Dnevnik Borislava Pekića 22. januar 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Četvrtak, 22. januar 1959. 

 Jedan razgovor sa sobom. 

Ne verujem u socijalizam i to nije stvar navike; verujem u socijalno poimanje čoveka. Nijedna doktrina koja mi se nudi ne obuhvata sve moje ideale, mnoge ih čak ne uzimaju u obzir. Naravno, još manje mogu da verujem u neku partiju, koja samo umnožava slabosti svoje doktrine. Ali, ako želim da kažem kako verujem u čoveka, onda insistiram da to znači da verujem u njegove slobodne mogućnosti manje nego u njegove korisne nužnosti.

U svakom slučaju stvarnost je ono što u principu poričem. Smatram da nijedna stvarnost ne sme biti prihvatana ako se želi održavanje ideala, a pre svega one tenzije koja, aktivna između čoveka i njegovog cilja, garantuje uvek nove, uvek sveže i obnovljene napore duha.

Priznajem da mi je misticizam drag. Ali misticizam koji ne bi bio stavljen u službu neke vulgarne, dnevne politike ili neki koji bi u ime naše morao da teši naše patnje, nego onaj koji u sebi nosi izvesnu opčaranost predmetom kojim se bavi. Jedan, ako je to moguće, racionaliziran stepen ekstaze. Nalazim mu, takođe, i izvesna estetska opravdanja.

Ne vidim zašto život bez obzira na svoje ciljeve ili svoja povremena stanja ne bi trebalo da bude lep, čak pomalo i dekorativan, koliko to on sam dozvoljava, i ne smatram uzaludnim napore u tom pravcu. Pritom imam na umu izvesna iskustva crkve, kao i drevnih kultova.

Najzad, prinuđeni smo da izvesne neukusne lekove obavijamo ukusnim, ali izlišnim slatkišima. Niko ne nalazi da je to neumesno. Niko nije toliko smeo u svojoj gluposti da od nas traži masohizam. Zašto onda zahtevati da život gutamo u njegovom prirodnom stanju. Prigovoriće mi se da to razdvaja čoveka od saznanja i iskustva koja su mu potrebna, da bi svoj život stvarno prepravio, a ne samo ulepšao. Priznajem da tu ima istine, ali jedne izopačene istine. Istine slične onoj koju ću pozvati u pomoć kad budem hteo da opišem kako na mene deluju izvesne političke doktrine, koje oduzimaju slobodu da bi je povratile u nekom opštijem stanju.

Želim da verujem da je današnji svet, bar onaj koji se može uzimati u obzir, inteligentan. Da refleksije jednog čoveka vrede bar isto toliko koliko i njegove emocije, i da nije neophodno da čovek ima rak da bi znao koliko je to neprijatno. To potvrđuju istorije onih ljudi koji su, bez izlišnog iskustva bili u stanju ovaj svet da učine boljim. Nije potrebno da svi postanemo siromašni da bi se zainteresovali za političku ekonomiju, postali revolucionari ili kao Hristos pozivali na milosrđe i žrtvu.

 Humanost je danas znak dobrog vaspitanja. Ko zna nije li pametnije da se ona uvek oslanja manje na sumnjive instikte prema dobru, a više na odgoj i pozivanje na društveni takt. Hoću da kažem da ne verujem ni u jedno neposredno iskustvo više nego u svoje mišljenje, bez obzira duguje li ono nešto iskustvu ili svojoj refleksivnoj prijemčivosti. 

Međutim, ono što osećam da mi treba, to je nada, koja bi se stalno obnavljala i u kojoj se ne bi, uz blagonaklonu pomoć konformizma, davali prividni, efemerni i mrtvi likovi stvarnosti. Borba, takođe. Između ostaloga i kao saznavanje. Ne stidim se da zajedno sa drugima ponovim da je borba jedini oblik u kome život može da se održi i napreduje.

Ne isključujem da ću ikad pristupiti nekom pokretu, ali ću uvek nastojati, da ga upotrebim kao povod za moje sopstveno kretanje. Kao slučajnu fakturu u kojoj ću pevati sopstvenu pesmu, bilo to nekome milo ili ne.

Nisam rođeni individualista i spreman sam da se pokorim svim razumnim normama društva u kome sam primoran da živim. (Kad kažem primoran, ne mislim toliko na neku spoljnu, koliko na unutrašnju prinudu.) Ali, takođe, sam spreman da se ne pokorim, i to sasvim doslovno, nijednoj za koju nađem da je nepotrebna, naopaka i pogrešna. Bio bih srećan kad bi moj život uvek počivao na toj odluci. Moja smrt takođe.


Prezirem da budem slobodan od sebe i da to smatram idealizmom. Isuviše ima ljudi koji na ovaj način teše svoju bespomoćnost.

Prezirem da budem slobodan od drugih i da to smatram svojom snagom. To je prosto nemoć da čovek svari glupavu činjenicu da nije sam i da, što je još gore, nije Bog. Ima i takvih ljudi. Mnoge od njih smatramo istorijskim ličnostima. Ja u njima gledam zakasnela diluvijalna čudovišta.

Ja znam da moja pojedinačnost ima nekoliko nezahvalnih, ali konstitucionalnih oblika. Prva je, ukoliko naravno neko to ume da sazna, neprekidni napor da se ponašamo i delujemo kao Bogovi, drugim rečima da koristimo svoju nepotrebnu, dakle neupotrebljivu slobodu. Druga odlika je nezavistan prostor u kome je određeno da se okušamo sa svojom „slobodom“. Treća je očevidan konflikt koji iz ovakve konstitucije mog opstanka mora da proiziđe.

Četvrta je sigurnost sa kojom mogu da tvrdim da se ovaj konflikt bez izuzetka završava na štetu moje „slobode”. Najzad peta koja proizilazi iz prethodne četiri potvrđuje apsurdnost kao stalan imanentan oblik moje egzistencije: naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.

 Saznanje o tome ne isključuje zablude. Poznato je da se ljudi više puta uzastopno dave, često u istoj reci, samo zato što veruju da su je u toku ranijih davljenja dobro upoznali. Ja mogu da grešim čak i onda kad su moje greške zasnovane na istinama. Tim pre ako su zasnovane na poluistinama od kojih se sastoji ogroman deo naših čak i empirijski saznanja.

Ali mi ne raspolažemo drugim instrumentima, i moramo se pomiriti sa ovim što ih imamo sve dok nam ne budu, mada ne vidim kako, data druga. Kao nove reči koje Klo traži od Hana . Samo nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kome bi možda trebalo da, po Huxleyevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.