Dr Srđan Cvetkovič Između srpa i čekića
Dana 18. novembra 2015. bio je na Kolarčevom narodnom univerzitetu organizovan razgovor o knjizi dr Srđana Cvetkoviča Između srpa i čekića, represija u Srbiji 1944-1953. g.
Učestvovali su:
Olja Bećković, novinar, Ljiljana Pekić, dr Predrag J. Marković, istoričar, Borislav Čeliković, urednik Službenog glasnika u ime izdavača, Boško Vulović, najmlađi stradalnik na Golom otoku, i autor. Moderator je bila Zorica Marinković.
Prikazani su bili i inserti sa izložbe „U ime naroda“ koja je bila održana u Beogradu 2014. g. u periodu od tri meseca u Istorijskom muzeju, a čiji je autor bio dr Srđan Cvetković.
Promocija na Kolarčevom narodnom univerzitetu je bila odlično posećena, tako da je bilo preko 350 posetilaca.
Sledi izlaganje Ljiljane Pekić sa ovog skupa.
Moram pre svega da se zahvalim dr Srđanu Cvetkoviću i njegovim saradnicima koji su sa entuzijazmom, ogromnim naporom i nesebičnim radom tokom 15 godina, uspeli da zabeleže ono što bi inače ostalo u apsolutnoj tami. Zahvaljujem se u ime svih onih koji su stradali u ono revolucionarno doba i koji nažalost nisu dočekali da se osvedoče da njihovo stradanje neće ostati nepoznato.
Ova knjiga koja je pred nama daje nam kompletan uvid u stanje i razmere tog strašnog terora, političke i egzistencijalne represije, koja je vladala u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji od 1944. godine pa nadalje.
Pošlo je 70 godina od kada je moj otac, inženjer Dušan Glišić, tehnički direktor lista
Novo vreme mučki i kukavički ubijen u Beogradu 1944. godine u grupi od 105. koji je bio objavljen u
Politici i
Borbi.
Ubijen je bez suda i presude, bez mogućnosti odbrane. Stradao u prvim danima krvave, zverske i osvetničke revolucije zajedno sa hiljadama ljudi koji su na pravdi boga ubijeni. Bačen je u neku od nebrojenih jama kojih u Beogradu ima na najrazličitijim mestima. Ljudi su bili brisani iz spiska živih i mrtvih kao da nikada nisu ni postojali. Nema obeležja tih stratišta na kojima su ljudi bili ubijani. Nema mesta na koje bismo mogli da položimo cvetić, da upalimo sveću, da se pomolimo Bogu.
Mi smo bili izbačeni iz stana, bez ičega, na ulicu, na ciču zimu te 1944. godine, čak ni lične stvari nismo mogli da uzmemo. Mojoj majci je bilo dopušteno da uzme samo fotografije. Ostala je na ulici sa malom decom, ja sam tada imala 12 a moj brat Omilj Glišić 10 godina. Bez sredstava za život, a kao žena „narodnog neprijatelja“ nigde nije mogla da se zaposli čitavih 9 godina posle rata, iako je bila diplomirani pravnik.
Bez prva glasa bili smo građani drugog reda. To je valjda i bio cilj da nas satru isto kao i porodice ostalih žrtava komunističkog režima. Bili smo više gladni nego siti, i da nije bilo rođaka i prijatelja mogli smo da umremo od gladi, i da se smrznemo u nekom od beogradskih parkova.
Dragomir Stojadinović, moj ujak, novinar, koji je prvo bio osuđen na smrt pa na 15 godina robije, jedva je živ ostao posle 9 godina neviđene torture. Njegova glavna krivica i otežavajuća okolnost je bila što je bio brat dr Milana Stojadinovića, bivšeg predesenika jugoslovenske vlade od 1935-1938 godine. Pa pošto do njega nisu moglu da dođu, revolucionarna vlast je svoj bes iskalili na njegovom bratu.
Poznata je stvar da je položaj optuženih pred tadašnjim sudovima bio vrlo težak. Njegovo suđenje je bilo tajno, optužnica je čitana tek za vreme pretresa, pristup advokatima samo 10 minuta pred početak suđenja, – jednom rečju nije postojala mogućnost prave odbrane.
Sudija na tom suđenju je bio po zlu čuveni Milonja Stijović, koji je zapamćen po rečenici: „
Volj’ ti strijeljanje, volj’ ti vješanje!“ Kod njega nije postojala druga vrsta kazne. Dragi Stojadinović je pokušao samoubistvo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, jer nije mogao da izdrži užasan teror kome je tri meseca bio podvrgnut, jer su zahtevali od njega da lažno svedoči protivu prijatelja advokata Slobodana Subotića, što on naravno nije ni mogao ni želeo.
Borislav Pekić, moj muž, koji je kao mladić od 18 godina 1948. godine, sa svojih 19 drugova proživeo golgotu u istražnom zatvoru, a kasnije i u kazamatima Sremske Mitrovice i Niša. Neki od njih su čak bili poslati na najteži rad u rudnik, samo zato što su želeli slobodu, demokratiju i pravo da javno izraze svoje mišljenje.
On je bio osuđen na 15 godina, izgubio je i zdravlje i oči, zaradio tuberkulozu i jedva preživeo vreme samica, kazni i gladovanja. Ti mladi ljudi su stradali kao neistomišljenici i to je bila uobičajena odmazda tadašnje vlasti.
Odmazda je pogodila ne samo ubijene ili osuđene nego i njihove porodice koje su sistematski uništavane, ostavljene bez sredstava za život, bez krova nad glavom, bez mogućnosti da nađu posao, jer su bili pod stigmom narodnih neprijatelja.
Cilj revolucionarne vlasti je bio sistematsko uništavanje građanske klase, uništavanje morala, trajno zatiranje svakog traga poštenja, uljudnosti, pristojnosti. Vlast je vladala pomoću straha, pretnji, nesigurnosti u kojoj smo se svi stalno nalazili. Pekić na jednom mestu kaže:
„Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je vid našeg načelnog otpora komunizmu posle rata.“ I dalje: „U komunističkoj terminologiji ’gospodin’ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – ’drug’. Na slobodi, 1948. godine gospode kod nas skoro da više nije ni bilo.“
Teško je objasniti ljudima koji u to vreme nisu živeli i kojima niko o tome nije pričao, jer to je bila tabu tema – takvo je vreme bilo.
Radilo se o krupnim kao i o sitnim stvarima koje su nam onda život zagorčavale. U knjigama dr Srđana Cvetkovića kao i na izložbi
U IME NARODA! čitali smo i čuli svedočenja ljudi iz raznih zemalja koji su iznosili svoja iskustva komunističkog terora, i videlo se da je stanje u komunističkim društvima svuda bilo isto. Međutim fanatistično doba revolucije ostavilo je neizbrisiv trag na naše društvo i biće potrebne decenije da se od toga izlečimo i da to prevaziđemo.
Kako nekome objasniti da se za politički vic kažnjavalo robijom, kako objasniti da se nikome nije moglo verovati, da ste bili okruženi doušnicima, kako objasniti da ste bili prebijani na ulici zato što ste prodavali list
Demokratiju, kako objasniti da su vas mladi komunisti batinali na ulici zato što im se nisu dopadale pantalone koje ste imali ili frizura koju ste nosili.
Kako objasniti da su deca kao papagaji morali da uče lažne istorije, da su svi odrastali u lažima i prevarama, da su deca prisiljavana i ucenjivana da potkazuju roditelje, školske drugove i nastavnike.
Pekić ukazuje na to na jednom mestu:
„Domaća, vrlo raširena zabluda je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija. Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.“
To je bilo vreme kada se govorilo:
„Uhapšeni ste u ime naroda!“.
Pekić kaže:
„Doznajem da me je narod lišio slobode i to me čudi, jer narod ne vidim.“
A narod se stvarno nije pitao, iako se sve radilo - u ime naroda. Robijalo se, divljalo se, mučilo i ubijalo – sve u ime naroda. I završavam sa još jednim citatom Borislava Pekića:
„Poststaljinistička faza komunizma razlikuje se od staljinističke onoliko koliko se hronični stadijum neizlečive bolesti razlikuje od akutnog. Bolest je tu, ali nisu svi njeni simptomi, niti su oni koji se vide u nepodnošljivoj jačini. Nijedno zlo koje komunizam tvrdi da leči, nije gore od samog komunizma. To što su komunisti subjektivno verovali da čine dobro, ne iskupljuje ih za zlo koje su objektivno činili ili u njemu učestvovali ili ga čak i dopuštali.“
Iz knjige
Između srpa i čekića se vidi da nije bilo važno šta ste za vreme rata radili, nego da li ste bili viđeni građanin, da li ste imali neku imovinu. Zloba i pakost su bili presudniji i dovoljno je bilo da se pokaze prstom na nekog pa da on bude na licu mesta ubijen.
