ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959 (nastavak)
d) Dva pola apsurda su: sudbina i sloboda (Judin mit je jedini mit ljudske egzistencije). Sudbina je ono što jeste, ali mora da jeste. Sloboda kad je aktuelizirana bila bi ono što jeste, a ne mora biti. Ove definicije su pomoćne i služiće samo za tumačenje bipolarnosti apsurda. Sloboda je prema tome sudbinska. Ja sam osuđen na slobodu, to znači da ja moram da biram, da je moja sloboda prinudna, sudbinska, neizbežna i konstitucionalna.
(Kasnije će biti dokazivano da ja ako biram, naime, ako moj izbor ima dejstva, moram i mogu da izaberem jedino sudbinu. Što znači da ja ne biram time svoju sudbinu, da je ja ne stvaram kao nov oblik svog opstanka, nego da se adaptiram na onu kojom sam u osnovama svoje egzistencije prožet.) Izgleda da je ovakva sudbina smešan predmet slobode, a sloboda kontradikcio in ađekto: sloboda izbora koja ima za predmet sudbinu, nije sloboda bez navodnica.
Trebalo bi da mogu da ne biram sudbinu, pa da moja sloboda postane kao pojam punovažna. Ali u tom slučaju šta je preostalo od sudbine. Sudbina koja se može izbeći nije sudbina.
Međutim, ova je protivurečnost prividna, pa će kasnije biti objašnjeno kako je moguće da jedna sloboda u okvirima svojih sudbinskih opredeljenja očuva sve svoje prerogative (pri čemu su to prerogative jedne racionalne slobode, a ne realne - slobode koju zamišljamo kao ničim neograničeno pravo na izbor) i da sudbina održi svoju suverenost iako je ispunjena pojedinačnim slobodama kao ćup nekom tečnošću koja nagriza: tečnost nagriza ćup, a on se ipak održava i ne dozvoljava rasipanje tečnosti.
e) Privremena definicija slobode: sloboda je neiskoristljiva sudbina. (Reviziji podvrći pojmove o slobodi, naročito popularan i antifilosofski pojam nezavisnosti; sloboda je nešto duboko disponirano, nešto ropsko u svojoj prirodi.)
f) Privremena definicija sudbine: sudbina je iskorišćena sloboda. Obe ove definicije su metodološke i služe bližem određivanju paradoksalne situacije u kojoj se nalazi naša egzistencija. (Sa metaforama treba biti krajnje oprezan.)
g) Nekoliko ideja o prirodi apsurda:
Kolizija „slobode“ i sistema sudbine u kojem se ona vrši.
Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
(Hrišćansko gledište: sloboda je mogućnost koja mi je data kao kazna; sloboda je sinonim za stradanje. Glupost! Stradanje počinje tamo gde prestaje sloboda, naime gde prestaje naša zabluda da smo slobodni.)
Moj izbor nije delatan. On je samo pojam o jednom izboru koji bi bio moguć.
Uviđam da sam nesposoban da primenim svoju izbornu sposobnost; ili: ako mogu, da ona nema dejstva u polju sudbine.
Kakva je to uteha! Šta vredi što u pojedinostima mogu da menjam svet, kad ne mogu da ga uništim da bih se okušao u stvaranju?
Svako očajanje (filosofskog porekla) je žalost što nismo bogovi prerušeni u nezadovoljstvo poretkom sveta.
Data mi je volja, ali ne i mogućnost da je iskoristim. (Biti Bog je nemoguće, a sve ostalo nedovoljno i besmisleno; protivteža: ipak učestvovati u jednom budućem Bogu. Ovo nije samo psihološki hendikep.)
h) Popularno objašnjenje apsurda gore iznetog (pojmovi su aproksimativni). Ja sa slobodnom voljom rođen sam kao Bog: za svemoć. Svet kao istorija sudbine, upućen, precizno upravljen, disponiran i neizmenljiv u svojoj dominanti, je moć koja protivureči mogućnosti moje svemoći, protivureči božanskom ustrojstvu moje volje.
Ja uviđam ne da nisam slobodan, nego da moja sloboda ( = suma mogućnosti za moju svemoć) nije izvršna, nego samo zakonodavna: ona određuje moje mogućnosti, ali nijednu ne može da nadahne izvođačkom snagom. Uzaludna je moja sloboda, moja volja, moja svemoć (potencijalna). Nedelatna je moja egzistencija. Ja sam u svom jednom smislu osakaćen. Pa ako moja volja ništa ne vredi, šta vredi moja egzistencija?
Ako ja nisam drugo nego usputna činjenica neke sudbinske istorije, u čemu je moja važnost? Šta sam ja po svet? – to je pitanje. Šta je svet po mene? – To je izgovor. Saznati da se moja božanstvenost nikad neće realizovati, da sam ja Bog koji neće nikad okusiti čar stvaranja, da uzaludno petljam oko činjenica sveta, jer sam po pretpostavci svemoćan, potpuno nemoćan pred njihovom sudbinom, da je moć koju čovek ima jedna gruba šala, senka moći, eto to znači saznati apsurdnost svoje egzistencije.
Naravno: otada ja to uviđam u svakom momentu te moje egzistencije. Otada sam ja kontrolor, nadzornik, uhoda sopstvenog apsurda. Tragam za nekom greškom u sudbinskom sistemu, za nekom pukotinom kroz koju bih mogao da provučem svoju nabreklu volju. Nje nema. Nema mesta za moju svemoć. Šta će mi onda svemoć, moć uopšte, šta život koji nije drugo nego biloška mogućnost da se ta moć primeni?
FK. §2) Večito vraćanje Judinoj dilemi. Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd; Judino očajanje koje se biblijski završilo samoubistvom, praslika je svih naših očajanja.
Juda zna za reč proroka, on zna da neko mora izdati Mesiju, da bi svet bio spasen; čin izdaje viđen je još izdaleka, ne može se izbeći, niti izigrati; proroci su videli kako se Mesija izdaje, ali nisu u magli, što je pokrivala ovu scenu budućnosti, mogli da prepoznaju nijedno lice, osim lice Bogočoveka (koji je uostalom za mit beznačajno). Juda nije bio određen da izda Hrista.
To je bio neko u viziji proroka. Matej, Marko, Luka i Jovan svesni su tragične nužnosti: „da se zbude pismo“ ove užasne istine naših života. Izdajica je mogao da bude ma ko od Hristovih učenika. Petar (kome je izdaja u prirodi i koji izdaje i kad nije na to primoran); Neverni Toma (čija je sumnja plodno zemljište za razočarenje);
Matej (sa duhom birokrate koji zna moć vlasti i više nego iko ume da oceni opasnost kojoj se kao izabranik izlaže); svi su oni bili materijal iz koga je sudbina mogla da bira svoja oruđa, svi heroji iz kojih je mogla da bude sastavljena veličanstvena scena apsurda u Genzamanskom vrtu. Pa ipak bio je to samo Juda Iskariotski. On je izabrao sudbinu; mogao je da je odbaci, mogao je da ne izda.
Ali bi Mesija ipak bio izdat, jer tako je potrebno da bi se zbilo pismo. Šta onda ostaje od Judine slobode? U čemu je onda njegov greh? Ono što je sudbinsko iznad je svake ljudske ocene: ono je racionalno.
Moć koja Judi beše data da se opredeli nije mogla biti antisudbinska, ona je delatna moć samo ako se poklapa sa sudbinom, pa je zato besmisleno slobodom u ljudskom smislu, nazivati ono što je prerušeno ropstvo sudbini.
Istina je da Juda izabrao izdajstvo, ali time izabra jednu sudbinsku činjenicu, jer je pisano bilo da će Sin Božiji biti predat, suđen, raspet na Krst i da će ustati u treći dan. Bez značaja je njegova sloboda, ako je abortirana u svom osnovnom značenju: u stvaranju neke nove antisudbinske činjenice; (da nije bilo pisano Judino izdajstvo bi bilo akt čiste slobode i njegova krivica dokazana).
Čovek mora da korača nogama; šta mu vredi sloboda da bira kojom će nogom koji korak učiniti. To je metafora uzaludnosti naše slobode.
No comments:
Post a Comment