Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 29. januar 1959.
Simon Kirenski
Biografski podaci. Ko je Simon Kirenski? Poreklo, zanimanje, kulturni nivo? Porodica? Položaj u društvu? Duševni život?
Simonov apsurd. Simonova sloboda iscrpljuje se u služenju sudbini. (On kao da je predodređen da ponese krst? Ali: da li i da na njega umesto Mesije bude i raspet?) Tek na krstu spoznaje Simon svoj apsurd. Stav prema njemu: mirenje i saradnja sa sudbinom. (Simon ne saopštava svoju tajnu.)
Simonovo pitanje koje ga goni u blizinu Hrista: „Da li je ovaj čovek Bog?“ Simonov prvi moto: „Ovaj čovek nije Bog“. Drugi potonji moto: „Da li je ovaj čovek Bog?“ Moto na krstu: „Ovaj čovek mora da bude Bog“.
O Hristu sluša Simon posredno preko svog Mesijom opčaranog sina Rufa, zatim od Petra (Kife) Joninog, sa kojim se upoznaje; od Kajife; od isceljenih ; od Jude. (Ovo je naročito važno: Simon se sreće sa Judom posle osude Hrista, i pre nego što je Juda, prema Bibliji, izvršio samoubistvo.) O Hristu sluša on od Mesijine majke i brata Jakova; od Marije Magdalene; od jednog prokuratorovog sekretara koji je izvesno vreme prisustvovao razgovoru između Pilata i Isusa.
Pages
▼
Friday, January 30, 2015
Thursday, January 29, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 28. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda 28. januar 1959.
Simon Kirenski. Varijacija finala: Simon nikome ne saopštava svoju tajnu, ali za nju eksplicitno ne zna ni čitalac. On samo naslućuje da ovaj raspeti čovek ne mora biti Isus.Tehnički to se da izvesti ovako: čitalac ima ustisak da se dve radnje odvijaju paralelno: razmišljanje Isusovo na krstu i sećanje Simonovo na Isusa Nazarećanina.
Pošto oba misle, tokovi počivaju na prvom licu jednine, u početku razdvojena, ona se spajaju i tada vispren čitalac može, ako mu to godi, da u Isusu prepozna nasamarenog (ali neizbežno nasamarenog Simona Kirenskog). Obe mogućnosti moraju da budu otvorene, stoga da bi roman osim pretpostavke zamene Isusa Simonom ponudio pretpostavku Hristovog gubitka vere u Boga.
Ako čitalac usvoji mogućnost da se radi o razmišljanjima raspetog Hrista (uz koja su dodata razmišljanja Simona Kirenskog) on neminovno dolazi do uverenja da je Hristos na krstu u očekivanju smrti spoznao svoj apsurd i izgubio veru u Boga.
Ako čitalac usvoji mogućnost da se radi o Simonu Kirenskom, koji je raspet umesto Hrista, on neminovno uviđa da se Simon razočarao u Isusa (kao i u svoju vlastitu pamet) da je spoznao apsurdnost svog položaja i da umire mirno, fatalistički predan svojoj sudbinskoj neprilici.
Sudbinska neprilika Simona Kirenskog: uprkos tome što se podsmehuje Hristu, njegovom moralu, njegovom učenju i njegovoj diviniziranoj ličnosti Simon ne može da se odvoji od problema Mesije.
On preko Rufa budno prati Mesijine akcije, on je u masi sveta koja ga dočekuje kad na magarcima uđe u Jerusalim, on prisustvuje njegovim svađama sa Farisejima, on je prisutan izdaji u Genzamanskom vrtu, on, preobučen u razbojnika sedi zajedno sa Isusom u tamnivi, on sluša pažljivo njegovo suđenje, posmatra njegovo mučenje, svedok je njegovog mesijanstva od početka do kraja, stalno u uverenju da to čini po sopstvenoj volji i da je ubeđeni neprijatelj Mesijinog učenja.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda 28. januar 1959.
Simon Kirenski. Varijacija finala: Simon nikome ne saopštava svoju tajnu, ali za nju eksplicitno ne zna ni čitalac. On samo naslućuje da ovaj raspeti čovek ne mora biti Isus.Tehnički to se da izvesti ovako: čitalac ima ustisak da se dve radnje odvijaju paralelno: razmišljanje Isusovo na krstu i sećanje Simonovo na Isusa Nazarećanina.
Pošto oba misle, tokovi počivaju na prvom licu jednine, u početku razdvojena, ona se spajaju i tada vispren čitalac može, ako mu to godi, da u Isusu prepozna nasamarenog (ali neizbežno nasamarenog Simona Kirenskog). Obe mogućnosti moraju da budu otvorene, stoga da bi roman osim pretpostavke zamene Isusa Simonom ponudio pretpostavku Hristovog gubitka vere u Boga.
Ako čitalac usvoji mogućnost da se radi o razmišljanjima raspetog Hrista (uz koja su dodata razmišljanja Simona Kirenskog) on neminovno dolazi do uverenja da je Hristos na krstu u očekivanju smrti spoznao svoj apsurd i izgubio veru u Boga.
Ako čitalac usvoji mogućnost da se radi o Simonu Kirenskom, koji je raspet umesto Hrista, on neminovno uviđa da se Simon razočarao u Isusa (kao i u svoju vlastitu pamet) da je spoznao apsurdnost svog položaja i da umire mirno, fatalistički predan svojoj sudbinskoj neprilici.
Sudbinska neprilika Simona Kirenskog: uprkos tome što se podsmehuje Hristu, njegovom moralu, njegovom učenju i njegovoj diviniziranoj ličnosti Simon ne može da se odvoji od problema Mesije.
On preko Rufa budno prati Mesijine akcije, on je u masi sveta koja ga dočekuje kad na magarcima uđe u Jerusalim, on prisustvuje njegovim svađama sa Farisejima, on je prisutan izdaji u Genzamanskom vrtu, on, preobučen u razbojnika sedi zajedno sa Isusom u tamnivi, on sluša pažljivo njegovo suđenje, posmatra njegovo mučenje, svedok je njegovog mesijanstva od početka do kraja, stalno u uverenju da to čini po sopstvenoj volji i da je ubeđeni neprijatelj Mesijinog učenja.
Wednesday, January 28, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 27. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 27. januar 1959.
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja.
Bog nije izvor, nego ishod akcije.
Bog nije u početku, nego na kraju.
Ne stvara Bog nas, nego mi Boga.
Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga.
Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas.
Zar nije uzvišenije delatno žudeti, nego nemoćno strepiti.
Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
Zahvaljujući religijama i filosofijama koje su se okretale da bi videle svog zamišljenog Boga, mnoge istine okrenute su na glavu; u tom pogledu Hegel nije manje nedužan od crkvenih koncila; samo njegove teleološke zablude su manje popularne i manje utiču na duhove ljudi.
Adam kao savremenik Hristov. Mesija se pojavljuje kao Adamov spasilac, iskupljivač njegovog praroditeljskog greha. (Hristos zamenjuje Adama, ali zato Adam nestaje.)
Sloboda je jedini ljudski vid fatalnosti. Ona čini da biramo neizbežnosti. Da biramo zaista, ali i da ono što izaberemo zaista bude neizbežnost.
Od delaruejevske (lažne, hendikepne i neupotrebljive) „slobode“ koja je veća ukoliko je manji radijus njenog dejstva, koja je prema tome življa ukoliko je mrtvija, koja se nenasito hrani predmetima svoje „oslobodilačke“ funkcije i uništava ih igrađujući vlastitu fikciju, treba razlikovati apsolutnu slobodu (sudbinu) svu u neprekidnom, čak i posthumnom delovanju, slobodu koja da bi ostala slobodna, mora iz sebe, na sebi i povodom sebe da deluje i da bude blagonakloni predmet delovanja.
Ne sloboda kao cilj, nego sloboda kao stanje.
Ne oslobođenje od nečeg, nego oslobođenje nečeg (što je imanentno našem opstanku).
Mi se oslobađamo kad od sebe oslobađamo. Naše su akcije tako samo momenti našeg oslobođenja.
Ne biti zavistan od svoje slobode, znači ne biti uopšte.
Sloboda jednog oblaka koji bi mogao, ali ne bi morao da kiši, koji bi svoju zamišljenu volju mogao da upotrebi protivu svoje mitološke prirode, ne bi bila sloboda nego puka nezavisnost.
Povodom Delarueja: sloboda koja dozvoljava da bude izborena kao nešto protivno nama, jedna je narušena, osakaćena i povređena sloboda. Sloboda bira. Mi biramo samo mehaničke nezavisnosti. Sitničave i neupotrebljive „slobodice“ u kojima ne dobijamo ništa do ringove za našu zamišljenu svemoć.
Fatalizam. (Povodom Crnog petka Simona Kirenskog.)
Simon nesumnjivo poseduje jedan smisao za fatalno: on ništa ne čini da izmeni svoj udes; on ničim ne pokazuje da nije Hristos, do povremenim odbijanjem da je „Car judejski“ što levi i desni razbojnici shvataju kao njegovo odricanje od mesijanstva. Ali Simon sve do agonije svoje, ne saopštava nikome da on nije Isus Nazarećanin.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 27. januar 1959.
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja.
Bog nije izvor, nego ishod akcije.
Bog nije u početku, nego na kraju.
Ne stvara Bog nas, nego mi Boga.
Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga.
Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas.
Zar nije uzvišenije delatno žudeti, nego nemoćno strepiti.
Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
Zahvaljujući religijama i filosofijama koje su se okretale da bi videle svog zamišljenog Boga, mnoge istine okrenute su na glavu; u tom pogledu Hegel nije manje nedužan od crkvenih koncila; samo njegove teleološke zablude su manje popularne i manje utiču na duhove ljudi.
Adam kao savremenik Hristov. Mesija se pojavljuje kao Adamov spasilac, iskupljivač njegovog praroditeljskog greha. (Hristos zamenjuje Adama, ali zato Adam nestaje.)
Sloboda je jedini ljudski vid fatalnosti. Ona čini da biramo neizbežnosti. Da biramo zaista, ali i da ono što izaberemo zaista bude neizbežnost.
Od delaruejevske (lažne, hendikepne i neupotrebljive) „slobode“ koja je veća ukoliko je manji radijus njenog dejstva, koja je prema tome življa ukoliko je mrtvija, koja se nenasito hrani predmetima svoje „oslobodilačke“ funkcije i uništava ih igrađujući vlastitu fikciju, treba razlikovati apsolutnu slobodu (sudbinu) svu u neprekidnom, čak i posthumnom delovanju, slobodu koja da bi ostala slobodna, mora iz sebe, na sebi i povodom sebe da deluje i da bude blagonakloni predmet delovanja.
Ne sloboda kao cilj, nego sloboda kao stanje.
Ne oslobođenje od nečeg, nego oslobođenje nečeg (što je imanentno našem opstanku).
Mi se oslobađamo kad od sebe oslobađamo. Naše su akcije tako samo momenti našeg oslobođenja.
Ne biti zavistan od svoje slobode, znači ne biti uopšte.
Sloboda jednog oblaka koji bi mogao, ali ne bi morao da kiši, koji bi svoju zamišljenu volju mogao da upotrebi protivu svoje mitološke prirode, ne bi bila sloboda nego puka nezavisnost.
Povodom Delarueja: sloboda koja dozvoljava da bude izborena kao nešto protivno nama, jedna je narušena, osakaćena i povređena sloboda. Sloboda bira. Mi biramo samo mehaničke nezavisnosti. Sitničave i neupotrebljive „slobodice“ u kojima ne dobijamo ništa do ringove za našu zamišljenu svemoć.
Fatalizam. (Povodom Crnog petka Simona Kirenskog.)
Simon nesumnjivo poseduje jedan smisao za fatalno: on ništa ne čini da izmeni svoj udes; on ničim ne pokazuje da nije Hristos, do povremenim odbijanjem da je „Car judejski“ što levi i desni razbojnici shvataju kao njegovo odricanje od mesijanstva. Ali Simon sve do agonije svoje, ne saopštava nikome da on nije Isus Nazarećanin.
Tuesday, January 27, 2015
Dnevnik Borislava Pekića januar 1959.(nastavak)
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959 (nastavak)
FK. §5) O okolnostuima i o prirodi njihovoj.
Okolnosti, na koje se poziva James kao na regulatore, nisu po sebi nešto slučajno, nego u svom premapostavljanju nose zadovoljenje neke opšte svrhe (naravno samo ako su racionalne, a to jesu ako delotvorno određuju produžetak predmeta u sopstvenom sistemu činjenica.
Metafizičar ne sme da se preplaši pojma okolnosti, kao da ga on uvodi u oblast proizvoljnosti i nesigurnosti. On treba samo da se, ohrabrenja radi, podseti na to da je sasvim u duhu njegove metafizike, okolnosti sveta videti u umu i okolnosti uma nazreti u svetu, da nijedne ni druge nisu slučajne, pa da ne umanjuju vrednost njihovog međusobnog prožimanja i dejstva.
Okolnosti ne obavezuju na praktični pragmatizam. Jedan pragmatičar koji bi sa mnom u okolnostima video samo realnu izvesnost višeizvesnosti jedne iste racionalnosti, ne bi od mene bio manje metafizičar.
Termin: okolnosti može odista značiti jednu neuređenu sumu slučajnosti, ali on isto tako svojim činjenicama može da uspostavlja jedan sistem nužnosti, koji će kao racionalan imati pravo da predmete, sebe (kao okolnosti) uzme sa svog višeg, delatnog, kosmičkog stanovišta. Bilo to ili ne bilo „korisno“ po naše živote.
FK. §6) Popularni pragmatizam Pragmatizam mami pre svega svojim utilitarističkim načelom: „Istina je ono što deluje. Pravo rešenje je uvek i rešenje efikasno po naše živote. Nema problema čije rešenje nema značaja za ljude, naime problemi čije rešenje ne bi na ovaj ili onaj način promenilo naše živote, nisu problemi nego prividi.“
Pragmatizam se poziva na ljudsku nestrpljivost i na ljudsku uobraženost. On ljudima poručuje: „Odbacite sve što ne možete iskoristiti; nemojte priznati nijednu istinu dok je ne proverite iskustvom; oborite idole nekorisnih bogova; celishodnost je istinitost.“ (Ovo poslednje bilo bi tačno da pragmatizam ima u vidu jednu opštiju celishodnost od ljudske, da u ovom pojmu ne vidi samo prostor za haotično delovanje ljudskih prohteva!)
Filosofija koju nudi pragmatizam nije drugo do potreba da se svet iskoristi u našu korist. (Plod zablude da svet postoji zbog nas, a ne mi zbog sveta.)
Najtragičnija zabluda filosofije: načelo da je čovek mera svih stvari. Čovek jeste njihova mera, ali samo utoliko ukoliko ga se one neposredno tiču i recipročno načinu i meri u kojoj ga se tiču; on odmerava njihovu vrednost po svoj život, ali se time ne iscrpljuje vrednost tih stvari „po sebi“ niti one ostaju prazne pošto je čovek izvukao iz njih sve što njemu treba. Niti takođe, njihova vrednost tom merom obeležena uključuje i opštu vrednost stvari.
Jedno raspaljeno sunce u podne imaće jednu vrednost za zdravog čoveka, a drugu za čoveka obolelog od sunčanice; iskustvo obojice sa suncem odrediće ovo prema njima, ne prejudicirajući vrednost koju bi sunce moglo da ima ni za druge ljude, ni za vasionu.
Ova besmislica postaje smešna čim je čovek podvrgne baš onome merilu iz koga je ona, izgleda, nastala: čim čoveka kao univerzalnu meru i njegova merenja po tom principu podvrgnemo kritici iskustva, ona gube svaku saznajnu vrednost.
FK. §7) Više izvesnosti, višestruka stvarnost iste pojave može proizvoditi svaka svoj sistem činjenica, a da racionalna jednoizvesnost svrhe same pojave u njenoj ontološkoj funkciji ne bude nijednog momenta dovedena u sumnju niti narušena.
Takođe, nema sumnje da ovo liči na postupak za koga se, povodom izvesnih okolnosti, odlučujemo iako znamo da nije sasvim ispravan: ali u jednoj (našoj) stvarnosti on ima efekta.
Jedno je služiti se pragmatičkom metodom kao faktičkim oblikom našeg delovanja i običnog mišljenja, a drugo je predlagati da se ta metoda prizna kao filosofska a priori i delatna u svetu viših pojmova. Bilo bi to jednako primitivno kao kada bi se u dobu strojeva služili drvenim ralom samo stoga što uobražavamo da je to prirodan način obdelavanja zemlje.
Zaboravljamo pritom da prirodan način postojanja uopšte ne postoji, jer bi pretpostavci takav način morao da bude spontan, stagnantan i neizmenljiv, već da se načini postojanja u svojoj formi (prirodi) preobražavaju, i da su samo u tom preobražaju i po njemu prirodni. U zemljoradnji ljudski nokti nisu manje prirodni od pluga i obrnuto.
Tačnije: nokti su bili u istom stepenu prirodni u kom stepenu je danas prirodan plug, a sutra neka još komplikovanija mašina. Ako zamislimo Robinsona niko neće tvrditi da je neprirodan njegov način obdelavanja zemlje, iako je svet, iz koga se on izgubio, ovaj način odavno zamenio bolji. Sve dok naš Robinson ne pronađe bolje sredstvo za obdelavanje zemlje njegovo će biti najprirodnije moguće.
FK. §8) Prirodno mišljenje.
Analogo rasmatranju iz FK. §7.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959 (nastavak)
FK. §5) O okolnostuima i o prirodi njihovoj.
Okolnosti, na koje se poziva James kao na regulatore, nisu po sebi nešto slučajno, nego u svom premapostavljanju nose zadovoljenje neke opšte svrhe (naravno samo ako su racionalne, a to jesu ako delotvorno određuju produžetak predmeta u sopstvenom sistemu činjenica.
Metafizičar ne sme da se preplaši pojma okolnosti, kao da ga on uvodi u oblast proizvoljnosti i nesigurnosti. On treba samo da se, ohrabrenja radi, podseti na to da je sasvim u duhu njegove metafizike, okolnosti sveta videti u umu i okolnosti uma nazreti u svetu, da nijedne ni druge nisu slučajne, pa da ne umanjuju vrednost njihovog međusobnog prožimanja i dejstva.
Okolnosti ne obavezuju na praktični pragmatizam. Jedan pragmatičar koji bi sa mnom u okolnostima video samo realnu izvesnost višeizvesnosti jedne iste racionalnosti, ne bi od mene bio manje metafizičar.
Termin: okolnosti može odista značiti jednu neuređenu sumu slučajnosti, ali on isto tako svojim činjenicama može da uspostavlja jedan sistem nužnosti, koji će kao racionalan imati pravo da predmete, sebe (kao okolnosti) uzme sa svog višeg, delatnog, kosmičkog stanovišta. Bilo to ili ne bilo „korisno“ po naše živote.
FK. §6) Popularni pragmatizam Pragmatizam mami pre svega svojim utilitarističkim načelom: „Istina je ono što deluje. Pravo rešenje je uvek i rešenje efikasno po naše živote. Nema problema čije rešenje nema značaja za ljude, naime problemi čije rešenje ne bi na ovaj ili onaj način promenilo naše živote, nisu problemi nego prividi.“
Pragmatizam se poziva na ljudsku nestrpljivost i na ljudsku uobraženost. On ljudima poručuje: „Odbacite sve što ne možete iskoristiti; nemojte priznati nijednu istinu dok je ne proverite iskustvom; oborite idole nekorisnih bogova; celishodnost je istinitost.“ (Ovo poslednje bilo bi tačno da pragmatizam ima u vidu jednu opštiju celishodnost od ljudske, da u ovom pojmu ne vidi samo prostor za haotično delovanje ljudskih prohteva!)
Filosofija koju nudi pragmatizam nije drugo do potreba da se svet iskoristi u našu korist. (Plod zablude da svet postoji zbog nas, a ne mi zbog sveta.)
Najtragičnija zabluda filosofije: načelo da je čovek mera svih stvari. Čovek jeste njihova mera, ali samo utoliko ukoliko ga se one neposredno tiču i recipročno načinu i meri u kojoj ga se tiču; on odmerava njihovu vrednost po svoj život, ali se time ne iscrpljuje vrednost tih stvari „po sebi“ niti one ostaju prazne pošto je čovek izvukao iz njih sve što njemu treba. Niti takođe, njihova vrednost tom merom obeležena uključuje i opštu vrednost stvari.
Jedno raspaljeno sunce u podne imaće jednu vrednost za zdravog čoveka, a drugu za čoveka obolelog od sunčanice; iskustvo obojice sa suncem odrediće ovo prema njima, ne prejudicirajući vrednost koju bi sunce moglo da ima ni za druge ljude, ni za vasionu.
Ova besmislica postaje smešna čim je čovek podvrgne baš onome merilu iz koga je ona, izgleda, nastala: čim čoveka kao univerzalnu meru i njegova merenja po tom principu podvrgnemo kritici iskustva, ona gube svaku saznajnu vrednost.
FK. §7) Više izvesnosti, višestruka stvarnost iste pojave može proizvoditi svaka svoj sistem činjenica, a da racionalna jednoizvesnost svrhe same pojave u njenoj ontološkoj funkciji ne bude nijednog momenta dovedena u sumnju niti narušena.
Takođe, nema sumnje da ovo liči na postupak za koga se, povodom izvesnih okolnosti, odlučujemo iako znamo da nije sasvim ispravan: ali u jednoj (našoj) stvarnosti on ima efekta.
Jedno je služiti se pragmatičkom metodom kao faktičkim oblikom našeg delovanja i običnog mišljenja, a drugo je predlagati da se ta metoda prizna kao filosofska a priori i delatna u svetu viših pojmova. Bilo bi to jednako primitivno kao kada bi se u dobu strojeva služili drvenim ralom samo stoga što uobražavamo da je to prirodan način obdelavanja zemlje.
Zaboravljamo pritom da prirodan način postojanja uopšte ne postoji, jer bi pretpostavci takav način morao da bude spontan, stagnantan i neizmenljiv, već da se načini postojanja u svojoj formi (prirodi) preobražavaju, i da su samo u tom preobražaju i po njemu prirodni. U zemljoradnji ljudski nokti nisu manje prirodni od pluga i obrnuto.
Tačnije: nokti su bili u istom stepenu prirodni u kom stepenu je danas prirodan plug, a sutra neka još komplikovanija mašina. Ako zamislimo Robinsona niko neće tvrditi da je neprirodan njegov način obdelavanja zemlje, iako je svet, iz koga se on izgubio, ovaj način odavno zamenio bolji. Sve dok naš Robinson ne pronađe bolje sredstvo za obdelavanje zemlje njegovo će biti najprirodnije moguće.
FK. §8) Prirodno mišljenje.
Analogo rasmatranju iz FK. §7.
Monday, January 26, 2015
Dnevnik Borislava Pekića januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959
F i l o s o f s k i k o m e n t a r i
FK. §1) Povodom izvesnih metafizičkih problema pragmatički rasmotrenih od W. Jamesa u Pragmatizmu, str. 55-73.
Običaj empiričara je, da čim se upuste u metafiziku, ovu nazovu pukim prividom, a spekulacije - porokom našeg mišljenja koje se krije iza namrgođenih i nejasnih doktrina. Pre nego što ispitaše vrednost njihovu po naše živote, oni se odriču metafizičkih pitanja.
Metod odricanja: metafizički problemi ne postoje. Oni pak koji postoje nisu metafizički čim se mogu rešiti antimetafizičkim metodama (pragmatizmom).
Ako je pragmatizmu dozvoljeno da vrednost nekog rešenja meri utilitarnim metrom, pa ako sledeći ovo načelo, i metafizička rešenja podvrgne reviziji, ako to učini pošteno i nepristrasno, utvrdiće da nema istine, bila ona metafizička ili empirijska, koja bi bila ravnodušna po nas. Istina ravnodušna po ljude je contradictio in adjecto.
U principu se pragmatizam odriče metafizike, ne zato što bi njeni rezultati bili neminovno neistiniti, nego stoga što su neminovno neefikasni po naše živote.
Prva premisa pragmatičke zablude: postojanje neefikasnih istina.
Pragmatizam odbacuje metafiziku umesto da je pragmatički rasmotri, pa pragmatički primeni. Pragmatizam ne bi smeo da bude pogled na svet nego metoda pomoću koje se jedan pogled u svetu primenjuje. (Pragmatizam stoji samo kao metoda primene jedne metafizike.)
Međutim: pristupiti rasmatranju jednog predmeta ili mišljenja sa presedentnom namerom da se u njemu pronađu razlozi za poricanje, u najmanju ruku je nefilosofski. Trkač pristupa prepreci da je preskoči, a ne obori.
Pragmatizam ne preskače metafiziku. Nesmotreno on je obara i pada zajedno sa njom.
Problem se ne uništava ako mu se promeni ime. Metodska pogreška Pragmatizma: on zadržava izvesne metafizičke probleme (jer se njihovo odricanje pokazuje kao nemoguće) prinudno ih očovečuje (pridajući im veštačku korelativnost sa našim životima) i promenivši im terminološki izgled predstavlja ih kao čiste empirijske probleme.
Metafizika koja ulazi na mala vrata.
Pragmatički premeštajući naš interes sa „stvari po sebi“ na „stvari po nama“ mi dobrovoljno odbacujemo svaku istinu koja se ne bi pokazala kao neposredno proizvodna, koja smesta ne bi preduzela da produkuje posledice po naše živote. Druge istine, kaže pragmatičar, nećemo priznavati do one, koja je u stanju da menja naš opstanak.
Pragmatišku istinu konstituiše njena efikasnost. Efikasnost je odlika po kojoj se prepoznaje pragmatički shvaćena istina.
Na taj način svi stavovi postaju višeizvesni, svi uglovi saznanja alternativni, svi oblici ponašanja plastični. Nesumnjajući da tako višeizvesni problemi postoje i da su oni razmnoženiji ukoliko smo bliži površini empiričnosti; ali, ukoliko smo, pošto ostavismo pojedinačno iskustvo, krenuli unatrag, prema samom srcu empirije i opštem iskustvu, primećujemo da njihov broj opada, a okolnosti sve manje bivaju u stanju da ih alternativno razrešavaju.
Problemi gube plastičnost pred naporima uma da ih prilagodi svojim akutnim potrebama, i ugrađeni u svet ne pristaju da budu izvrnuti da bi udovoljili ovom ili onom prohtevu pojedinačnog mišljenja.
Zato pragmatizam može biti dovoljan samo za najuži prostor života, i njegov je radijus efikasnosti ograničen na površinsko delovanje u tom prostoru. Ništa što je u jednom životu opšte, što je varijacija jednog pratipskog uzora, ne može biti podvrgnuto pragmatičkim merilima, jer time zadržavajući možda izvesnu efikasnost po sebbe, pa i nju samo prividno, gubi život svoju efikasnost po svet čiji je neotuđivi i konstitucionalni deo.
FK. §2) Pragmatizam rasmotren pragmatičkim metodama. Zaključci koji se okreću protivu ideje na kojoj su zasnovani. Jedna „koristoljubiva“ filosofija pokazuje se savršeno nekorisnom, ako se podvrgne jednoj pragmatičnim metodama naoružanoj metafizici.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Januar 1959
F i l o s o f s k i k o m e n t a r i
FK. §1) Povodom izvesnih metafizičkih problema pragmatički rasmotrenih od W. Jamesa u Pragmatizmu, str. 55-73.
Običaj empiričara je, da čim se upuste u metafiziku, ovu nazovu pukim prividom, a spekulacije - porokom našeg mišljenja koje se krije iza namrgođenih i nejasnih doktrina. Pre nego što ispitaše vrednost njihovu po naše živote, oni se odriču metafizičkih pitanja.
Metod odricanja: metafizički problemi ne postoje. Oni pak koji postoje nisu metafizički čim se mogu rešiti antimetafizičkim metodama (pragmatizmom).
Ako je pragmatizmu dozvoljeno da vrednost nekog rešenja meri utilitarnim metrom, pa ako sledeći ovo načelo, i metafizička rešenja podvrgne reviziji, ako to učini pošteno i nepristrasno, utvrdiće da nema istine, bila ona metafizička ili empirijska, koja bi bila ravnodušna po nas. Istina ravnodušna po ljude je contradictio in adjecto.
U principu se pragmatizam odriče metafizike, ne zato što bi njeni rezultati bili neminovno neistiniti, nego stoga što su neminovno neefikasni po naše živote.
Prva premisa pragmatičke zablude: postojanje neefikasnih istina.
Pragmatizam odbacuje metafiziku umesto da je pragmatički rasmotri, pa pragmatički primeni. Pragmatizam ne bi smeo da bude pogled na svet nego metoda pomoću koje se jedan pogled u svetu primenjuje. (Pragmatizam stoji samo kao metoda primene jedne metafizike.)
Međutim: pristupiti rasmatranju jednog predmeta ili mišljenja sa presedentnom namerom da se u njemu pronađu razlozi za poricanje, u najmanju ruku je nefilosofski. Trkač pristupa prepreci da je preskoči, a ne obori.
Pragmatizam ne preskače metafiziku. Nesmotreno on je obara i pada zajedno sa njom.
Problem se ne uništava ako mu se promeni ime. Metodska pogreška Pragmatizma: on zadržava izvesne metafizičke probleme (jer se njihovo odricanje pokazuje kao nemoguće) prinudno ih očovečuje (pridajući im veštačku korelativnost sa našim životima) i promenivši im terminološki izgled predstavlja ih kao čiste empirijske probleme.
Metafizika koja ulazi na mala vrata.
Pragmatički premeštajući naš interes sa „stvari po sebi“ na „stvari po nama“ mi dobrovoljno odbacujemo svaku istinu koja se ne bi pokazala kao neposredno proizvodna, koja smesta ne bi preduzela da produkuje posledice po naše živote. Druge istine, kaže pragmatičar, nećemo priznavati do one, koja je u stanju da menja naš opstanak.
Pragmatišku istinu konstituiše njena efikasnost. Efikasnost je odlika po kojoj se prepoznaje pragmatički shvaćena istina.
Na taj način svi stavovi postaju višeizvesni, svi uglovi saznanja alternativni, svi oblici ponašanja plastični. Nesumnjajući da tako višeizvesni problemi postoje i da su oni razmnoženiji ukoliko smo bliži površini empiričnosti; ali, ukoliko smo, pošto ostavismo pojedinačno iskustvo, krenuli unatrag, prema samom srcu empirije i opštem iskustvu, primećujemo da njihov broj opada, a okolnosti sve manje bivaju u stanju da ih alternativno razrešavaju.
Problemi gube plastičnost pred naporima uma da ih prilagodi svojim akutnim potrebama, i ugrađeni u svet ne pristaju da budu izvrnuti da bi udovoljili ovom ili onom prohtevu pojedinačnog mišljenja.
Zato pragmatizam može biti dovoljan samo za najuži prostor života, i njegov je radijus efikasnosti ograničen na površinsko delovanje u tom prostoru. Ništa što je u jednom životu opšte, što je varijacija jednog pratipskog uzora, ne može biti podvrgnuto pragmatičkim merilima, jer time zadržavajući možda izvesnu efikasnost po sebbe, pa i nju samo prividno, gubi život svoju efikasnost po svet čiji je neotuđivi i konstitucionalni deo.
FK. §2) Pragmatizam rasmotren pragmatičkim metodama. Zaključci koji se okreću protivu ideje na kojoj su zasnovani. Jedna „koristoljubiva“ filosofija pokazuje se savršeno nekorisnom, ako se podvrgne jednoj pragmatičnim metodama naoružanoj metafizici.
Friday, January 23, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 26. januar 1959. (nastavak II)
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959. (nastavak II)
PP. §28) Dvociljnost politike. Finalni cilj efikasne politike, koji je opravdava post faktum je filosofski: sadejstvo sa determinantom.
Tekući cilj je popularan: on se prihvata, nikad natura kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom prvom, finalnom.
Nikad finalni ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno. Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom upšte deluje.
PP. §29) Komunisti i ciljevi.
Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što, uhvaćeni u klopci: komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravlja načelo izneto u stavovima 27 i 28. Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim; isuviše zainteresovani, zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje tih stvari.
Komunisti liče na sumanutog skakača preko prepona, koji - pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu - ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao. Ni finalni cilj neće moći biti ostvaren, ako svi tekući uslovi redom ne budu ispunjeni. Nakazni tragovi što ih čovek ostavlja iza sebe uvek su krivim putem upućeni; zaboravljene stvari svete se na onima kojima smo namenili večnost. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
Veći otpor koga time izazivaju, zahteva i ozbiljnije sankcije koje sa svoje strane recipročno: umnožavaju otpor i demobiišu narodnu vitalnost. Finalni cilj će zbog toga trpeti, jer je društveno telo jedini instrument preko koga jedna ideologija taj cilj postiže. Niko ne ubija magarca na čijim leđima očekuje da prevali dug put.
PP. §30) Kakvog značaja ima da li će jedan društveni ideal biti postignut za sto ili za hiljadu godina? Naročito ako smo svesni da ako ga želimo po svaku cenu postići za sto, nećemo doći do njega ni za hiljadu, a možda nikad.
PP. §31) Ljudski cilj politike kao humanitarni taktički. Jedna politička ideja nema drugog posredstva za svoju realizaciju do naroda, društva. Politike nema bez onih nad kojima se ona vodi. Postoji politika bez političara, ali nema neke koja bi mogla biti bez svoje fizičke, društvene forme. Stoga je, najskromnije rečeno, poželjno ako ne i neophodno da ona u izvesnom smislu uzima u obzir aktuelne tendencije društva ako hoće da ga dovede do idealnog stanja.
Ove tekuće, akteulne tendencije uzima politika, najpre u širem smislu kao nagon za srećom (blagostanjem), pa se u funkciji ovog nagona humano opredeljuje. Nijedna politika ne može za svoj deklarativni i programski cilj uzeti recimo: uništenje čovečanstva ili njegovo pretvaranje u stado magaraca. (Biće dokazano da je „nagon“ za srećom koherentan sa istorijskom determinanatom, koherentan čak i sa njenim opštijim vidom: determinantom čitavog postojanja, smerom koji nas upućuje Bogu.)
Tekuće tendencije uzimaće efikasna politika, zatim, i kao neku društvenu potrebu, čija zasnovanost ne mora biti relevantna, ali koja upravlja raspoloženjem ljudi. To će onda biti taktičke varijante, koje će zavisiti od okolnosti i koje ne bi smela da predodredi nijedna politička doktrina. U samoj doktrini ne sme postojati nijedan presedan koji bi unapred određivao političku taktiku. (Slabost komunista je u njihovoj monotonoj taktici; ona je doslovno određena samom doktrinom, ali to svetu ništa ne smeta da uvek iznova bude obmanut. Primer: tzv. Politika narodnih frontova.)
Demagoški elementi politike postaju ovde očigledni: taktički ciljevi čine isključivu građu političkih programa.
PP. §32) Preformacija i reformacija . Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari - nego preformacija kao izmena same stvari u njenoj suštini. I reformacija i revolucija dejstvuju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari. Preformacija = preobražaj = unutrašnja reformacija.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959. (nastavak II)
PP. §28) Dvociljnost politike. Finalni cilj efikasne politike, koji je opravdava post faktum je filosofski: sadejstvo sa determinantom.
Tekući cilj je popularan: on se prihvata, nikad natura kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom prvom, finalnom.
Nikad finalni ne sme biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno. Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom upšte deluje.
PP. §29) Komunisti i ciljevi.
Mada komunisti ne teže nekom metafizičkom cilju, pa im politika nužno ne može biti efikasna, ona nije ni popularna, stoga što, uhvaćeni u klopci: komunizam kao finalni cilj i socijalizam kao privremeni cilj, zaboravlja načelo izneto u stavovima 27 i 28. Komunisti hronološki drugostepene ciljeve pretpostavljaju hronološki prvostepenim; isuviše zainteresovani, zaslepljeni budućim izgledom stvari, u zabludi da ga već sad oblikuju, oni zaboravljaju na njihov izgled sada, na trenutno stanje tih stvari.
Komunisti liče na sumanutog skakača preko prepona, koji - pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu - ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao. Ni finalni cilj neće moći biti ostvaren, ako svi tekući uslovi redom ne budu ispunjeni. Nakazni tragovi što ih čovek ostavlja iza sebe uvek su krivim putem upućeni; zaboravljene stvari svete se na onima kojima smo namenili večnost. Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet.
Veći otpor koga time izazivaju, zahteva i ozbiljnije sankcije koje sa svoje strane recipročno: umnožavaju otpor i demobiišu narodnu vitalnost. Finalni cilj će zbog toga trpeti, jer je društveno telo jedini instrument preko koga jedna ideologija taj cilj postiže. Niko ne ubija magarca na čijim leđima očekuje da prevali dug put.
PP. §30) Kakvog značaja ima da li će jedan društveni ideal biti postignut za sto ili za hiljadu godina? Naročito ako smo svesni da ako ga želimo po svaku cenu postići za sto, nećemo doći do njega ni za hiljadu, a možda nikad.
PP. §31) Ljudski cilj politike kao humanitarni taktički. Jedna politička ideja nema drugog posredstva za svoju realizaciju do naroda, društva. Politike nema bez onih nad kojima se ona vodi. Postoji politika bez političara, ali nema neke koja bi mogla biti bez svoje fizičke, društvene forme. Stoga je, najskromnije rečeno, poželjno ako ne i neophodno da ona u izvesnom smislu uzima u obzir aktuelne tendencije društva ako hoće da ga dovede do idealnog stanja.
Ove tekuće, akteulne tendencije uzima politika, najpre u širem smislu kao nagon za srećom (blagostanjem), pa se u funkciji ovog nagona humano opredeljuje. Nijedna politika ne može za svoj deklarativni i programski cilj uzeti recimo: uništenje čovečanstva ili njegovo pretvaranje u stado magaraca. (Biće dokazano da je „nagon“ za srećom koherentan sa istorijskom determinanatom, koherentan čak i sa njenim opštijim vidom: determinantom čitavog postojanja, smerom koji nas upućuje Bogu.)
Tekuće tendencije uzimaće efikasna politika, zatim, i kao neku društvenu potrebu, čija zasnovanost ne mora biti relevantna, ali koja upravlja raspoloženjem ljudi. To će onda biti taktičke varijante, koje će zavisiti od okolnosti i koje ne bi smela da predodredi nijedna politička doktrina. U samoj doktrini ne sme postojati nijedan presedan koji bi unapred određivao političku taktiku. (Slabost komunista je u njihovoj monotonoj taktici; ona je doslovno određena samom doktrinom, ali to svetu ništa ne smeta da uvek iznova bude obmanut. Primer: tzv. Politika narodnih frontova.)
Demagoški elementi politike postaju ovde očigledni: taktički ciljevi čine isključivu građu političkih programa.
PP. §32) Preformacija i reformacija . Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari - nego preformacija kao izmena same stvari u njenoj suštini. I reformacija i revolucija dejstvuju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari. Preformacija = preobražaj = unutrašnja reformacija.
Thursday, January 22, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 26. januar 1959. (nastavak)
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959. (nastavak)
PP. §20) Uslovni refleks i politika.
Državnici moraju da usavršavaju svoju ličnu nadražljivost i da neprekidno imaju na umu načelo po kome se javni poslovi obavljaju kao što se vrše Pavlovljevi opiti sa uslovnim refleksima pasa.
Praktična politika je anticipirala fiziološke eksperimente:
Vođa je veštačka draž tamo gde su ciljevi naroda prirodne draži za opredeljenje koga bih ja nazvao izbornim uslovnim refleksom.
Narod koji je navikao da pojavi vođe brzo i neodložno sledi zadovoljenje neke njegove potrebe, nastojaće da njegovu pojavu na političkoj pozornici obezbedi izborom kao ustavnim ili pobunom kao prirodnim sredstvom. (Ponovni dolazak na vlast generala de Gaullea .)
PP. §21) Generalizacija uslovnog refleksa. Simboli jedne ideje deluju isto tako efikasno kao i sama ideja; ponekad efikasnije, jer simboli ne podrazumevaju njene mane koje prećutkuju, a preuveličavaju njene vrline, koje ističu.
PP. §22) Dekoracije kao sredstvo za obrazovanje uslovnog refleksa.
Počev od božanskog ustrojstva faraona, ertrurčanskih lukuma, persijskih kraljeva, preko divinizacije tirana u religiji (Isus, Muhamed i njihovi naslednici) i politici (Avgust, japanski imperatori, ruski samodržci, Hitler, Staljin) od kultova grčkih polubogova do kultova savremenih poluljudi, od hanibalske preko cezaropapističke do komunističke idolatrije: dekor je bio nezamenljivo oruđe za obrazovanje ili podsticanje uslovnih refleksa.
PP. §23) Politika ili gašenje uslovnog refleksa . Sekrecija pljuvačnog soka prestaje tamo gde hoćemo da ona uvek bude izazivana samo veštački: zvucima, umesto s vremena na vreme da bude podsticana i hranom kao prirodnom draži. Refleks se tada nema sumnje, gasi.
Politički uslovni refleks mase gasi se ako se podstiče samo veštački i zasniva isključivo na obećanjima.
Takvi su refleksi, međutim, samo ukočeni. Pod povoljnim okolnostima oni će se opet javiti i ponovo preuzeti svoju istorijsku fukciju.
PP. §24) Stabilnost političkog uslovnog refleksa.
Narod koji i ne pomišlja da brani svoje velike, ključne slobode, može ustati u odbranu neke ništavne; to dokazuje da je njegov uslovni refleks prema slobodi samo ukočen. Narod koji mirno i ravnodušno podnosi da ne utiče na sopstvenu sudbinu, može sa svim revolucionarnim žarom utrošiti svoju „slobodarsku energiju“ na dobijanje kakve beznačajne komunalne tarife.
Da bi ponovo oživela, jednoj revoluciji nije potrebno ništa do ukočenih refleksa.
PP. §25) Refleks prema slobodi je uvek uslovan. Nema bezuslovnog refleksa prema slobodi.
Refleks prema slobodi nije urođen; on je stečen.
Nema slobode koja bi bila konstitucionalna; ne postoji pravo na slobodu nego korist od slobode (pa i to ne bezuslovno).
PP. §26) Jedan istorijski primer. Gnjev plebejaca bio je pođednako žestok i kada je Louis XVI stvarno bežao i kad su njegovo bekstvo izmislili jakobinski vođi da bi jednim udarom ubili dve monarhističke muve: Dvor i žirondince.
PP. §27) Filosofski (po i pre-ljudski) cilj politike i njegov odnos prema socijalno (ljudskom) cilju.
Politika kojoj je stalo da bude efikasna mora da bude u izvesnom, većem ili manjem obimu, zadovoljavajuća za ljude. Antiljudska politika ne može ni istorijski biti efikasna.
Primedba: dalje će pojam socijalnog (ljudskog) cilja politike biti podeljen na:
Humanitarni, koji obezbeđuje onaj stepen društvene sreće, koju sve lažne političke filosofije proglašavaju svojim isključivim programom i koji je potreban samo kao zaloga strpljenju.
Taktički, koji će zadovoljenjem prekih iako nevažnih tendencija zatečenog društva, izgrađivati i inspirisati to strpljenje.
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finane oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva na žrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa. (Politika munjevitog pubertetski brzopletog obrazovanja narodnih komuna u Kini.) Ona mora štedeti strpljenje - snagu građe koju organizuje.
Efikasna politika mora naći načina da svoje dogme ma i prividno saživi sa opštom tendencijom svog društva, zadržavajući, pri tome, neumanjenu korektivnu snagu u neprekidnom dejstvu. Shvativši svoje odustajanje od dogmi kao privremeno, ona mora naći načina, takođe, da ove dogme sprovodi kroz postojeće tendencije, ukoliko je to moguće, ili da ih se privremeno odrekne, ukoliko je to nemoguće. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda: propašće i narod i dogma.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959. (nastavak)
PP. §20) Uslovni refleks i politika.
Državnici moraju da usavršavaju svoju ličnu nadražljivost i da neprekidno imaju na umu načelo po kome se javni poslovi obavljaju kao što se vrše Pavlovljevi opiti sa uslovnim refleksima pasa.
Praktična politika je anticipirala fiziološke eksperimente:
Vođa je veštačka draž tamo gde su ciljevi naroda prirodne draži za opredeljenje koga bih ja nazvao izbornim uslovnim refleksom.
Narod koji je navikao da pojavi vođe brzo i neodložno sledi zadovoljenje neke njegove potrebe, nastojaće da njegovu pojavu na političkoj pozornici obezbedi izborom kao ustavnim ili pobunom kao prirodnim sredstvom. (Ponovni dolazak na vlast generala de Gaullea .)
PP. §21) Generalizacija uslovnog refleksa. Simboli jedne ideje deluju isto tako efikasno kao i sama ideja; ponekad efikasnije, jer simboli ne podrazumevaju njene mane koje prećutkuju, a preuveličavaju njene vrline, koje ističu.
PP. §22) Dekoracije kao sredstvo za obrazovanje uslovnog refleksa.
Počev od božanskog ustrojstva faraona, ertrurčanskih lukuma, persijskih kraljeva, preko divinizacije tirana u religiji (Isus, Muhamed i njihovi naslednici) i politici (Avgust, japanski imperatori, ruski samodržci, Hitler, Staljin) od kultova grčkih polubogova do kultova savremenih poluljudi, od hanibalske preko cezaropapističke do komunističke idolatrije: dekor je bio nezamenljivo oruđe za obrazovanje ili podsticanje uslovnih refleksa.
PP. §23) Politika ili gašenje uslovnog refleksa . Sekrecija pljuvačnog soka prestaje tamo gde hoćemo da ona uvek bude izazivana samo veštački: zvucima, umesto s vremena na vreme da bude podsticana i hranom kao prirodnom draži. Refleks se tada nema sumnje, gasi.
Politički uslovni refleks mase gasi se ako se podstiče samo veštački i zasniva isključivo na obećanjima.
Takvi su refleksi, međutim, samo ukočeni. Pod povoljnim okolnostima oni će se opet javiti i ponovo preuzeti svoju istorijsku fukciju.
PP. §24) Stabilnost političkog uslovnog refleksa.
Narod koji i ne pomišlja da brani svoje velike, ključne slobode, može ustati u odbranu neke ništavne; to dokazuje da je njegov uslovni refleks prema slobodi samo ukočen. Narod koji mirno i ravnodušno podnosi da ne utiče na sopstvenu sudbinu, može sa svim revolucionarnim žarom utrošiti svoju „slobodarsku energiju“ na dobijanje kakve beznačajne komunalne tarife.
Da bi ponovo oživela, jednoj revoluciji nije potrebno ništa do ukočenih refleksa.
PP. §25) Refleks prema slobodi je uvek uslovan. Nema bezuslovnog refleksa prema slobodi.
Refleks prema slobodi nije urođen; on je stečen.
Nema slobode koja bi bila konstitucionalna; ne postoji pravo na slobodu nego korist od slobode (pa i to ne bezuslovno).
PP. §26) Jedan istorijski primer. Gnjev plebejaca bio je pođednako žestok i kada je Louis XVI stvarno bežao i kad su njegovo bekstvo izmislili jakobinski vođi da bi jednim udarom ubili dve monarhističke muve: Dvor i žirondince.
PP. §27) Filosofski (po i pre-ljudski) cilj politike i njegov odnos prema socijalno (ljudskom) cilju.
Politika kojoj je stalo da bude efikasna mora da bude u izvesnom, većem ili manjem obimu, zadovoljavajuća za ljude. Antiljudska politika ne može ni istorijski biti efikasna.
Primedba: dalje će pojam socijalnog (ljudskog) cilja politike biti podeljen na:
Humanitarni, koji obezbeđuje onaj stepen društvene sreće, koju sve lažne političke filosofije proglašavaju svojim isključivim programom i koji je potreban samo kao zaloga strpljenju.
Taktički, koji će zadovoljenjem prekih iako nevažnih tendencija zatečenog društva, izgrađivati i inspirisati to strpljenje.
Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finane oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva na žrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa. (Politika munjevitog pubertetski brzopletog obrazovanja narodnih komuna u Kini.) Ona mora štedeti strpljenje - snagu građe koju organizuje.
Efikasna politika mora naći načina da svoje dogme ma i prividno saživi sa opštom tendencijom svog društva, zadržavajući, pri tome, neumanjenu korektivnu snagu u neprekidnom dejstvu. Shvativši svoje odustajanje od dogmi kao privremeno, ona mora naći načina, takođe, da ove dogme sprovodi kroz postojeće tendencije, ukoliko je to moguće, ili da ih se privremeno odrekne, ukoliko je to nemoguće. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda: propašće i narod i dogma.
Wednesday, January 21, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 26. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom. (Drugi nastavak.)
O tehničkoj civilizaciji. Cenim napore koji se vrše u tom pravcu, i smatram ih neizbežnim uvodom u veliku duhovnu revoluciju koja očekuje čovečanstvo. Takođe smatram neizbežnim da izvesne vrednosti gube u prestižu koga su im obezbedili vekovi. Civilizacije su uvek stvarane zanemarivanjem nekog elementa koga se druge civilizacije nisu mogle odreći i obrnuto.
Ono što im je nedostajalo bivalo je kasnije nadoknađeno prirodnim ili ortopedskim sredstvima. Sasvim je u redu što današnji svet ne misli na dušu onoliko koliko se nama čini da su naši preci mislili. Spraman sam da ne verujem da su oni na nju mislili u meri koju im mi danas pripisujemo. Naprotiv, verujem da je naše upoznavanje sa njom bilo prisnije, više iznenađujuće, ali i tragičnije; odbivši da joj pristupimo kao vernici, mi smo joj pristupili kao lekari.
Najzad smo doterali dotle da nam dosadi; ja ne mogu izbeći mrzovolju kada čujem da mi se o njoj govori. Uporni i tvrdoglavi pacijenti dojade najzad svakome lekaru, a nema stvari koja nas je više i nepodnošljivije izrabljivala od naše sopstvene duše. Duša nas je zamorila, a da ništa naročito pomoću nje nismo postigli. Ne treba žaliti što smo je privremeno odložili da bi se prihvatili drugih poslova.
Možda ćemo joj se više približiti udaljujući se od nje. Možda ćemo pravu, ne konvencionalnu, trgovačku ili konformističku potrebu za duhom osetiti tek onda, kad se budemo odvojili od njega koliko nam dozvoljava sam život, i kad se budemo na milione svetlosnih godina udaljili od mrtvih likova tog duha, izgrađujući na drugim svetovima obrise nove civilizacije.
Moje prvo načelo je da za istorijom ne treba žaliti; sve što je bilo nije pripadalo nama. Ali i ono što će biti takođe. Sadašnjost je isključiva oblast svih naših mogućnosti. Pustimo maštu ispred sebe, nostalgiju da prekopava ruševine, a mi, obema nogama ukopani u ovaj trenutak, izgrađujmo njega. Nema boljeg načina da se odužimo našoj prošlosti, ni da zadužimo našu budućnost. Oni koji će doći posle nas neće pogledati naš testament, gledaće naš svet, neće mariti za naše ideale, nego za našu stvarnost, neće nas meriti po onome što smo hteli, nego po onome što smo učinili.
O usamljenosti. Ono što nam izgleda kao usamljenost, kao odvajanje od sveta, to je, zapravo spajanje sa njim. Kao kad bi u žudnji da ga probijemo, umesto da legnemo celim telom na njega, izabrali neki od svojih vrhova, prislonili ga uz svet i bušili, bušili uvek na istom mestu. Sa dovoljno istrajnosti uvek možemo biti sigurni da ćemo dopreti do njegovog vatrenog srca.
Usamljenost je sine qua non pripreme za askezu; bez odricanja od onoga što nije bitno ne može se postići ono što smatramo kao bitno. Ne možemo istovremeno i voleti i istinito saznavati predmet naše ljubavi.
Usamljenost je raščišćavanje: sve dokle oko može da dopre mora svet biti očišćen od svojih efemernosti, prazan kao sud na čijem dnu ostaje samo jedan jedini predmet. Sve mora biti pogašeno, da bi on sijao i da bi spoznali vrednost njegove svetlosti; sve senke istrte da bi izmerili njegovu. Pravo mišljenje je uvek vertikalno. Nikad horizontalno. Ono se ne pripija; ono buši.
Ono ne gladi već para, dere, cepa.
Za usamljenost nije neophodno odsustvo ljudi; šta više nikad se jedna usamljenost ne može tako jasno obelodaniti nego kad je uz nju tesno pripijen svet: svet kao triko.
PP. §18) Ne znak metaforične, nego znak realne jednakosti je simbol odnosa između pojmova o raznim procesima na raznim nivoima autotipske formule sveta; tako Uslovni refleks nije metafora revolucije nego njen autentični mehanizam.
PP. §19) Nietzscheanska revizija svih vrednosti.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom. (Drugi nastavak.)
O tehničkoj civilizaciji. Cenim napore koji se vrše u tom pravcu, i smatram ih neizbežnim uvodom u veliku duhovnu revoluciju koja očekuje čovečanstvo. Takođe smatram neizbežnim da izvesne vrednosti gube u prestižu koga su im obezbedili vekovi. Civilizacije su uvek stvarane zanemarivanjem nekog elementa koga se druge civilizacije nisu mogle odreći i obrnuto.
Ono što im je nedostajalo bivalo je kasnije nadoknađeno prirodnim ili ortopedskim sredstvima. Sasvim je u redu što današnji svet ne misli na dušu onoliko koliko se nama čini da su naši preci mislili. Spraman sam da ne verujem da su oni na nju mislili u meri koju im mi danas pripisujemo. Naprotiv, verujem da je naše upoznavanje sa njom bilo prisnije, više iznenađujuće, ali i tragičnije; odbivši da joj pristupimo kao vernici, mi smo joj pristupili kao lekari.
Najzad smo doterali dotle da nam dosadi; ja ne mogu izbeći mrzovolju kada čujem da mi se o njoj govori. Uporni i tvrdoglavi pacijenti dojade najzad svakome lekaru, a nema stvari koja nas je više i nepodnošljivije izrabljivala od naše sopstvene duše. Duša nas je zamorila, a da ništa naročito pomoću nje nismo postigli. Ne treba žaliti što smo je privremeno odložili da bi se prihvatili drugih poslova.
Možda ćemo joj se više približiti udaljujući se od nje. Možda ćemo pravu, ne konvencionalnu, trgovačku ili konformističku potrebu za duhom osetiti tek onda, kad se budemo odvojili od njega koliko nam dozvoljava sam život, i kad se budemo na milione svetlosnih godina udaljili od mrtvih likova tog duha, izgrađujući na drugim svetovima obrise nove civilizacije.
Moje prvo načelo je da za istorijom ne treba žaliti; sve što je bilo nije pripadalo nama. Ali i ono što će biti takođe. Sadašnjost je isključiva oblast svih naših mogućnosti. Pustimo maštu ispred sebe, nostalgiju da prekopava ruševine, a mi, obema nogama ukopani u ovaj trenutak, izgrađujmo njega. Nema boljeg načina da se odužimo našoj prošlosti, ni da zadužimo našu budućnost. Oni koji će doći posle nas neće pogledati naš testament, gledaće naš svet, neće mariti za naše ideale, nego za našu stvarnost, neće nas meriti po onome što smo hteli, nego po onome što smo učinili.
O usamljenosti. Ono što nam izgleda kao usamljenost, kao odvajanje od sveta, to je, zapravo spajanje sa njim. Kao kad bi u žudnji da ga probijemo, umesto da legnemo celim telom na njega, izabrali neki od svojih vrhova, prislonili ga uz svet i bušili, bušili uvek na istom mestu. Sa dovoljno istrajnosti uvek možemo biti sigurni da ćemo dopreti do njegovog vatrenog srca.
Usamljenost je sine qua non pripreme za askezu; bez odricanja od onoga što nije bitno ne može se postići ono što smatramo kao bitno. Ne možemo istovremeno i voleti i istinito saznavati predmet naše ljubavi.
Usamljenost je raščišćavanje: sve dokle oko može da dopre mora svet biti očišćen od svojih efemernosti, prazan kao sud na čijem dnu ostaje samo jedan jedini predmet. Sve mora biti pogašeno, da bi on sijao i da bi spoznali vrednost njegove svetlosti; sve senke istrte da bi izmerili njegovu. Pravo mišljenje je uvek vertikalno. Nikad horizontalno. Ono se ne pripija; ono buši.
Ono ne gladi već para, dere, cepa.
Za usamljenost nije neophodno odsustvo ljudi; šta više nikad se jedna usamljenost ne može tako jasno obelodaniti nego kad je uz nju tesno pripijen svet: svet kao triko.
PP. §18) Ne znak metaforične, nego znak realne jednakosti je simbol odnosa između pojmova o raznim procesima na raznim nivoima autotipske formule sveta; tako Uslovni refleks nije metafora revolucije nego njen autentični mehanizam.
PP. §19) Nietzscheanska revizija svih vrednosti.
Tuesday, January 20, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 25. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 25. januar 1959.
Svrha i celishodnost patnje. (Nastavak od 24. januara.) Patnja pročišćava naša saznanja; iskustvo takođe. Ona pomaže našu novost, prevrtljivost i kada ni u čemu drugom ne bi imala čari, samo to što se na nju oslanja naša večna sadašnjost, pretvorilo bi je u uzornu osnovu opstanka.
Ali zar bez prošlosti ima prave patnje?
Zar bez onoga što smo bili može biti ono zbog čega sada patimo?
Prošlost nam nude kao stalan rezervoar patnje. Ona to jeste. Ali ako odbacimo prošlost, zato da bi živeli, nećemo zajedno sa njom odbaciti patnju. Drukčija je obmana. Patnja može imati samo sadašnje vreme, čak i onda kada se služi razlozima jednog prošlog. Služiti se nekim razlozima i stvarno imati te razloge, dve su oprečne stvari. Hoću da kažem da mi nikad ne patimo zbog nečega što je bilo, nego to uzimamo kao povod da bismo patili zbog nešega što jeste. Jedan ostavljeni ljubavnik, ne pati zbog toga što ga je voljeno biće ostavilo nekad, nego zato što ono nije kraj njega sada. Prošlost je ovde povod da se izrazi patnja sadašnjosti. Ne patimo zbog starog zločina, nego zato što ga sada ne možemo popraviti.
Pošto je prošlost obmana, obmana je i svaka patnja zbog nje.
Moje mržnje. Pod ovakvim naslovom trebalo bi se jednom javno, ali i studiozno u najvećem stepenu, obračunati sa plesnivim spomenicima naše literature. (Ivo Andrić , Veljko Petrović , Milan Bogdanović, Velibor Gligorić , Miroslav Krleža, itd. itd.)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 25. januar 1959.
Svrha i celishodnost patnje. (Nastavak od 24. januara.) Patnja pročišćava naša saznanja; iskustvo takođe. Ona pomaže našu novost, prevrtljivost i kada ni u čemu drugom ne bi imala čari, samo to što se na nju oslanja naša večna sadašnjost, pretvorilo bi je u uzornu osnovu opstanka.
Ali zar bez prošlosti ima prave patnje?
Zar bez onoga što smo bili može biti ono zbog čega sada patimo?
Prošlost nam nude kao stalan rezervoar patnje. Ona to jeste. Ali ako odbacimo prošlost, zato da bi živeli, nećemo zajedno sa njom odbaciti patnju. Drukčija je obmana. Patnja može imati samo sadašnje vreme, čak i onda kada se služi razlozima jednog prošlog. Služiti se nekim razlozima i stvarno imati te razloge, dve su oprečne stvari. Hoću da kažem da mi nikad ne patimo zbog nečega što je bilo, nego to uzimamo kao povod da bismo patili zbog nešega što jeste. Jedan ostavljeni ljubavnik, ne pati zbog toga što ga je voljeno biće ostavilo nekad, nego zato što ono nije kraj njega sada. Prošlost je ovde povod da se izrazi patnja sadašnjosti. Ne patimo zbog starog zločina, nego zato što ga sada ne možemo popraviti.
Pošto je prošlost obmana, obmana je i svaka patnja zbog nje.
Moje mržnje. Pod ovakvim naslovom trebalo bi se jednom javno, ali i studiozno u najvećem stepenu, obračunati sa plesnivim spomenicima naše literature. (Ivo Andrić , Veljko Petrović , Milan Bogdanović, Velibor Gligorić , Miroslav Krleža, itd. itd.)
Monday, January 19, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 24. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 24. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom. (Nastavak.)
Ako se podeljenost sveta na Istočni i Zapadni podudara sa protivrečnostima između neminovnih proistorijskih i kontraistorijskih orijentacija, onda se o njoj ne može misliti kao o nečemu što podleže dobroj volji državnika i naroda. (Kolektivna smrt, kao pretnja civilizaciji ima samo subjektivni značaj; ona pritiska duhove, ali ne može njima upravljati;
želim da ukažem na prostu činjenicu da veličina smrti ne plaši tamo gde to ne čini sama smrt: predstava o jednom praznom svetu nije nimalo neutešnija od predstave o jednom svetu koji bi bio prazan od mene.) Odgovor koga svaki čovek treba da traži ne nalazi se u poricanju ili potvrđivanju onoga što jeste i što mora biti, nego u tome da izabere gde će biti: na strani istorije ili protivu nje.
Mi koji se ponosimo moralom i koji ga, koliko nam je to moguće primenjujemo u javnim pitanjima međuljudskih odnosa, strepimo ako smo primorani ili ako nas sve na to poziva, da ovaj mikrokosmički moral projektujemo na makrokosmos. Nema čoveka koji ne bi smatrao za svoju građansku dužnost da se stavi na stranu žrtve protivu ubice; zašto onda pokušavamo da od sebe sakrijemo činjenicu da osim ljudi-ubica i ljudi-žrtava postoje i narodi-ubice i narodi-žrtve?
Zar neutralnost koju preziremo kad je u pitanju sudbina jednog nevinog čoveka, postaje moralna, dobra i racionalna kad je u pitanju jedan narod, rasa ili sama istorija? Zar možemo pozivati na koegzistenciju sa jednim kontraistorijskim narodom, tamo gde je odričemo kad je u pitanju samo jedan ne-ljudski čovek? Meni se čini da je to smešno. Ako ne priznam ljudsku, neću nikad priznati ni nacionalnu neutralnost. Ne mogu priznati državi pravo da ostane neutralna tamo gde mene čini saučesnikom.
Strah. Strah je zabluda. Ali trajna i sudbiska zabluda. Mora se pretpostaviti da se ljudi ne bi bojali smrti, ako bi ona za njih imala neko drugo, novo, spasilačko značenje (rano hrišćanstvo).
Kada bi razvoj sveta doživljavao jedan duh kao svoju unutrašnju istoriju, on u njoj ne bi imao ni prošlosti ni budućnosti; samo jednu večitu sadašnjost (analogija sa čovekom koji nema svoju istoriju, jer se ne produžava u onome što postaje, ni nastavlja iz onog što je bio).
Smrt robota. Priroda i suština robotske besmrtnosti je u neprekidnom ponavljanju istog sistema kombinacija. Kad se jedan ciklus kombinacija izvrši on ponovo počinje iz početka.
Drama pripada prošlosti u svom mitu o Mesiji, sadašnjosti u novim dešavanjima tog mita, i budućnosti u predviđanju njegovom. Realno ona je vizija budućnosti, simbolično deskripcija sadašnjosti i sećanja na prošlost, ali ono što ona stvarno želi da kaže jeste jedno stalno i nepresušno obnavljanje mitova.
Za dramu se mora upotrebiti nov rečnik, naime starim rečima dati značenje svojstveno jednoj robotskoj civilizaciji. Možda:
rasklapanje = kazna smrti;
stati, ugasiti se = umreti;
razumeti = osetiti (jer roboti nemaju emocija);
kretati se = živeti;
pokvariti se = biti bolestan;
kombinacije = sudbinski određena budućnost;
mehanizam = robotsko telo;
izlizati se = možda neka vrsta starenja?;
napraviti = stvoriti;
neizbežno = pravedno;
istovetnost = jednakost (jer su svi roboti savršeno jednaki međusobno po svom ustrojstvu);
Naš = moj (potpuno odsustvo individualizma, gramatički prisvojni pridevi u jednini ne postoje; možda ne postoji ni lična zamenica u prvom i drugom licu: ja i ti. Oni govore ili u množini ili u trećem kao bezličnom licu: - „Hoće li on da podigne ruku“; nema imena, svi su roboti, samo su im brojevi različiti.)
Čovečanstvo im se prikazuje kao rasa bogova izumrla u velikom međusobnom ratu (Sumrak Bogova ).
Hteti ličiti, podražavati ljude najveći je mogući greh i podleže kazni rasklapanja = robotskoj smrti.
Drama zapravo nastaje na osnovi nemogućnosti da se robotsko stanje apsolutne slobode održi pred sudbinom. (Od slobode roboti su načinili sopstvenu sudbinu: po slobodnoj volji oni su ugradili ili su im ljudi ugradili istoriju unapred; time je njihova objektivna sudbina izigrana; ali istovremeno od njihove slobode postala je sudbina, jer roboti čine ono što su u početku odlučili da čine ili što su za njih odlučili ljudi;
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 24. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom. (Nastavak.)
Ako se podeljenost sveta na Istočni i Zapadni podudara sa protivrečnostima između neminovnih proistorijskih i kontraistorijskih orijentacija, onda se o njoj ne može misliti kao o nečemu što podleže dobroj volji državnika i naroda. (Kolektivna smrt, kao pretnja civilizaciji ima samo subjektivni značaj; ona pritiska duhove, ali ne može njima upravljati;
želim da ukažem na prostu činjenicu da veličina smrti ne plaši tamo gde to ne čini sama smrt: predstava o jednom praznom svetu nije nimalo neutešnija od predstave o jednom svetu koji bi bio prazan od mene.) Odgovor koga svaki čovek treba da traži ne nalazi se u poricanju ili potvrđivanju onoga što jeste i što mora biti, nego u tome da izabere gde će biti: na strani istorije ili protivu nje.
Mi koji se ponosimo moralom i koji ga, koliko nam je to moguće primenjujemo u javnim pitanjima međuljudskih odnosa, strepimo ako smo primorani ili ako nas sve na to poziva, da ovaj mikrokosmički moral projektujemo na makrokosmos. Nema čoveka koji ne bi smatrao za svoju građansku dužnost da se stavi na stranu žrtve protivu ubice; zašto onda pokušavamo da od sebe sakrijemo činjenicu da osim ljudi-ubica i ljudi-žrtava postoje i narodi-ubice i narodi-žrtve?
Zar neutralnost koju preziremo kad je u pitanju sudbina jednog nevinog čoveka, postaje moralna, dobra i racionalna kad je u pitanju jedan narod, rasa ili sama istorija? Zar možemo pozivati na koegzistenciju sa jednim kontraistorijskim narodom, tamo gde je odričemo kad je u pitanju samo jedan ne-ljudski čovek? Meni se čini da je to smešno. Ako ne priznam ljudsku, neću nikad priznati ni nacionalnu neutralnost. Ne mogu priznati državi pravo da ostane neutralna tamo gde mene čini saučesnikom.
Strah. Strah je zabluda. Ali trajna i sudbiska zabluda. Mora se pretpostaviti da se ljudi ne bi bojali smrti, ako bi ona za njih imala neko drugo, novo, spasilačko značenje (rano hrišćanstvo).
Kada bi razvoj sveta doživljavao jedan duh kao svoju unutrašnju istoriju, on u njoj ne bi imao ni prošlosti ni budućnosti; samo jednu večitu sadašnjost (analogija sa čovekom koji nema svoju istoriju, jer se ne produžava u onome što postaje, ni nastavlja iz onog što je bio).
Smrt robota. Priroda i suština robotske besmrtnosti je u neprekidnom ponavljanju istog sistema kombinacija. Kad se jedan ciklus kombinacija izvrši on ponovo počinje iz početka.
Drama pripada prošlosti u svom mitu o Mesiji, sadašnjosti u novim dešavanjima tog mita, i budućnosti u predviđanju njegovom. Realno ona je vizija budućnosti, simbolično deskripcija sadašnjosti i sećanja na prošlost, ali ono što ona stvarno želi da kaže jeste jedno stalno i nepresušno obnavljanje mitova.
Za dramu se mora upotrebiti nov rečnik, naime starim rečima dati značenje svojstveno jednoj robotskoj civilizaciji. Možda:
rasklapanje = kazna smrti;
stati, ugasiti se = umreti;
razumeti = osetiti (jer roboti nemaju emocija);
kretati se = živeti;
pokvariti se = biti bolestan;
kombinacije = sudbinski određena budućnost;
mehanizam = robotsko telo;
izlizati se = možda neka vrsta starenja?;
napraviti = stvoriti;
neizbežno = pravedno;
istovetnost = jednakost (jer su svi roboti savršeno jednaki međusobno po svom ustrojstvu);
Naš = moj (potpuno odsustvo individualizma, gramatički prisvojni pridevi u jednini ne postoje; možda ne postoji ni lična zamenica u prvom i drugom licu: ja i ti. Oni govore ili u množini ili u trećem kao bezličnom licu: - „Hoće li on da podigne ruku“; nema imena, svi su roboti, samo su im brojevi različiti.)
Čovečanstvo im se prikazuje kao rasa bogova izumrla u velikom međusobnom ratu (Sumrak Bogova ).
Hteti ličiti, podražavati ljude najveći je mogući greh i podleže kazni rasklapanja = robotskoj smrti.
Drama zapravo nastaje na osnovi nemogućnosti da se robotsko stanje apsolutne slobode održi pred sudbinom. (Od slobode roboti su načinili sopstvenu sudbinu: po slobodnoj volji oni su ugradili ili su im ljudi ugradili istoriju unapred; time je njihova objektivna sudbina izigrana; ali istovremeno od njihove slobode postala je sudbina, jer roboti čine ono što su u početku odlučili da čine ili što su za njih odlučili ljudi;
Friday, January 16, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 23. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 23. januar 1959.
Roboti su: monstrumi razuma. Čudovišta. Apsolutno primenjena celishodnost. Osim toga: pošto im je trajanje i njegovi oblici imanentno (sva im je istorija ugrađena unapred) oni su najpogodniji simboli sudbinskog ponašanja. Alternativa: tek sa zakasnelom ljudskošću dobijaju oni jednu kratkotrajnu Prometejsku ravnotežu; izreknu neku misao koja uopšte nije ugrađena i za koju ne postoji u njihovom mehanizmu određena kombinacija.
Stari i Novi zavet. Odlučio sam da najpre proučim Pismo, kako jeste, bez pomoćne literature, kako bih o njemu dobio nezavisnu predstavu. Tek posle toga pristupiti kritičkoj literaturi o Pismu.
Radio drama Svetlosti i senke, od Đ. L.
Dobar dramatičar sa idejama koje nisu ograničene prividnom stvarnošću. Ponor ima izvesne sličnosti sa mojim Emigrantom, ali sličnost je samo površinska. Dopuštam i takvu verziju emigrantstva, ali mi se moja čini istinitijom. Ono što sam ja uporno izbacivao iz prvog teksta drame, Đ. L. kao da je tražio. (...) Na primer:
Rod: - „Došao sam da pametno razgovaram sa tobom“.
Čovek u rupi:: - „Za takav razgovor ti si suvišan!“ (...)
Zatim divne misli: Paragraf: - „Od čega se plašiš?“
Čovek u rupi: - „Od idućeg trenutka“.
Paragraf: - „Zašto se plašiš od idućeg trenutka?“
Čovek u rupi: - „Zato što će mi doneti strah .... od idućeg!“. (...)
Čovek u rupi je besan, ljut, razdražen, antisvetski raspoložen. On savijen u utrobi zemlje, izbacuje invektive kao kakve munje. Moj emigrant smatra svoj položaj prirodnim. On se ne ljuti. Apsurdnost njegova je i u tome što sve čini da ne izazove tuđu ljutnju; on iskreno želi da se dodvori svetu. Nema patosa, nema osvetoljubivosti: samo jedno dugotrajno izvinjavanje. Samoubistvo njegovo nije drugo do način njegovog izvinjenja svetu. (...)
Pada mi na pamet da bi možda bilo zgodno u obliku male radioscene pustiti jedan probni balon za Smrt robota. Neki odlomak ove buduće drame sažeti, pretvoriti u metak i ispaliti na slušaoca. Ne samo zato da bi se ispitalo njegovo dejstvo, nego i zato da bih se ja radom unapred saživeo sa sopstvenom dramom.
Možda dijalog između nekog poslednjeg robota i poslednjeg čoveka posle katastrofe u kojoj je propao svet. (Predmesijanski period; Mesija je tu, ali još uvek ne vrši funkciju spasavanja.)
Crni petak Simona Kirenskog je samo jedan koncentrisan roman; razvijen (razvučen kao testo) on bi opisao stanje Simona Kirenskog na Krstu uz reminiscencije koje se odnose na njegov prvi i poslednji susret sa Hristom koga vode na Kosturnicu.
Misao kao uništenje života. Ja mogu da osetim lepotu zore u nekoj crnoj travi. Ali kad o njoj počnem da mislim, lepota iščezne i ja ne mogu da ne znam kako je došlo do ove zore i kako se zove u herbarijumu trava koja me je pozvala da u njoj uživam.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 23. januar 1959.
Roboti su: monstrumi razuma. Čudovišta. Apsolutno primenjena celishodnost. Osim toga: pošto im je trajanje i njegovi oblici imanentno (sva im je istorija ugrađena unapred) oni su najpogodniji simboli sudbinskog ponašanja. Alternativa: tek sa zakasnelom ljudskošću dobijaju oni jednu kratkotrajnu Prometejsku ravnotežu; izreknu neku misao koja uopšte nije ugrađena i za koju ne postoji u njihovom mehanizmu određena kombinacija.
Stari i Novi zavet. Odlučio sam da najpre proučim Pismo, kako jeste, bez pomoćne literature, kako bih o njemu dobio nezavisnu predstavu. Tek posle toga pristupiti kritičkoj literaturi o Pismu.
Radio drama Svetlosti i senke, od Đ. L.
Dobar dramatičar sa idejama koje nisu ograničene prividnom stvarnošću. Ponor ima izvesne sličnosti sa mojim Emigrantom, ali sličnost je samo površinska. Dopuštam i takvu verziju emigrantstva, ali mi se moja čini istinitijom. Ono što sam ja uporno izbacivao iz prvog teksta drame, Đ. L. kao da je tražio. (...) Na primer:
Rod: - „Došao sam da pametno razgovaram sa tobom“.
Čovek u rupi:: - „Za takav razgovor ti si suvišan!“ (...)
Zatim divne misli: Paragraf: - „Od čega se plašiš?“
Čovek u rupi: - „Od idućeg trenutka“.
Paragraf: - „Zašto se plašiš od idućeg trenutka?“
Čovek u rupi: - „Zato što će mi doneti strah .... od idućeg!“. (...)
Čovek u rupi je besan, ljut, razdražen, antisvetski raspoložen. On savijen u utrobi zemlje, izbacuje invektive kao kakve munje. Moj emigrant smatra svoj položaj prirodnim. On se ne ljuti. Apsurdnost njegova je i u tome što sve čini da ne izazove tuđu ljutnju; on iskreno želi da se dodvori svetu. Nema patosa, nema osvetoljubivosti: samo jedno dugotrajno izvinjavanje. Samoubistvo njegovo nije drugo do način njegovog izvinjenja svetu. (...)
Pada mi na pamet da bi možda bilo zgodno u obliku male radioscene pustiti jedan probni balon za Smrt robota. Neki odlomak ove buduće drame sažeti, pretvoriti u metak i ispaliti na slušaoca. Ne samo zato da bi se ispitalo njegovo dejstvo, nego i zato da bih se ja radom unapred saživeo sa sopstvenom dramom.
Možda dijalog između nekog poslednjeg robota i poslednjeg čoveka posle katastrofe u kojoj je propao svet. (Predmesijanski period; Mesija je tu, ali još uvek ne vrši funkciju spasavanja.)
Crni petak Simona Kirenskog je samo jedan koncentrisan roman; razvijen (razvučen kao testo) on bi opisao stanje Simona Kirenskog na Krstu uz reminiscencije koje se odnose na njegov prvi i poslednji susret sa Hristom koga vode na Kosturnicu.
Misao kao uništenje života. Ja mogu da osetim lepotu zore u nekoj crnoj travi. Ali kad o njoj počnem da mislim, lepota iščezne i ja ne mogu da ne znam kako je došlo do ove zore i kako se zove u herbarijumu trava koja me je pozvala da u njoj uživam.
Thursday, January 15, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 22. januar 1959. (nastavak)
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 22. januar 1959. (nastavak)
Agnosticizam nije sistem nego stvar časti i ličnog, pre svega intelektualnog, poštenja. Velikoj poštenoj sumnji treba da budu podvrgnute najpre naše velike istine. Ukoliko su istine veće, a naročito ukoliko su popularnije zaslužuju veću sumnju i, naravno, veću opreznost. Nema stvari prema kojima osećam veće nepoverenje nego one koje zaslužuju opšte i nepodeljeno nepoverenje.
To mi izgleda kao kad bi cela publika nekog mađioničara verovala da on zbilja može da učini ono što nam izgleda da čini. To bi uništilo draž magije. Naravno, odlučujući razlog je u tome što retko koja istina preživi vek svog rođenja, a nisu retke one koje umru pre svojih otkrivača. Rezervoar primera za ovo je politika.
Jedna poluistina nikome neće smetati sve dok prepravljajući, preuređujući prema sebi moj svet, ne dobije želju da prema ovome preuredi i svet izvan mene. Tada ću ja postati umetnik, ludak ili vođa nekog pokreta. Ali srednja od ovih kategorija kao da je stalno prisutna u krajnjim. (Ne mogu da u tome ne vidim posledicu apsurdnosti naše „slobode“ koja stvara jednog poslušnog Boga; osećam se prevarenim od svoje „slobode“.)
Kad moja poluistina prinudom ili sticajem povoljnih okolnosti postane opšta istina, kako da se iskupim od njenih posledica? Kako da zadobijem nevinost koju sam jednom odbacio? Hoću, istovremeno, da kažem kako nema dovoljno idealnog ideala koji bi iskupio zločin što se u njegovo ime vrši.
Politika pati od naslednih spasilačkih instikata. Priznajem da nikad ništa nisam toliko mrzeo i prezirao kao mesijanstvo, nečovečnu težnju da se ljudima nametne neka formula spasenja. Ovo se odnosi i na vlastite formule, takođe. Mrzim formulu očinstva, porodičnosti, društvenosti, državnosti, formule polnosti, religioznosti, mrzim formulu civilizacije, kao što verujem, jedna bolesna i umorna noga, ako može, mrzi čizmu koja je steže.
Tek što se rodismo staviše nas u modele, koje je civilizacija vekovima pripremala za nas, ne znajući nam meru, ali pretpostavljajući da se ona ne može mnogo razlikovati od prirodne mere svih ljudi. Ukoliko donesmo sa sobom neka razlikovanja behu ona vrlo brzo uništena: u ime čovečanstva i naravno, po nekoj katoličko inkvizitorskoj logici, u ime nas samih i našeg dobra. Nikad me niko nije pitao šta je zapravo za mene dobro? A kad sam i bio pitan, moje dobro nije uzimano u obzir. I ovoga puta u ime mog dobra.
Tesna, lepljiva, krvava placenta je simbol našeg položaja i prva spoljna realnost sa kojom se suočavamo: ona nam smesta saopštava da su naši pokreti ograničeni i da ne možemo isuviše očekivati od puke činjenice što smo živi. Dubak i pelene su ljudsko usavršavanje placente: ona prestaje da bude krvava, i time nas zavarava, jer se više ne zadovoljava da ograniči naše pokrete; sada ograničava ona i naše iskustvo.
Škola će placentu podići na jedan intelektualan nivo, što znači da se njena ograničenja sada odnose i na naše saznanje. Isuviše vremena mi je trebalo da se odučim od onoga čemu su me učili, da bih sam sebi bio poslednje i konačno usavršavanje prerodilačke placente. Placenta sam sebi. Ali izgleda da je i to neizbežno. Nema potrebe nabrajati sva usavršavanja našeg ropstva koja nam nudi ili nameće slučajnost što smo rođeni među ljudima.
Ali ne mogu da ne pomenem partiju koja će našu težnju za slobodom kao društvenim dobrom organizovati u nesnosni sistem. Ništa mi ne izgleda monstruoznije od mišljenja da svoju slobodu mogu da steknem samo ako je gubim. Naročito zato što i ja ovo mišljenje delim. Ova misao služi na čast dijalektičkim sposobnostima uma, ali je neizbežno da liči na sramnu prevaru.
Produžavam samo onaj mir koji ne mora biti plaćen slobodom, napretkom, duhovnim idealima i usavršavanjem imanentne istoričnosti čovečanstva. Ne delim popularno mišljenje (morao bih reći strah) da je rat uvek nepotreban. Ponekad ga smatram čovečnijim rešenjem od onoga što nam ga nudi mir doba. Očevidna je prednost koju ima ratnik nad robom. Reći će mi se da je jednako očevidna prednost živog nad mrtvacem. Ja sumnjam. Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 22. januar 1959. (nastavak)
Agnosticizam nije sistem nego stvar časti i ličnog, pre svega intelektualnog, poštenja. Velikoj poštenoj sumnji treba da budu podvrgnute najpre naše velike istine. Ukoliko su istine veće, a naročito ukoliko su popularnije zaslužuju veću sumnju i, naravno, veću opreznost. Nema stvari prema kojima osećam veće nepoverenje nego one koje zaslužuju opšte i nepodeljeno nepoverenje.
To mi izgleda kao kad bi cela publika nekog mađioničara verovala da on zbilja može da učini ono što nam izgleda da čini. To bi uništilo draž magije. Naravno, odlučujući razlog je u tome što retko koja istina preživi vek svog rođenja, a nisu retke one koje umru pre svojih otkrivača. Rezervoar primera za ovo je politika.
Jedna poluistina nikome neće smetati sve dok prepravljajući, preuređujući prema sebi moj svet, ne dobije želju da prema ovome preuredi i svet izvan mene. Tada ću ja postati umetnik, ludak ili vođa nekog pokreta. Ali srednja od ovih kategorija kao da je stalno prisutna u krajnjim. (Ne mogu da u tome ne vidim posledicu apsurdnosti naše „slobode“ koja stvara jednog poslušnog Boga; osećam se prevarenim od svoje „slobode“.)
Kad moja poluistina prinudom ili sticajem povoljnih okolnosti postane opšta istina, kako da se iskupim od njenih posledica? Kako da zadobijem nevinost koju sam jednom odbacio? Hoću, istovremeno, da kažem kako nema dovoljno idealnog ideala koji bi iskupio zločin što se u njegovo ime vrši.
Politika pati od naslednih spasilačkih instikata. Priznajem da nikad ništa nisam toliko mrzeo i prezirao kao mesijanstvo, nečovečnu težnju da se ljudima nametne neka formula spasenja. Ovo se odnosi i na vlastite formule, takođe. Mrzim formulu očinstva, porodičnosti, društvenosti, državnosti, formule polnosti, religioznosti, mrzim formulu civilizacije, kao što verujem, jedna bolesna i umorna noga, ako može, mrzi čizmu koja je steže.
Tek što se rodismo staviše nas u modele, koje je civilizacija vekovima pripremala za nas, ne znajući nam meru, ali pretpostavljajući da se ona ne može mnogo razlikovati od prirodne mere svih ljudi. Ukoliko donesmo sa sobom neka razlikovanja behu ona vrlo brzo uništena: u ime čovečanstva i naravno, po nekoj katoličko inkvizitorskoj logici, u ime nas samih i našeg dobra. Nikad me niko nije pitao šta je zapravo za mene dobro? A kad sam i bio pitan, moje dobro nije uzimano u obzir. I ovoga puta u ime mog dobra.
Tesna, lepljiva, krvava placenta je simbol našeg položaja i prva spoljna realnost sa kojom se suočavamo: ona nam smesta saopštava da su naši pokreti ograničeni i da ne možemo isuviše očekivati od puke činjenice što smo živi. Dubak i pelene su ljudsko usavršavanje placente: ona prestaje da bude krvava, i time nas zavarava, jer se više ne zadovoljava da ograniči naše pokrete; sada ograničava ona i naše iskustvo.
Škola će placentu podići na jedan intelektualan nivo, što znači da se njena ograničenja sada odnose i na naše saznanje. Isuviše vremena mi je trebalo da se odučim od onoga čemu su me učili, da bih sam sebi bio poslednje i konačno usavršavanje prerodilačke placente. Placenta sam sebi. Ali izgleda da je i to neizbežno. Nema potrebe nabrajati sva usavršavanja našeg ropstva koja nam nudi ili nameće slučajnost što smo rođeni među ljudima.
Ali ne mogu da ne pomenem partiju koja će našu težnju za slobodom kao društvenim dobrom organizovati u nesnosni sistem. Ništa mi ne izgleda monstruoznije od mišljenja da svoju slobodu mogu da steknem samo ako je gubim. Naročito zato što i ja ovo mišljenje delim. Ova misao služi na čast dijalektičkim sposobnostima uma, ali je neizbežno da liči na sramnu prevaru.
Produžavam samo onaj mir koji ne mora biti plaćen slobodom, napretkom, duhovnim idealima i usavršavanjem imanentne istoričnosti čovečanstva. Ne delim popularno mišljenje (morao bih reći strah) da je rat uvek nepotreban. Ponekad ga smatram čovečnijim rešenjem od onoga što nam ga nudi mir doba. Očevidna je prednost koju ima ratnik nad robom. Reći će mi se da je jednako očevidna prednost živog nad mrtvacem. Ja sumnjam. Život sam po sebi nije nikakva prednost. Ni smrt, takođe.
Wednesday, January 14, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 22. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 22. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom.
Ne verujem u socijalizam i to nije stvar navike; verujem u socijalno poimanje čoveka. Nijedna doktrina koja mi se nudi ne obuhvata sve moje ideale, mnoge ih čak ne uzimaju u obzir. Naravno, još manje mogu da verujem u neku partiju, koja samo umnožava slabosti svoje doktrine. Ali, ako želim da kažem kako verujem u čoveka, onda insistiram da to znači da verujem u njegove slobodne mogućnosti manje nego u njegove korisne nužnosti.
U svakom slučaju stvarnost je ono što u principu poričem. Smatram da nijedna stvarnost ne sme biti prihvatana ako se želi održavanje ideala, a pre svega one tenzije koja, aktivna između čoveka i njegovog cilja, garantuje uvek nove, uvek sveže i obnovljene napore duha.
Priznajem da mi je misticizam drag. Ali misticizam koji ne bi bio stavljen u službu neke vulgarne, dnevne politike ili neki koji bi u ime naše morao da teši naše patnje, nego onaj koji u sebi nosi izvesnu opčaranost predmetom kojim se bavi. Jedan, ako je to moguće, racionaliziran stepen ekstaze. Nalazim mu, takođe, i izvesna estetska opravdanja.
Ne vidim zašto život bez obzira na svoje ciljeve ili svoja povremena stanja ne bi trebalo da bude lep, čak pomalo i dekorativan, koliko to on sam dozvoljava, i ne smatram uzaludnim napore u tom pravcu. Pritom imam na umu izvesna iskustva crkve, kao i drevnih kultova.
Najzad, prinuđeni smo da izvesne neukusne lekove obavijamo ukusnim, ali izlišnim slatkišima. Niko ne nalazi da je to neumesno. Niko nije toliko smeo u svojoj gluposti da od nas traži masohizam. Zašto onda zahtevati da život gutamo u njegovom prirodnom stanju. Prigovoriće mi se da to razdvaja čoveka od saznanja i iskustva koja su mu potrebna, da bi svoj život stvarno prepravio, a ne samo ulepšao. Priznajem da tu ima istine, ali jedne izopačene istine. Istine slične onoj koju ću pozvati u pomoć kad budem hteo da opišem kako na mene deluju izvesne političke doktrine, koje oduzimaju slobodu da bi je povratile u nekom opštijem stanju.
Želim da verujem da je današnji svet, bar onaj koji se može uzimati u obzir, inteligentan. Da refleksije jednog čoveka vrede bar isto toliko koliko i njegove emocije, i da nije neophodno da čovek ima rak da bi znao koliko je to neprijatno. To potvrđuju istorije onih ljudi koji su, bez izlišnog iskustva bili u stanju ovaj svet da učine boljim. Nije potrebno da svi postanemo siromašni da bi se zainteresovali za političku ekonomiju, postali revolucionari ili kao Hristos pozivali na milosrđe i žrtvu.
Humanost je danas znak dobrog vaspitanja. Ko zna nije li pametnije da se ona uvek oslanja manje na sumnjive instikte prema dobru, a više na odgoj i pozivanje na društveni takt. Hoću da kažem da ne verujem ni u jedno neposredno iskustvo više nego u svoje mišljenje, bez obzira duguje li ono nešto iskustvu ili svojoj refleksivnoj prijemčivosti.
Međutim, ono što osećam da mi treba, to je nada, koja bi se stalno obnavljala i u kojoj se ne bi, uz blagonaklonu pomoć konformizma, davali prividni, efemerni i mrtvi likovi stvarnosti. Borba, takođe. Između ostaloga i kao saznavanje. Ne stidim se da zajedno sa drugima ponovim da je borba jedini oblik u kome život može da se održi i napreduje.
Ne isključujem da ću ikad pristupiti nekom pokretu, ali ću uvek nastojati, da ga upotrebim kao povod za moje sopstveno kretanje. Kao slučajnu fakturu u kojoj ću pevati sopstvenu pesmu, bilo to nekome milo ili ne.
Nisam rođeni individualista i spreman sam da se pokorim svim razumnim normama društva u kome sam primoran da živim. (Kad kažem primoran, ne mislim toliko na neku spoljnu, koliko na unutrašnju prinudu.) Ali, takođe, sam spreman da se ne pokorim, i to sasvim doslovno, nijednoj za koju nađem da je nepotrebna, naopaka i pogrešna. Bio bih srećan kad bi moj život uvek počivao na toj odluci. Moja smrt takođe.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 22. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom.
Ne verujem u socijalizam i to nije stvar navike; verujem u socijalno poimanje čoveka. Nijedna doktrina koja mi se nudi ne obuhvata sve moje ideale, mnoge ih čak ne uzimaju u obzir. Naravno, još manje mogu da verujem u neku partiju, koja samo umnožava slabosti svoje doktrine. Ali, ako želim da kažem kako verujem u čoveka, onda insistiram da to znači da verujem u njegove slobodne mogućnosti manje nego u njegove korisne nužnosti.
U svakom slučaju stvarnost je ono što u principu poričem. Smatram da nijedna stvarnost ne sme biti prihvatana ako se želi održavanje ideala, a pre svega one tenzije koja, aktivna između čoveka i njegovog cilja, garantuje uvek nove, uvek sveže i obnovljene napore duha.
Priznajem da mi je misticizam drag. Ali misticizam koji ne bi bio stavljen u službu neke vulgarne, dnevne politike ili neki koji bi u ime naše morao da teši naše patnje, nego onaj koji u sebi nosi izvesnu opčaranost predmetom kojim se bavi. Jedan, ako je to moguće, racionaliziran stepen ekstaze. Nalazim mu, takođe, i izvesna estetska opravdanja.
Ne vidim zašto život bez obzira na svoje ciljeve ili svoja povremena stanja ne bi trebalo da bude lep, čak pomalo i dekorativan, koliko to on sam dozvoljava, i ne smatram uzaludnim napore u tom pravcu. Pritom imam na umu izvesna iskustva crkve, kao i drevnih kultova.
Najzad, prinuđeni smo da izvesne neukusne lekove obavijamo ukusnim, ali izlišnim slatkišima. Niko ne nalazi da je to neumesno. Niko nije toliko smeo u svojoj gluposti da od nas traži masohizam. Zašto onda zahtevati da život gutamo u njegovom prirodnom stanju. Prigovoriće mi se da to razdvaja čoveka od saznanja i iskustva koja su mu potrebna, da bi svoj život stvarno prepravio, a ne samo ulepšao. Priznajem da tu ima istine, ali jedne izopačene istine. Istine slične onoj koju ću pozvati u pomoć kad budem hteo da opišem kako na mene deluju izvesne političke doktrine, koje oduzimaju slobodu da bi je povratile u nekom opštijem stanju.
Želim da verujem da je današnji svet, bar onaj koji se može uzimati u obzir, inteligentan. Da refleksije jednog čoveka vrede bar isto toliko koliko i njegove emocije, i da nije neophodno da čovek ima rak da bi znao koliko je to neprijatno. To potvrđuju istorije onih ljudi koji su, bez izlišnog iskustva bili u stanju ovaj svet da učine boljim. Nije potrebno da svi postanemo siromašni da bi se zainteresovali za političku ekonomiju, postali revolucionari ili kao Hristos pozivali na milosrđe i žrtvu.
Humanost je danas znak dobrog vaspitanja. Ko zna nije li pametnije da se ona uvek oslanja manje na sumnjive instikte prema dobru, a više na odgoj i pozivanje na društveni takt. Hoću da kažem da ne verujem ni u jedno neposredno iskustvo više nego u svoje mišljenje, bez obzira duguje li ono nešto iskustvu ili svojoj refleksivnoj prijemčivosti.
Međutim, ono što osećam da mi treba, to je nada, koja bi se stalno obnavljala i u kojoj se ne bi, uz blagonaklonu pomoć konformizma, davali prividni, efemerni i mrtvi likovi stvarnosti. Borba, takođe. Između ostaloga i kao saznavanje. Ne stidim se da zajedno sa drugima ponovim da je borba jedini oblik u kome život može da se održi i napreduje.
Ne isključujem da ću ikad pristupiti nekom pokretu, ali ću uvek nastojati, da ga upotrebim kao povod za moje sopstveno kretanje. Kao slučajnu fakturu u kojoj ću pevati sopstvenu pesmu, bilo to nekome milo ili ne.
Nisam rođeni individualista i spreman sam da se pokorim svim razumnim normama društva u kome sam primoran da živim. (Kad kažem primoran, ne mislim toliko na neku spoljnu, koliko na unutrašnju prinudu.) Ali, takođe, sam spreman da se ne pokorim, i to sasvim doslovno, nijednoj za koju nađem da je nepotrebna, naopaka i pogrešna. Bio bih srećan kad bi moj život uvek počivao na toj odluci. Moja smrt takođe.
Tuesday, January 13, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 21. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 21. januar 1959.
Smrt robota - misao na ovu dramu obuzela me mahnito; opasnost: da Mesiju uradim brže nego što bih smeo. Opasnost izbegavana tako što odlomke Smrt robota beležim u kartoteku. Tamo se beleške na neki način kisele. Kartoteka je moj sud za pročišćavanje.
Ova drama izlazi van okvira ciklusa kome pripada „Mesija“ i kome će možda pripadati Azil. Ona stoji isto tako usamljeno kao „Emigrant“ na nekoj stranputici moje imaginacije.
Emigrant - autobiografska hronika mojih emocija: pogled bačen iza sebe.
Smrt robota - jedan pogled pun straha bačen na budućnost ispred sebe. Tako obe ove drame kao da zatvaraju neki krug.
Poziv na ljubav, približavanje Hristu, toj večitoj protivrečnosti moje duše, priznanje da sam poražen? „Smrt robota“ ne daje za pravo spasiocima. (Čovek koji u pokušaju da robote pretvori u ljude nije drugo do jedan Mesija za robote.) Čovek ne uspeva zato što roboti ne mogu da imaju poverenja u biće koje pripada jednoj destruktivnoj vrsti. (Čovečanstvo je izvršilo samouništenje; roboti što ih je njihov genije stvorio u poslednjem trenutku izdvajaju svoju sudbinu od sudbine svojih kreatora i izbegavaju uništenje.)
Smrt robota ne sme se shvatiti kao apologija mita o Hristu, mada ovaj mit oko sebe konstruiše dramu. Smrt robota je transponovan mit o Hristu, ne više u sadašnost nego u budućnost.
Zašto čovek ne može biti Mesija robotima? Zato što ni Hristos to nije mogao biti ljudima. Evo analogije:
Praroditeljski greh Adama i Eve = samouništenju sveta (fizičko samouništenje je samo simbol greha i moralnog samouništenja.)
Prisustvo Hrista kao sina Božjeg u svetu = prisustvo poslednjeg zaostalog čoveka među robotima.
Hristos ne može spasti ljude, zato što ni sam nije oslobođen praroditeljskog greha = čovek ne može da spase robote (da im usadi ljubav) zato što i sam nije oslobođen destruktivnog duha svoje vrste.
Time se kritika Čoveka obrće i protiv Hrista. Hristos nije manje nego čovek nego više nego čovek. To znači da je njegova ljudska osnova preuveličana, pa sa njom i sve sudbinsko u čoveku. To će se ponoviti sa poslednjim čovekom među robotima.
Alternativa: iza katastrofe preostaju jedan čovek i jedan robot. Robot stvara svet robota, ali čoveku koji je sam, to ne polazi za rukom. (Predistorija drame.)
Na početku drame imamo svet robota i samo jednog čoveka.
II Alternativa: roboti čiji racionalni mehanizam funkcioniše savršeno i koji su lišeni humanosti, (ljubavi, kompleksa, itd.) uviđaju da svet srlja u propast i pravovremeno se izdvajaju iz čovečanstva te tako izbegnu katastrofu. U tom slučaju početak drame odgovara početku i u I alternativi. Razlika je u tome što bi u prvom slučaju postojala jedna od ljudi nezavisna robotska predistorija; u drugom slučaju te samostalne predistorije ne bi bilo. Dobitak je u tome što bi ovako i napori čoveka da očoveči robote i napori robota da robotiziraju čoveka, imala jednu dramsku predistoriju.
Između potrebe za ljubavlju i straha za egzistenciju, roboti biraju očuvanje golog postojanja koje im izgleda ugroženo prisustvom čoveka: oni ga ubijaju. Time ubijaju nadu da će ikad postati humani. Pošto je ta nada bila pogonska energija njihovih kretanja, oni se gase.
Protivrečnost je osnova ove drame. Time drama tretira još jedan izgled ljudskog apsurda. Roboti žele da se humaniziraju (između ostalog i da pate, što im kao racionalnim mehanizmima nije dato), ali se plaše da ih to ne odvede u kolektivnu smrt kao što se dogodilo sa čovečanstvom. U tome je apsurd robota. Oni istovremeno i žele i ne žele humanizam kao sličnost sa ljudima.
Roboti su izgradili sasvim nov apsolutni moral, iz koga je isključena emocija, jer za nju nisu sposobni. Oni ne znaju za kaznu kao patnju; samo za kaznu kao onesposobljavanje (humoristički aspekt: jedna od kazni je, na primer, vađenje neke lampe iz mozga, koja enemogućuje govor). Ceo sistem postojanja robota izgrađen je na novim antiljudskim principima. To bi trebalo pokazati u svim oblastima koje odgovaraju pojedinim ispoljavanjima ljudskih, bioloških, života.
Primedba. Čovek očekuje da ga izvedu na robotski duhovni sud. Sa njim su optužena još dva robota zato što su pokušali da podražavaju ljude. (Scene koje odgovaraju Hristovom boravku u tamnici pre izvođenja pred Poncija Pilata). Pogubljenje čoveka = raspeće Hrista. Urlik mase robova: „Udavi ga“. Jedan od optuženih robova biva poput Varave pošteđen? (To je u suprotnosti sa robotskom pravdom, koja je po pretpostavci apsolutna.)
Mit treba izmeniti prema mogućnostima jedne robotske istorije.
1: Ja mislim da smo pogrešili.
2: Zašto?
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 21. januar 1959.
Smrt robota - misao na ovu dramu obuzela me mahnito; opasnost: da Mesiju uradim brže nego što bih smeo. Opasnost izbegavana tako što odlomke Smrt robota beležim u kartoteku. Tamo se beleške na neki način kisele. Kartoteka je moj sud za pročišćavanje.
Ova drama izlazi van okvira ciklusa kome pripada „Mesija“ i kome će možda pripadati Azil. Ona stoji isto tako usamljeno kao „Emigrant“ na nekoj stranputici moje imaginacije.
Emigrant - autobiografska hronika mojih emocija: pogled bačen iza sebe.
Smrt robota - jedan pogled pun straha bačen na budućnost ispred sebe. Tako obe ove drame kao da zatvaraju neki krug.
Poziv na ljubav, približavanje Hristu, toj večitoj protivrečnosti moje duše, priznanje da sam poražen? „Smrt robota“ ne daje za pravo spasiocima. (Čovek koji u pokušaju da robote pretvori u ljude nije drugo do jedan Mesija za robote.) Čovek ne uspeva zato što roboti ne mogu da imaju poverenja u biće koje pripada jednoj destruktivnoj vrsti. (Čovečanstvo je izvršilo samouništenje; roboti što ih je njihov genije stvorio u poslednjem trenutku izdvajaju svoju sudbinu od sudbine svojih kreatora i izbegavaju uništenje.)
Smrt robota ne sme se shvatiti kao apologija mita o Hristu, mada ovaj mit oko sebe konstruiše dramu. Smrt robota je transponovan mit o Hristu, ne više u sadašnost nego u budućnost.
Zašto čovek ne može biti Mesija robotima? Zato što ni Hristos to nije mogao biti ljudima. Evo analogije:
Praroditeljski greh Adama i Eve = samouništenju sveta (fizičko samouništenje je samo simbol greha i moralnog samouništenja.)
Prisustvo Hrista kao sina Božjeg u svetu = prisustvo poslednjeg zaostalog čoveka među robotima.
Hristos ne može spasti ljude, zato što ni sam nije oslobođen praroditeljskog greha = čovek ne može da spase robote (da im usadi ljubav) zato što i sam nije oslobođen destruktivnog duha svoje vrste.
Time se kritika Čoveka obrće i protiv Hrista. Hristos nije manje nego čovek nego više nego čovek. To znači da je njegova ljudska osnova preuveličana, pa sa njom i sve sudbinsko u čoveku. To će se ponoviti sa poslednjim čovekom među robotima.
Alternativa: iza katastrofe preostaju jedan čovek i jedan robot. Robot stvara svet robota, ali čoveku koji je sam, to ne polazi za rukom. (Predistorija drame.)
Na početku drame imamo svet robota i samo jednog čoveka.
II Alternativa: roboti čiji racionalni mehanizam funkcioniše savršeno i koji su lišeni humanosti, (ljubavi, kompleksa, itd.) uviđaju da svet srlja u propast i pravovremeno se izdvajaju iz čovečanstva te tako izbegnu katastrofu. U tom slučaju početak drame odgovara početku i u I alternativi. Razlika je u tome što bi u prvom slučaju postojala jedna od ljudi nezavisna robotska predistorija; u drugom slučaju te samostalne predistorije ne bi bilo. Dobitak je u tome što bi ovako i napori čoveka da očoveči robote i napori robota da robotiziraju čoveka, imala jednu dramsku predistoriju.
Između potrebe za ljubavlju i straha za egzistenciju, roboti biraju očuvanje golog postojanja koje im izgleda ugroženo prisustvom čoveka: oni ga ubijaju. Time ubijaju nadu da će ikad postati humani. Pošto je ta nada bila pogonska energija njihovih kretanja, oni se gase.
Protivrečnost je osnova ove drame. Time drama tretira još jedan izgled ljudskog apsurda. Roboti žele da se humaniziraju (između ostalog i da pate, što im kao racionalnim mehanizmima nije dato), ali se plaše da ih to ne odvede u kolektivnu smrt kao što se dogodilo sa čovečanstvom. U tome je apsurd robota. Oni istovremeno i žele i ne žele humanizam kao sličnost sa ljudima.
Roboti su izgradili sasvim nov apsolutni moral, iz koga je isključena emocija, jer za nju nisu sposobni. Oni ne znaju za kaznu kao patnju; samo za kaznu kao onesposobljavanje (humoristički aspekt: jedna od kazni je, na primer, vađenje neke lampe iz mozga, koja enemogućuje govor). Ceo sistem postojanja robota izgrađen je na novim antiljudskim principima. To bi trebalo pokazati u svim oblastima koje odgovaraju pojedinim ispoljavanjima ljudskih, bioloških, života.
Primedba. Čovek očekuje da ga izvedu na robotski duhovni sud. Sa njim su optužena još dva robota zato što su pokušali da podražavaju ljude. (Scene koje odgovaraju Hristovom boravku u tamnici pre izvođenja pred Poncija Pilata). Pogubljenje čoveka = raspeće Hrista. Urlik mase robova: „Udavi ga“. Jedan od optuženih robova biva poput Varave pošteđen? (To je u suprotnosti sa robotskom pravdom, koja je po pretpostavci apsolutna.)
Mit treba izmeniti prema mogućnostima jedne robotske istorije.
1: Ja mislim da smo pogrešili.
2: Zašto?
Friday, January 09, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 20. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 20. januar 1959.
Cilj i sredstva. Ne zaboraviti nikad da cilj nije sasvim nezavistan od sredstava koji se upotrebljavaju za njegovo postizanje. Sredstva nose u sebi prasliku cilja; sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi.
Ako je neki cilj nužan, mora da su i izvesna sredstva nužna za njegovo postizavanje.
Svaka druga neodgovarajuća unakaziće i cilj, jer će ga modelirati prema sebi: pogreške instrumenata moraju se videti na delu.
Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Čak i da je cilj komunističkog pokreta idealan, rđavo izabrana sredstva ne samo da su odložila njegovo postizavanje, nego su izmenili samo idealnost cilja. Komunizam više ne može biti drukčiji, nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje. Ne znam za fatalniju aksiomu od one, koja idealnim ciljevima dozvoljava sva sredtsva.
Onoliko koliko cilj bira sredstva (prema svojoj prirodi) toliko sredstva biraju cilj prema svojoj. Koliko cilj izgrađuje sebi svojstvena sredstva, toliko sredstva recipročno izgrađuju sebi cilj.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 20. januar 1959.
Cilj i sredstva. Ne zaboraviti nikad da cilj nije sasvim nezavistan od sredstava koji se upotrebljavaju za njegovo postizanje. Sredstva nose u sebi prasliku cilja; sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi.
Ako je neki cilj nužan, mora da su i izvesna sredstva nužna za njegovo postizavanje.
Svaka druga neodgovarajuća unakaziće i cilj, jer će ga modelirati prema sebi: pogreške instrumenata moraju se videti na delu.
Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Čak i da je cilj komunističkog pokreta idealan, rđavo izabrana sredstva ne samo da su odložila njegovo postizavanje, nego su izmenili samo idealnost cilja. Komunizam više ne može biti drukčiji, nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje. Ne znam za fatalniju aksiomu od one, koja idealnim ciljevima dozvoljava sva sredtsva.
Onoliko koliko cilj bira sredstva (prema svojoj prirodi) toliko sredstva biraju cilj prema svojoj. Koliko cilj izgrađuje sebi svojstvena sredstva, toliko sredstva recipročno izgrađuju sebi cilj.
Thursday, January 08, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 19. januar 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 19. januar 1959.
Dokumenti (politički, istorijski, umetnički)
Politički bi trebalo da obuhvate dva posebna aspekta savremene političke istorije, ukoliko se oni mogu nazreti iz naše pristrasne i abortivne štampe:
Komunistički eksperiment u Kini.
Komunistički penetracion pacifik u svet.
Poslednji primer ove penetracije je nasilni pokušaj KP Iraka da socijalni nacionalizam svoje zemlje zameni internacionalnim socijalizmom. (Internacionalni socijalizam je formula sovjetske despotije.)
Laskam sebi da sam imao pravo kad sam tvrdio da Naser predstavlja najtvrđi bedem prema komunizmu i istočnom basenu Sredozemlja. Nemoguće je istovremeno biti protiv komunizma i protiv arapskog nacionalizma. Naprotiv: moguće je arapski nacionalizam okrenuti protivu ateističkog komunizma. Događaji u Iraku kao da to potvrđuju.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 19. januar 1959.
Dokumenti (politički, istorijski, umetnički)
Politički bi trebalo da obuhvate dva posebna aspekta savremene političke istorije, ukoliko se oni mogu nazreti iz naše pristrasne i abortivne štampe:
Komunistički eksperiment u Kini.
Komunistički penetracion pacifik u svet.
Poslednji primer ove penetracije je nasilni pokušaj KP Iraka da socijalni nacionalizam svoje zemlje zameni internacionalnim socijalizmom. (Internacionalni socijalizam je formula sovjetske despotije.)
Laskam sebi da sam imao pravo kad sam tvrdio da Naser predstavlja najtvrđi bedem prema komunizmu i istočnom basenu Sredozemlja. Nemoguće je istovremeno biti protiv komunizma i protiv arapskog nacionalizma. Naprotiv: moguće je arapski nacionalizam okrenuti protivu ateističkog komunizma. Događaji u Iraku kao da to potvrđuju.
Tuesday, January 06, 2015
Dnevnik Borislava Pekića januar opet politika II 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, januar opet politika II 1959.
PD. §4) Kad su nam pričali ili kada zamišljasmo sudbinu rimskih robova u ergastulumima, mi smo ih žalili; beše nam teško uviđajući da je postojalo vreme u kome je držanje čoveka-konja, čoveka-psa, bilo zasnovano ne samo na pravu, nego i na moralu i religiji, pa čak i na politici. Žalismo ih, ali im se ne mogadosmo smejati.
Kad danas slušamo ili zamišljmo sudbinu kineskih slobodnih građana, pored saučešća mi dobijamo neku nepojamnu, nečovečnu, ali neodoljivu želju da se smejemo.
Verujem da to dolazi otuda što rimljanski čovek-konj nije bio prinuđen da svoje konjsko, da konjsko stanje svoje ljudskosti aklamira kao najbolje moguće stanje života; niko od njega to nije zahtevao. Tražilo se da radi, ali ne i da u tome prinudno uživa. Kineski konj-klovn (razvojni stupanj rimskog roba = čoveka konja) to čini: on sastavlja apoteoze životinjskom stanju u koji ga vraća režim. Otuda potreba da se smejemo umesto da plačemo, slušajući pismo Ho Jen-čao; a Kinezi su od patnje napravili vic.
PD. §5) Socijalističko pravo 40 godina posle pobede .
U SSSR je čovek mogao u mirno doba biti suđen i osuđen, bez sudskog postupka i ovo „pravno“ načelo figuriralo je u krivičnom zakonodavstvu.
U SSSR-u izvesni optuženi po „pravu” nisu imali prava ni na odbranu ni na priziv, ni na javno suđenje. I to je bila pravna norma u krivičnom zakonodavstvu.
U SSSR-u su u mirno doba, vojni sudovi sudili mnoge građanske krivice koje nisu imale veze sa špijunažom. To je bila norma u krivičnom zakonodavstvu.
U SSSR-u 40 godina posle revolucije znatno se pooštravaju pravne norme koje štite državu i drakonski se povećavaju kazne predviđene za antidržavne prestupe. To je princip krivičnog zakonodavstva.
U SSSR-u 40 godina posle revolucije mimosudski su organi mogli rasmatrati krivice građana i ove krivice utvrđivati, najzad, primenjivati ih na građanima bez pozivanja na sudsku odluku. To je bila pravna norma krivičnog zakonodavstva.
U SSSR-u se po varvarskom principu analogije moglo suditi i za dela koja u Zakonu nisu predviđena kao kažnjiva. To je bila norma krivičnog zakonodavstva.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, januar opet politika II 1959.
PD. §4) Kad su nam pričali ili kada zamišljasmo sudbinu rimskih robova u ergastulumima, mi smo ih žalili; beše nam teško uviđajući da je postojalo vreme u kome je držanje čoveka-konja, čoveka-psa, bilo zasnovano ne samo na pravu, nego i na moralu i religiji, pa čak i na politici. Žalismo ih, ali im se ne mogadosmo smejati.
Kad danas slušamo ili zamišljmo sudbinu kineskih slobodnih građana, pored saučešća mi dobijamo neku nepojamnu, nečovečnu, ali neodoljivu želju da se smejemo.
Verujem da to dolazi otuda što rimljanski čovek-konj nije bio prinuđen da svoje konjsko, da konjsko stanje svoje ljudskosti aklamira kao najbolje moguće stanje života; niko od njega to nije zahtevao. Tražilo se da radi, ali ne i da u tome prinudno uživa. Kineski konj-klovn (razvojni stupanj rimskog roba = čoveka konja) to čini: on sastavlja apoteoze životinjskom stanju u koji ga vraća režim. Otuda potreba da se smejemo umesto da plačemo, slušajući pismo Ho Jen-čao; a Kinezi su od patnje napravili vic.
PD. §5) Socijalističko pravo 40 godina posle pobede .
U SSSR je čovek mogao u mirno doba biti suđen i osuđen, bez sudskog postupka i ovo „pravno“ načelo figuriralo je u krivičnom zakonodavstvu.
U SSSR-u izvesni optuženi po „pravu” nisu imali prava ni na odbranu ni na priziv, ni na javno suđenje. I to je bila pravna norma u krivičnom zakonodavstvu.
U SSSR-u su u mirno doba, vojni sudovi sudili mnoge građanske krivice koje nisu imale veze sa špijunažom. To je bila norma u krivičnom zakonodavstvu.
U SSSR-u 40 godina posle revolucije znatno se pooštravaju pravne norme koje štite državu i drakonski se povećavaju kazne predviđene za antidržavne prestupe. To je princip krivičnog zakonodavstva.
U SSSR-u 40 godina posle revolucije mimosudski su organi mogli rasmatrati krivice građana i ove krivice utvrđivati, najzad, primenjivati ih na građanima bez pozivanja na sudsku odluku. To je bila pravna norma krivičnog zakonodavstva.
U SSSR-u se po varvarskom principu analogije moglo suditi i za dela koja u Zakonu nisu predviđena kao kažnjiva. To je bila norma krivičnog zakonodavstva.
Monday, January 05, 2015
Dnevnik Borislava Pekića januar opet politika 1959.
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, januar opet politika 1959.
Januar, 1959. godina
Politički, istorijski i umetnički dokumenti
PD. §1) Kitajski crni humor i Kitajsko – komunistički silogizmi.
Ako čovek zasniva porodicu da bi mu u zajednici bilo toplije, onda je u petočlanoj toplije nego u dvočlanoj, a u porodici od deset toplije nego u onoj od pet. Tako vredni i oduševljeni učenici Marxa u Kini dolaze do politički efikasnog zaključka da je najtoplije u narodnim komunama (rano-hrišćansko spartansko komunističkim kolektivama), jer tamo svi ljudi žive u vrelim i žestokim hrpama. Kao i bezbrojne gomile đubreta. Čitajući Hsijang Čenga smejem se, ali mi se od tog i takvog smeha koče vilice kao da sam otrovan nekim zmijskim otrovom.
Mala anegdota kitajskog crnog humora! Pokušavam da predstavim sebi ushićenost učesnika kineske „žestoke“ borbe sa kojom slušaju sinčiće koji se po povratku sa biblijskih jasala deru: „Socijalizam je dobar“ - dok posle 24-ro časovnog rada u nezadrživim talasima istočnog vetra, sve do buđenja razgovaraju o: velikom skoku unapred! Verujem da bi za njih samoubistvo bio jedini razuman skok unapred. Da li je moguće da ljudski duh može pasti tako nisko da, pošto je izgubio dostojanstvo, izgubi i smisao za humor? Jer ovo nije zgodna šala. Ne može se šalom nazvati ono što se tera sa 500 miliona ljudi!
Još jedna anegdota crnog kineskog humora: ako kineski radnik samo tri puta mesečno, radi po 24 časa (posle čega se 24 časa neprekidno odmara na vojnim vežbama, mitinzima, čitalačkim časovima, u lovu na vrapce, pacove, komarce, u pisanju pesama; samo u provincij Sečuan za par meseci četiri miliona pesnika amatera napisalo je oko 78 000 000 pesama!) šest puta po 18 sati, a svih ostalih dana samo po 16 sati, onda njegov radni mesec iznosi tačno 439 sati mesečno.
Dakle više nego dvostruko od radnog meseca jednog jugoslovenskog radnika. Za to dobija on malo da ždere, tvrdu postelju (nepogodnu za kontrarevolucionarne snove) nekoliko uniformisanih dronjaka za odevanje i velikodušnu mogućnost da bude sahranjen o trošku komune.
Ja se ne rugam idealima jednog naroda, za koji je ovaj spreman da se liši svoje srećne sadašnjosti. (Kineska sadašnjost ni ovako ni onako ne bi osobito bila srećna.) Ali ja nisam siguran, ja neću da verujem, da se ideali jednog tako mudrog naroda poklapaju sa ciljevima jedne antiistorijske i nečovečne politike.
Ono što Kinezi rade je fizičko i duhovno iscrpljivanje, koje nema presedana ni u robovsko autokratskom Egiptu! Ujedinjeno sa katoličko inkvizitorskom logikom spaljivanja radi najvišeg dobra žrtve i paranoidnim humorom sa kojim šaka perverznih podlaca 500 miliona ljudi gura u diluvijalno stanje, ono predstavlja najnižu tačku poniženja i patnje do koje je jedan režim uspeo da spusti čoveka.
Da su stari Egipćani, umesto ograničenog, posedovali jedan 600 milionski rezervoar robova, nesumnjivo bi se u totalnoj eksploataciji mogli takmičiti sa kineskim komunistima; ali njihov svet beše malen: zabranjeno je bilo uništavati robove isto onako kao što je danas zabranjeno uništavati državne novčanice.
Mi danas prisustvujemo grotesknom izopačenju duha celog jednog naroda; nisu samo tela u opasnosti; u opasnosti je duh jedne rase. (Možda je to žalac kineskog antiistorizma okrenut prema sebi i svom narodu; škorpion koji ubija sam sebe; možda istorija ima više smisla za humor nego što joj ga mi pridajemo?)
UD. §1) V kongres saveza književnika Jugoslavije.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, januar opet politika 1959.
Januar, 1959. godina
Politički, istorijski i umetnički dokumenti
PD. §1) Kitajski crni humor i Kitajsko – komunistički silogizmi.
Ako čovek zasniva porodicu da bi mu u zajednici bilo toplije, onda je u petočlanoj toplije nego u dvočlanoj, a u porodici od deset toplije nego u onoj od pet. Tako vredni i oduševljeni učenici Marxa u Kini dolaze do politički efikasnog zaključka da je najtoplije u narodnim komunama (rano-hrišćansko spartansko komunističkim kolektivama), jer tamo svi ljudi žive u vrelim i žestokim hrpama. Kao i bezbrojne gomile đubreta. Čitajući Hsijang Čenga smejem se, ali mi se od tog i takvog smeha koče vilice kao da sam otrovan nekim zmijskim otrovom.
Mala anegdota kitajskog crnog humora! Pokušavam da predstavim sebi ushićenost učesnika kineske „žestoke“ borbe sa kojom slušaju sinčiće koji se po povratku sa biblijskih jasala deru: „Socijalizam je dobar“ - dok posle 24-ro časovnog rada u nezadrživim talasima istočnog vetra, sve do buđenja razgovaraju o: velikom skoku unapred! Verujem da bi za njih samoubistvo bio jedini razuman skok unapred. Da li je moguće da ljudski duh može pasti tako nisko da, pošto je izgubio dostojanstvo, izgubi i smisao za humor? Jer ovo nije zgodna šala. Ne može se šalom nazvati ono što se tera sa 500 miliona ljudi!
Još jedna anegdota crnog kineskog humora: ako kineski radnik samo tri puta mesečno, radi po 24 časa (posle čega se 24 časa neprekidno odmara na vojnim vežbama, mitinzima, čitalačkim časovima, u lovu na vrapce, pacove, komarce, u pisanju pesama; samo u provincij Sečuan za par meseci četiri miliona pesnika amatera napisalo je oko 78 000 000 pesama!) šest puta po 18 sati, a svih ostalih dana samo po 16 sati, onda njegov radni mesec iznosi tačno 439 sati mesečno.
Dakle više nego dvostruko od radnog meseca jednog jugoslovenskog radnika. Za to dobija on malo da ždere, tvrdu postelju (nepogodnu za kontrarevolucionarne snove) nekoliko uniformisanih dronjaka za odevanje i velikodušnu mogućnost da bude sahranjen o trošku komune.
Ja se ne rugam idealima jednog naroda, za koji je ovaj spreman da se liši svoje srećne sadašnjosti. (Kineska sadašnjost ni ovako ni onako ne bi osobito bila srećna.) Ali ja nisam siguran, ja neću da verujem, da se ideali jednog tako mudrog naroda poklapaju sa ciljevima jedne antiistorijske i nečovečne politike.
Ono što Kinezi rade je fizičko i duhovno iscrpljivanje, koje nema presedana ni u robovsko autokratskom Egiptu! Ujedinjeno sa katoličko inkvizitorskom logikom spaljivanja radi najvišeg dobra žrtve i paranoidnim humorom sa kojim šaka perverznih podlaca 500 miliona ljudi gura u diluvijalno stanje, ono predstavlja najnižu tačku poniženja i patnje do koje je jedan režim uspeo da spusti čoveka.
Da su stari Egipćani, umesto ograničenog, posedovali jedan 600 milionski rezervoar robova, nesumnjivo bi se u totalnoj eksploataciji mogli takmičiti sa kineskim komunistima; ali njihov svet beše malen: zabranjeno je bilo uništavati robove isto onako kao što je danas zabranjeno uništavati državne novčanice.
Mi danas prisustvujemo grotesknom izopačenju duha celog jednog naroda; nisu samo tela u opasnosti; u opasnosti je duh jedne rase. (Možda je to žalac kineskog antiistorizma okrenut prema sebi i svom narodu; škorpion koji ubija sam sebe; možda istorija ima više smisla za humor nego što joj ga mi pridajemo?)
UD. §1) V kongres saveza književnika Jugoslavije.
Friday, January 02, 2015
Dnevnik Borislava Pekića 18. januar 1959. (poslednji nastavak)
Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 18. januar 1959.(poslednji nastavak)
Smer drame: pravolinijski. Paradoksalno ovaj smer dovodi do obrazovanja zatvorenog kruga. Geometrijski simbol apsurda. Prava linija koja obrazuje krug. Anti - Euklid .
Ako nacrtom fabule smatramo ono što se na sceni događa, opažamo da toga ima jako malo i da se može iscrpeti u nekoliko rečenica:
Adama o kome vodi brigu Nastojnica posećuje Ravi, koji ga postepeno uzurpira do te mere, da Adam ubivši Nastojnicu iščezava za svagda i svoje postojanje prepušta Raviju. Uzurpator Ravi kao Adam sa novom Nastojnicom dočekuje novog Ravija. (Time se zatvara krug i igra počinje ispočetka.)
Realistički aspekt: ova drama ima i svoje realističko značenje koje reditelj mora zanemariti ukoliko ono remeti normalno saopštavanje njenog metafizičkog značenja. Realno bi se događaji na sceni mogli ovako tumačiti:
Ravi silom ulazi u Adamov život, potčinjava ga svojoj volji, odvodi ga do ubistva Nastojnice i najzad primora da shvati kako je njegovo prisustvo pored svemoćne Ravijeve ličnosti izlišno.
9) Arealnost i simboličnost drame.
Realnost „Mesije“ iscrpljena je prethodnim stavom i naravno opštom pretpostavkom da se upravo tako događa drama ljudskog apsurda. Više (vulgarnog) realizma „Mesiji“ nije potrebno. Sve ostalo nalazi se na planu čistih simbola, čak iako prividno ostvaruje neki prihvatljivi realizam.
Ovo je osobito važno: sve što u drami bude izgovoreno ili urađeno poseduje dvostruku prirodu: realnu kao dramsku i simboličku kao metafizičku. To znači da svaka izgovorena rečenica drame, kažem svaka, i to je sprovedeno sa matematičkom preciznošću, ostvaruje dve realnosti: dramsku (empirijsku), i metafizičku (simboličnu). Niz rečenica od kojih je sastavljena drama obrazuje tako dva sistema činjenica: jedan niži sistem empirijskih fakata, drugi viši niz metafizičkih fakata. Empirijski niz je samo uslov za predstavu. (Inače bi se onaj drugi niz mogao ostvariti kao refleksija, a ne kao emocija.) Metafizički niz je uslov za dramu.
Primer. Kada Ravi pita Adama da li ga prepoznaje? on time ostvaruje dvostruku realnost: nižu, jer podseća Adama da su se ranije sreli i višu, jer tvrdi da je on, Ravi kao sudbina, i ranije, samo anonimno, određivao Adamov život. Adam ne prepoznaje Ravija samo stoga što još nije spoznao apsurdnost svoje egzistencije. On možda i ima neki nejasan osećaj da ga prepoznaje, ali ne zna kako ni gde se sa njim sreo.
On u stvari dozvoljava mogućnost da ga je poznavao, ali da ga je zaboravio. Rečenica u kojoj to Adam saopštava takođe ostvaruje dve realnosti: nižu empirijsko - dramsku u tome što Adam sledi sasvim normalne činjenice u životu. Realno je da neko zaboravi nešto što je poznavao. I višu metafizičko - simboličnu u tome što dozvoljava da ga je sudbina anonimno određivala.
(Paziti: Ova rečenica je vrlo opasna, jer sugeriše da jedna egzistencija može više puta u toku života proći kroz kalvariju spoznavanja svog apsurda: spoznati ga, pomiriti se sa njim - dakle iščeznuti kao Adam – i zaboraviti ga, dakle jednom se ponovo vratiti u svoje stanje zablude!
10) Pojedinačnost i opštost onoga što „Mesija“ raspravlja. Anegdota „Mesije“ je i pojedinačna, jer se dešava u jednom čoveku i sa jednim čovekom (Adamom) i opšta, jer se takve iste anegdote (po tipu) dešavaju i sa svim drugim egzistencijama.
Ta opštost u drami je postignuta jednim Nastojničinim saopštenjem: ona, naime, priča o mužu neke gospođe Emilije, koga je posetio neki nepoznati čovek koji tvrdi da su stari poznanici, mada ovaj ne može da ga se seti. Slično se događa i sa nekim drugim stanarima kuće. (Realistički rakurs: Nastojnica je osoba koja je najbolje verzirana o događajima.) Zatim iste vesti dolaze iz celog grada.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 18. januar 1959.(poslednji nastavak)
Smer drame: pravolinijski. Paradoksalno ovaj smer dovodi do obrazovanja zatvorenog kruga. Geometrijski simbol apsurda. Prava linija koja obrazuje krug. Anti - Euklid .
Ako nacrtom fabule smatramo ono što se na sceni događa, opažamo da toga ima jako malo i da se može iscrpeti u nekoliko rečenica:
Adama o kome vodi brigu Nastojnica posećuje Ravi, koji ga postepeno uzurpira do te mere, da Adam ubivši Nastojnicu iščezava za svagda i svoje postojanje prepušta Raviju. Uzurpator Ravi kao Adam sa novom Nastojnicom dočekuje novog Ravija. (Time se zatvara krug i igra počinje ispočetka.)
Realistički aspekt: ova drama ima i svoje realističko značenje koje reditelj mora zanemariti ukoliko ono remeti normalno saopštavanje njenog metafizičkog značenja. Realno bi se događaji na sceni mogli ovako tumačiti:
Ravi silom ulazi u Adamov život, potčinjava ga svojoj volji, odvodi ga do ubistva Nastojnice i najzad primora da shvati kako je njegovo prisustvo pored svemoćne Ravijeve ličnosti izlišno.
9) Arealnost i simboličnost drame.
Realnost „Mesije“ iscrpljena je prethodnim stavom i naravno opštom pretpostavkom da se upravo tako događa drama ljudskog apsurda. Više (vulgarnog) realizma „Mesiji“ nije potrebno. Sve ostalo nalazi se na planu čistih simbola, čak iako prividno ostvaruje neki prihvatljivi realizam.
Ovo je osobito važno: sve što u drami bude izgovoreno ili urađeno poseduje dvostruku prirodu: realnu kao dramsku i simboličku kao metafizičku. To znači da svaka izgovorena rečenica drame, kažem svaka, i to je sprovedeno sa matematičkom preciznošću, ostvaruje dve realnosti: dramsku (empirijsku), i metafizičku (simboličnu). Niz rečenica od kojih je sastavljena drama obrazuje tako dva sistema činjenica: jedan niži sistem empirijskih fakata, drugi viši niz metafizičkih fakata. Empirijski niz je samo uslov za predstavu. (Inače bi se onaj drugi niz mogao ostvariti kao refleksija, a ne kao emocija.) Metafizički niz je uslov za dramu.
Primer. Kada Ravi pita Adama da li ga prepoznaje? on time ostvaruje dvostruku realnost: nižu, jer podseća Adama da su se ranije sreli i višu, jer tvrdi da je on, Ravi kao sudbina, i ranije, samo anonimno, određivao Adamov život. Adam ne prepoznaje Ravija samo stoga što još nije spoznao apsurdnost svoje egzistencije. On možda i ima neki nejasan osećaj da ga prepoznaje, ali ne zna kako ni gde se sa njim sreo.
On u stvari dozvoljava mogućnost da ga je poznavao, ali da ga je zaboravio. Rečenica u kojoj to Adam saopštava takođe ostvaruje dve realnosti: nižu empirijsko - dramsku u tome što Adam sledi sasvim normalne činjenice u životu. Realno je da neko zaboravi nešto što je poznavao. I višu metafizičko - simboličnu u tome što dozvoljava da ga je sudbina anonimno određivala.
(Paziti: Ova rečenica je vrlo opasna, jer sugeriše da jedna egzistencija može više puta u toku života proći kroz kalvariju spoznavanja svog apsurda: spoznati ga, pomiriti se sa njim - dakle iščeznuti kao Adam – i zaboraviti ga, dakle jednom se ponovo vratiti u svoje stanje zablude!
10) Pojedinačnost i opštost onoga što „Mesija“ raspravlja. Anegdota „Mesije“ je i pojedinačna, jer se dešava u jednom čoveku i sa jednim čovekom (Adamom) i opšta, jer se takve iste anegdote (po tipu) dešavaju i sa svim drugim egzistencijama.
Ta opštost u drami je postignuta jednim Nastojničinim saopštenjem: ona, naime, priča o mužu neke gospođe Emilije, koga je posetio neki nepoznati čovek koji tvrdi da su stari poznanici, mada ovaj ne može da ga se seti. Slično se događa i sa nekim drugim stanarima kuće. (Realistički rakurs: Nastojnica je osoba koja je najbolje verzirana o događajima.) Zatim iste vesti dolaze iz celog grada.