ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda 28. januar 1959.
Simon Kirenski. Varijacija finala: Simon nikome ne saopštava svoju tajnu, ali za nju eksplicitno ne zna ni čitalac. On samo naslućuje da ovaj raspeti čovek ne mora biti Isus.Tehnički to se da izvesti ovako: čitalac ima ustisak da se dve radnje odvijaju paralelno: razmišljanje Isusovo na krstu i sećanje Simonovo na Isusa Nazarećanina.
Pošto oba misle, tokovi počivaju na prvom licu jednine, u početku razdvojena, ona se spajaju i tada vispren čitalac može, ako mu to godi, da u Isusu prepozna nasamarenog (ali neizbežno nasamarenog Simona Kirenskog). Obe mogućnosti moraju da budu otvorene, stoga da bi roman osim pretpostavke zamene Isusa Simonom ponudio pretpostavku Hristovog gubitka vere u Boga.
Ako čitalac usvoji mogućnost da se radi o razmišljanjima raspetog Hrista (uz koja su dodata razmišljanja Simona Kirenskog) on neminovno dolazi do uverenja da je Hristos na krstu u očekivanju smrti spoznao svoj apsurd i izgubio veru u Boga.
Ako čitalac usvoji mogućnost da se radi o Simonu Kirenskom, koji je raspet umesto Hrista, on neminovno uviđa da se Simon razočarao u Isusa (kao i u svoju vlastitu pamet) da je spoznao apsurdnost svog položaja i da umire mirno, fatalistički predan svojoj sudbinskoj neprilici.
Sudbinska neprilika Simona Kirenskog: uprkos tome što se podsmehuje Hristu, njegovom moralu, njegovom učenju i njegovoj diviniziranoj ličnosti Simon ne može da se odvoji od problema Mesije.
On preko Rufa budno prati Mesijine akcije, on je u masi sveta koja ga dočekuje kad na magarcima uđe u Jerusalim, on prisustvuje njegovim svađama sa Farisejima, on je prisutan izdaji u Genzamanskom vrtu, on, preobučen u razbojnika sedi zajedno sa Isusom u tamnivi, on sluša pažljivo njegovo suđenje, posmatra njegovo mučenje, svedok je njegovog mesijanstva od početka do kraja, stalno u uverenju da to čini po sopstvenoj volji i da je ubeđeni neprijatelj Mesijinog učenja.
On najpre smatra da je suđenjem i presudom problem Mesije za njega rešen, ali ipak naoko bez razloga odlazi izvan Jerusalima da bi sačekao povorku u kojoj Hristos ide na Golgotu.Tu počinje izvršenje njegove Sudbine.
Ako je raspet Isus Nazarećanin onda stoji istina da je raspet Sin Božji, ali da je umro čovek. (Između raspinjanja i smrti nestalo je Hrista i ostao je samo Isus; rezultat spoznaje da je njegova egzistencija apsurdna.)
Hristov apsurd. Apsurd Hristove smrti. Isusu Nazarećaninu je namenjeno bilo da svojom kalvarijom i smrću iskupi čovečanstvo od Adamovog (praroditeljskog) greha. On je umro kao mučenik, a svet nije postao bezgrešan. Prema tome njegova smrt je bila uzaludna. I to je imao vremena jedan umirući Isus da spozna.
Vreme od raspinjanja do smrti je vreme pretvaranja Boga u čoveka, (pod uslovom da se roman shvati kao opis Hristovog a ne Simonovog umiranja).
No comments:
Post a Comment