo hoćemo da budu raznovrsni. Ne vidim da bi jedna formula politike bila manje moguća i manje potrebna od jedne formule materije.
U prvostepenoj konstrukciji sveta van sumnje postoje izvesni obrasci, koji u njegovoj dematerijalizaciji (duhovnim disciplinama) samo bivaju preformisani i komplikovani, zadržavajući nasledni nacrt svojih odnosa. Obrazac se ponavlja i kad postaje složena: ako ga lišimo potankosti i okolnosti koje nastadoše kao danak novim oblicima postojanja, ostaće autotip obrasca, prvi otisak onog energičnog impulsa koji je stvorio svet, i koji priprema Boga.
Ako priznamo ovu unutrašnju, a ne samo morfološku analogiju između sistema činjenica koje obrazuju razne vidove sveta, prihvatićemo ne samo analošku prirodu sveta nego i analošku metodu u njegovoj deskripciji.
Zato politika ima mnogo da primi od hipoteza koje proizilaze iz ove naglašene analoške prirode sveta. U prvom redu od: determinizma, konstruktivizma (uzetog kao termin za pretpostavku da je svet formula koja se razvija, nacrt koji se izvodi) i jedne racionalne religije, koja u Bogu gleda samo potencijalnu mogućnost objektivnog sveta.
PP. §13) Prologomena za teoriju praktičnog značaja istoričnosti i neistoričnosti jednog naroda. Nalazim da je praktičan značaj u politici ovih kategorija enorman. Za jedan duh koji zadovoljenje svoje sopstvene svrhe nalazi u služenju opštoj, razlike u stepenu istoričnosti njegovog naroda i ma koga drugog, biće izvorom njegovog iskrenog opdeljenja: za i protiv biće racionalan odgovor na pro i kontra-istoričnost jednog naroda u njegovim istorijskim dilemama. (Moj odnos prema srpstvu.)
Dilema je ova: pod pretpostavkom da je moj narod neistorijski ili čak protivistorijski, pod pretpostavkom da je njemu konfrontiran narod istorijski, dalje, pod pretpostavkom da sam ja spoznao ovakvu dispoziciju, ovakvu istorijsku prema-postavljenost naroda što sačinjavaju moderan svet, kakav mora da bude moj aktivan stav?
Hoću li ja sentimentalno i protiv svoje savesti saučestvovati u antiistoričnosti ili neistoričnosti svog naroda, ili ću, rizikujući da me kao izdajnika prikuju na nacionalni kult, napustiti svoj narod da bih se pridružio istoriji?
Hoću li izdati svoj narod ili ću izdati duh istorije? Šta je moralno: biti na strani jedne istine koja gradi, ili jedne laži koja razgrađuje, pa ma ona bila laž mog naroda, kolektivna samoobmana jedne rase koja izumire i koju smrt nadahnjuje tragičnim, agoničnim naporima da se održi ili čak pobedi. (Pobeda jednog antiistorijskog naroda je Pyrrhusova pobeda!)
Dilema je i ova: u kakvim dimenzijama, u kojim dešavanjima istorijskim ispoljava se ovaj konflikt istorijskog i neistorijskog, istorijskog i antiistorijskog? Naime, da li svaki događaj sadrži u sebi elemente ovog konflikta? (To je neka vrsta pravljenja kompromisa sa istorijom. Čovek bi najpre morao da utvrdi da li dilema vredi opredeljenja, da li su dimenzije jednog knflikta istorijske, racionalne ili samo realne, pa da rizikuje napuštanje stvari svog besmislenog naroda.)
Postoji i lakši put. Jesam li ja birao svoj narod? U čemu se sastoji moja obaveza prema njemu? Nacionalizam je neka vrsta obaveze prema jednoj navici. Da li je moj narod moja sudbina? Ako jeste, ja ne samo moram sa njim, nego ću ja biti sa njim ma šta protiv preduzeo. Ako nije, ne samo da ne moram, nego ću biti protiv njega, ma koliko želeo i delio njegovu pobedu.
U fazi neistoričnosti jednog naroda za opredeljenje građana potpuno je irelevantna njegova prošlost, naime to da li je ili nije ovaj narod ikad bio istorijski! Tradicija racionalno hrani i okrepljuje samo tekuću istoričnost. Paradoksalno: bivša istoričnost može neracionalno održavati tekuću neracionalnu neistoričnost, nadahnjujući je primerima, podsećajući je na analogije, koje obzirom na nove okolnosti nemaju smisla ni opravdanja.
Mogućno je da održanje jednog neistorijskog naroda zavisi od količine istorijskog duha što ga je ovaj skupio u svojim racionalnim fazama: prošlost sudbinska onda kad se događala postaje sada antisudbinska, jer održava jednu nepotrebnu naciju u uverenju da ima budućnosti. Prošlost se tako projektuje na budućnost: tvrdoglavost rase raste. (Možda je to slučaj sa savremenom Engleskom?)
PP. §14) Još o analoškoj političkoj istoriji. Hipoteza analoške prirode sveta nema za politiku samo dvostruki značaj: uvođenja u državotvorstvo pored socijalne i metafizičku celishodnost i shvatanja državotvorstva kao socijalnog komplikovanja jedne pratipske proste formule; ova hipoteza nudi istoriji politike i novu metodu. Analoški metod koji se predlaže neće služiti samo stvaranju metaforičnih slika kao pomoćnih instrumenata za uviđanje jedne političke istine, nego će biti sama ta istina izražena jezikom drugog prividno nezavisnog sistema činjenica. (Primena teorije o uslovnim refleksima na revolucije.)
Primer iznet u zagradi pokazaće da se ne radi o deskriptivnoj komparaciji, koja ima za cilj da jednim procesom uzetim kao pomoćni instrument opiše drugi kakav proces (revoluciju na primer) nego o doslovnoj podudarnosti dva istovetna procesa koja se razlikuju samo po tome i stoga što se dešavaju u prividno nezavisnim sistemima činjenica i na raznim nivoima autotipske i kosmokratorske formule sveta. Naime, ono što se događa u revolucijama ne liči na uslovni refleks nego jeste uslovni refleks.
Analogija tako od sredstava deskripcije postaje sredstvo kreacije.
Terminologija, koja će još dugo biti upotrebljavana, mora pozajmljivati svoje pojmove iz drugih disciplina u onom obliku u kome ovi tamo važe: i kao pojmovi i kao nominalni izrazi pojmova. Građenje novog rečnika stvar je spontane budućnosti, ali i tada neće potreba za zadržavanjem opštevažeće terminologije biti izneverena, jer svođenje pojmova o raznim procesima, naime o istim procesima u raznim sistemima činjenica, na pojam o istim procesima, pa na pojam o jednom procesu koji bi odgovarao razvoju svetske formule, nije drugo do postepeno utvrđivanje objektivne suštine sveta.
No comments:
Post a Comment