ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 26. januar 1959.
Jedan razgovor sa sobom. (Drugi nastavak.)
O tehničkoj civilizaciji. Cenim napore koji se vrše u tom pravcu, i smatram ih neizbežnim uvodom u veliku duhovnu revoluciju koja očekuje čovečanstvo. Takođe smatram neizbežnim da izvesne vrednosti gube u prestižu koga su im obezbedili vekovi. Civilizacije su uvek stvarane zanemarivanjem nekog elementa koga se druge civilizacije nisu mogle odreći i obrnuto.
Ono što im je nedostajalo bivalo je kasnije nadoknađeno prirodnim ili ortopedskim sredstvima. Sasvim je u redu što današnji svet ne misli na dušu onoliko koliko se nama čini da su naši preci mislili. Spraman sam da ne verujem da su oni na nju mislili u meri koju im mi danas pripisujemo. Naprotiv, verujem da je naše upoznavanje sa njom bilo prisnije, više iznenađujuće, ali i tragičnije; odbivši da joj pristupimo kao vernici, mi smo joj pristupili kao lekari.
Najzad smo doterali dotle da nam dosadi; ja ne mogu izbeći mrzovolju kada čujem da mi se o njoj govori. Uporni i tvrdoglavi pacijenti dojade najzad svakome lekaru, a nema stvari koja nas je više i nepodnošljivije izrabljivala od naše sopstvene duše. Duša nas je zamorila, a da ništa naročito pomoću nje nismo postigli. Ne treba žaliti što smo je privremeno odložili da bi se prihvatili drugih poslova.
Možda ćemo joj se više približiti udaljujući se od nje. Možda ćemo pravu, ne konvencionalnu, trgovačku ili konformističku potrebu za duhom osetiti tek onda, kad se budemo odvojili od njega koliko nam dozvoljava sam život, i kad se budemo na milione svetlosnih godina udaljili od mrtvih likova tog duha, izgrađujući na drugim svetovima obrise nove civilizacije.
Moje prvo načelo je da za istorijom ne treba žaliti; sve što je bilo nije pripadalo nama. Ali i ono što će biti takođe. Sadašnjost je isključiva oblast svih naših mogućnosti. Pustimo maštu ispred sebe, nostalgiju da prekopava ruševine, a mi, obema nogama ukopani u ovaj trenutak, izgrađujmo njega. Nema boljeg načina da se odužimo našoj prošlosti, ni da zadužimo našu budućnost. Oni koji će doći posle nas neće pogledati naš testament, gledaće naš svet, neće mariti za naše ideale, nego za našu stvarnost, neće nas meriti po onome što smo hteli, nego po onome što smo učinili.
O usamljenosti. Ono što nam izgleda kao usamljenost, kao odvajanje od sveta, to je, zapravo spajanje sa njim. Kao kad bi u žudnji da ga probijemo, umesto da legnemo celim telom na njega, izabrali neki od svojih vrhova, prislonili ga uz svet i bušili, bušili uvek na istom mestu. Sa dovoljno istrajnosti uvek možemo biti sigurni da ćemo dopreti do njegovog vatrenog srca.
Usamljenost je sine qua non pripreme za askezu; bez odricanja od onoga što nije bitno ne može se postići ono što smatramo kao bitno. Ne možemo istovremeno i voleti i istinito saznavati predmet naše ljubavi.
Usamljenost je raščišćavanje: sve dokle oko može da dopre mora svet biti očišćen od svojih efemernosti, prazan kao sud na čijem dnu ostaje samo jedan jedini predmet. Sve mora biti pogašeno, da bi on sijao i da bi spoznali vrednost njegove svetlosti; sve senke istrte da bi izmerili njegovu. Pravo mišljenje je uvek vertikalno. Nikad horizontalno. Ono se ne pripija; ono buši.
Ono ne gladi već para, dere, cepa.
Za usamljenost nije neophodno odsustvo ljudi; šta više nikad se jedna usamljenost ne može tako jasno obelodaniti nego kad je uz nju tesno pripijen svet: svet kao triko.
PP. §18) Ne znak metaforične, nego znak realne jednakosti je simbol odnosa između pojmova o raznim procesima na raznim nivoima autotipske formule sveta; tako Uslovni refleks nije metafora revolucije nego njen autentični mehanizam.
PP. §19) Nietzscheanska revizija svih vrednosti.
Više ideja, nadahnuće da se izvrši ova revizija, nego njen praktični ishod, uvodi Nietzschea u red mojih najčitanijih filosofa.
Verujem da se istorija nalazi licem u lice nekoj džinovskoj revoluciji pojmova, nekom njihovom zemljotresu koji će pojmove prodrmati i istresti iz njih sva ona tajna značenja, koja su izbegla tvrdoglavim naporima čitavih armija mislilaca i naučnika.
Nietzsche je ovu duhovnu revoluciju predosetio i sebe učinio njenim prorokom. To što su mnoga od njegovih proročanstva lažna, ne umanjuje autentičnost njegovog nadahnuća. Nadahnuće je vrednost po sebi, ali ono mora imati pogodno tlo da bi pavši na njega kao varnica na suv trud, užegla vatru istinitog proročanstva. Nietzsche, očevidno, nije bio odgovarajuće tlo za ovo nadahnuće: pesnički, intuitivni, u osnovi antifilosofski temperamenat, kako je mogao odoleti da sjaj jedne vizije ne pretvori u lepu himnu umesto u tačnu filosofiju?
U rušilačkom besu (još jedan dokaz jadne usluge što nam ga lično iskustvo pruža) surovo beše očerupan stvaralački impuls njegove etike. Da, prorok može biti besan. Proroci su besni dok proriču. To je ludačko, osvetničko stanje njihove duše. Ali filosof ne sme da bude besan. Filosof ne može da bude u tom smislu prorok što će svoje istine izbacivati iz sebe kao ludačku, padavičarsku penu.
On nema kome da se sveti, koga da kažnjava, sa kim da, uz naklonost svoje filosofije, raščišćava račune. Filosofija ne može biti ubilačka, osvetnički nož zariven u srce ljudi. Svuda gde Nietzsche ustupa besu, svuda pred njim filosofija mora da se povuče. Kad govori Jezikilj, propovednik mora da umukne.
(Primedba : Ovo je rečeno zato što je moja filosofija pod neprestanom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti. Naročito je važno da filosofija ne postane način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti.)
No comments:
Post a Comment