ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, januar opet politika 1959.
Januar, 1959. godina
Politički, istorijski i umetnički dokumenti
PD. §1) Kitajski crni humor i Kitajsko – komunistički silogizmi.
Ako čovek zasniva porodicu da bi mu u zajednici bilo toplije, onda je u petočlanoj toplije nego u dvočlanoj, a u porodici od deset toplije nego u onoj od pet. Tako vredni i oduševljeni učenici Marxa u Kini dolaze do politički efikasnog zaključka da je najtoplije u narodnim komunama (rano-hrišćansko spartansko komunističkim kolektivama), jer tamo svi ljudi žive u vrelim i žestokim hrpama. Kao i bezbrojne gomile đubreta. Čitajući Hsijang Čenga smejem se, ali mi se od tog i takvog smeha koče vilice kao da sam otrovan nekim zmijskim otrovom.
Mala anegdota kitajskog crnog humora! Pokušavam da predstavim sebi ushićenost učesnika kineske „žestoke“ borbe sa kojom slušaju sinčiće koji se po povratku sa biblijskih jasala deru: „Socijalizam je dobar“ - dok posle 24-ro časovnog rada u nezadrživim talasima istočnog vetra, sve do buđenja razgovaraju o: velikom skoku unapred! Verujem da bi za njih samoubistvo bio jedini razuman skok unapred. Da li je moguće da ljudski duh može pasti tako nisko da, pošto je izgubio dostojanstvo, izgubi i smisao za humor? Jer ovo nije zgodna šala. Ne može se šalom nazvati ono što se tera sa 500 miliona ljudi!
Još jedna anegdota crnog kineskog humora: ako kineski radnik samo tri puta mesečno, radi po 24 časa (posle čega se 24 časa neprekidno odmara na vojnim vežbama, mitinzima, čitalačkim časovima, u lovu na vrapce, pacove, komarce, u pisanju pesama; samo u provincij Sečuan za par meseci četiri miliona pesnika amatera napisalo je oko 78 000 000 pesama!) šest puta po 18 sati, a svih ostalih dana samo po 16 sati, onda njegov radni mesec iznosi tačno 439 sati mesečno.
Dakle više nego dvostruko od radnog meseca jednog jugoslovenskog radnika. Za to dobija on malo da ždere, tvrdu postelju (nepogodnu za kontrarevolucionarne snove) nekoliko uniformisanih dronjaka za odevanje i velikodušnu mogućnost da bude sahranjen o trošku komune.
Ja se ne rugam idealima jednog naroda, za koji je ovaj spreman da se liši svoje srećne sadašnjosti. (Kineska sadašnjost ni ovako ni onako ne bi osobito bila srećna.) Ali ja nisam siguran, ja neću da verujem, da se ideali jednog tako mudrog naroda poklapaju sa ciljevima jedne antiistorijske i nečovečne politike.
Ono što Kinezi rade je fizičko i duhovno iscrpljivanje, koje nema presedana ni u robovsko autokratskom Egiptu! Ujedinjeno sa katoličko inkvizitorskom logikom spaljivanja radi najvišeg dobra žrtve i paranoidnim humorom sa kojim šaka perverznih podlaca 500 miliona ljudi gura u diluvijalno stanje, ono predstavlja najnižu tačku poniženja i patnje do koje je jedan režim uspeo da spusti čoveka.
Da su stari Egipćani, umesto ograničenog, posedovali jedan 600 milionski rezervoar robova, nesumnjivo bi se u totalnoj eksploataciji mogli takmičiti sa kineskim komunistima; ali njihov svet beše malen: zabranjeno je bilo uništavati robove isto onako kao što je danas zabranjeno uništavati državne novčanice.
Mi danas prisustvujemo grotesknom izopačenju duha celog jednog naroda; nisu samo tela u opasnosti; u opasnosti je duh jedne rase. (Možda je to žalac kineskog antiistorizma okrenut prema sebi i svom narodu; škorpion koji ubija sam sebe; možda istorija ima više smisla za humor nego što joj ga mi pridajemo?)
UD. §1) V kongres saveza književnika Jugoslavije.
Činjenica da se uvodni, reprezentativni deo Kongresa upotrebljava za apologiju jednog političkog i to režimskog programa, svedoči o tome da je Savez književnika Jugoslavije (SKJ) samo instrument Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), da su pisci manifestno oruđe u rukama jedne političke ideologije i prakse.
Formula: SKJ = SKJ.
Hteo bih da vidim šta bi se dogodilo sa jednim jugoslovenskim Pasternakom.
Vernopodanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformist.
Kritika se još uvek pita zašto nemamo romana?!
Komunisti pod apstraktnom slobodom podrazumevaju svaku slobodu, koja ne sluši njihovim ideološkim ciljevima.
Kad M. B. kaže: „U granicama opšte ideje našeg socijalizma, jugoslovenskim piscima je ostavljena puna sloboda da stvaraju prema njihovim unutrašnjima težnjama i potrebama“ (!) - onda je to ruganje zdravom razumu. Piscima ostaje da budu slobodni u granicama ideje, kao što su mazge koje pokreću dolap slobodne u granicama užeta! Kakva sloboda?!
Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi, jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina ?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao.
Fantastična definicija slobode jednog komunističkog pisca: „Sloboda u granicama ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „grancama ideje“. Ali moje ideje! Ne ideje na koju sam osuđen!
Ako se moja sloboda ne sastoji u tome da biram stav prema stvarnosti, nego samo u izboru načina da jedan prinudni stav prilepim uz stvarnost, onda meni ta sloboda ne znači ništa. To je sloboda roba! I on se kreće u granicama lanca, odnosno gospodareve volje.
Nonsens je književnost koja nema vere u čoveka. Takva književnost ne postoji! Ja ne znam za roman koji bi bio po svojim ciljevima ili po svojim inspiracijama antihuman. Pa čitav filosofski pesimizam i agnosticizam, za koga je očevidno da nadahnjuje deo moderne literature potiče iz beskrajne vere u čoveka, iz ljubavi prema čoveku, čak i kada ovaj ne prestaje da razočarava. Zar je literatura jednog Dostojevskog, Kafke, Becketta, Ionescoa - nečovečna?
Sve što je rečeno na Kongresu, naivna je mimikrija monstruoznih dogmi o umetnosti kao partijskoj delatnosti. Nema značaja što se naši pisci ne angažuju u konkretnim proizvodnim zadacima umetnosti?To je samo znak nešto boljeg ukusa jugoslovenskih komunista. Kinezi, na primer, to nisu naučili. Uprkos tome između naše i kineske literature postoji razlika samo u stepenu partijnosti.
Odista nema razloga da se plaća jedna književnost, ako želimo da bude dobra i slobodna. Tek kad pisci budu crkavali od gladi njihov će amaterizam garantovati savršenu slobodu stvaranja!
No comments:
Post a Comment