ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 23. januar 1959.
Roboti su: monstrumi razuma. Čudovišta. Apsolutno primenjena celishodnost. Osim toga: pošto im je trajanje i njegovi oblici imanentno (sva im je istorija ugrađena unapred) oni su najpogodniji simboli sudbinskog ponašanja. Alternativa: tek sa zakasnelom ljudskošću dobijaju oni jednu kratkotrajnu Prometejsku ravnotežu; izreknu neku misao koja uopšte nije ugrađena i za koju ne postoji u njihovom mehanizmu određena kombinacija.
Stari i Novi zavet. Odlučio sam da najpre proučim Pismo, kako jeste, bez pomoćne literature, kako bih o njemu dobio nezavisnu predstavu. Tek posle toga pristupiti kritičkoj literaturi o Pismu.
Radio drama Svetlosti i senke, od Đ. L.
Dobar dramatičar sa idejama koje nisu ograničene prividnom stvarnošću. Ponor ima izvesne sličnosti sa mojim Emigrantom, ali sličnost je samo površinska. Dopuštam i takvu verziju emigrantstva, ali mi se moja čini istinitijom. Ono što sam ja uporno izbacivao iz prvog teksta drame, Đ. L. kao da je tražio. (...) Na primer:
Rod: - „Došao sam da pametno razgovaram sa tobom“.
Čovek u rupi:: - „Za takav razgovor ti si suvišan!“ (...)
Zatim divne misli: Paragraf: - „Od čega se plašiš?“
Čovek u rupi: - „Od idućeg trenutka“.
Paragraf: - „Zašto se plašiš od idućeg trenutka?“
Čovek u rupi: - „Zato što će mi doneti strah .... od idućeg!“. (...)
Čovek u rupi je besan, ljut, razdražen, antisvetski raspoložen. On savijen u utrobi zemlje, izbacuje invektive kao kakve munje. Moj emigrant smatra svoj položaj prirodnim. On se ne ljuti. Apsurdnost njegova je i u tome što sve čini da ne izazove tuđu ljutnju; on iskreno želi da se dodvori svetu. Nema patosa, nema osvetoljubivosti: samo jedno dugotrajno izvinjavanje. Samoubistvo njegovo nije drugo do način njegovog izvinjenja svetu. (...)
Pada mi na pamet da bi možda bilo zgodno u obliku male radioscene pustiti jedan probni balon za Smrt robota. Neki odlomak ove buduće drame sažeti, pretvoriti u metak i ispaliti na slušaoca. Ne samo zato da bi se ispitalo njegovo dejstvo, nego i zato da bih se ja radom unapred saživeo sa sopstvenom dramom.
Možda dijalog između nekog poslednjeg robota i poslednjeg čoveka posle katastrofe u kojoj je propao svet. (Predmesijanski period; Mesija je tu, ali još uvek ne vrši funkciju spasavanja.)
Crni petak Simona Kirenskog je samo jedan koncentrisan roman; razvijen (razvučen kao testo) on bi opisao stanje Simona Kirenskog na Krstu uz reminiscencije koje se odnose na njegov prvi i poslednji susret sa Hristom koga vode na Kosturnicu.
Misao kao uništenje života. Ja mogu da osetim lepotu zore u nekoj crnoj travi. Ali kad o njoj počnem da mislim, lepota iščezne i ja ne mogu da ne znam kako je došlo do ove zore i kako se zove u herbarijumu trava koja me je pozvala da u njoj uživam.
Takođe, ja mogu da živim i da ne patim zbog toga što dišem, što koračam ili što upotrebljavam svoje ruke; ali ako mislim o tome kuda idem i šta uzimam, ja ću patiti.
Moja misao je ma kakva, rušilačka; svoj svet može ona podići samo na ruševinama jednog prethodnog; ona je ferment pomoću koga sva moja uživanja postaju kisela.
Konstanta mojih raspoloženja je kiselost. To više nije samo teskoba. (Teskoba je herojska, dramatična.) To je kiselost: stalno dejstvo kiseline u mojoj egzistenciji, kao stalno nadraživanje mog stomaka nekom napola idiosinkratičnom tečnošću.
Kiselost nije ni malo herojska, ona je smešna. Ako bih hteo da uporedim teskobnog čoveka starog egzistencijalizma sa kiselim čovekom ovog renesansnog uporedio bih bolesnika od strašnog raka sa bolesnikom od smešne želudačne kiseline. Muka koja traje najzad postane predmet podsmeha.
No comments:
Post a Comment