Dnevnik Borislava Pekića januar opet politika II 1959.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, januar opet politika II 1959. 

PD. §4) Kad su nam pričali ili kada zamišljasmo sudbinu rimskih robova u ergastulumima, mi smo ih žalili; beše nam teško uviđajući da je postojalo vreme u kome je držanje čoveka-konja, čoveka-psa, bilo zasnovano ne samo na pravu, nego i na moralu i religiji, pa čak i na politici. Žalismo ih, ali im se ne mogadosmo smejati.

Kad danas slušamo ili zamišljmo sudbinu kineskih slobodnih građana, pored saučešća mi dobijamo neku nepojamnu, nečovečnu, ali neodoljivu želju da se smejemo.

Verujem da to dolazi otuda što rimljanski čovek-konj nije bio prinuđen da svoje konjsko, da konjsko stanje svoje ljudskosti aklamira kao najbolje moguće stanje života; niko od njega to nije zahtevao. Tražilo se da radi, ali ne i da u tome prinudno uživa. Kineski konj-klovn (razvojni stupanj rimskog roba = čoveka konja) to čini: on sastavlja apoteoze životinjskom stanju u koji ga vraća režim. Otuda potreba da se smejemo umesto da plačemo, slušajući pismo Ho Jen-čao; a Kinezi su od patnje napravili vic.

PD. §5) Socijalističko pravo 40 godina posle pobede .

U SSSR je čovek mogao u mirno doba biti suđen i osuđen, bez sudskog postupka i ovo „pravno“ načelo figuriralo je u krivičnom zakonodavstvu. 

U SSSR-u izvesni optuženi po „pravu” nisu imali prava ni na odbranu ni na priziv, ni na javno suđenje. I to je bila pravna norma u krivičnom zakonodavstvu.

U SSSR-u su u mirno doba, vojni sudovi sudili mnoge građanske krivice koje nisu imale veze sa špijunažom. To je bila norma u krivičnom zakonodavstvu. 

U SSSR-u 40 godina posle revolucije znatno se pooštravaju pravne norme koje štite državu i drakonski se povećavaju kazne predviđene za antidržavne prestupe. To je princip krivičnog zakonodavstva.

U SSSR-u 40 godina posle revolucije mimosudski su organi mogli rasmatrati krivice građana i ove krivice utvrđivati, najzad, primenjivati ih na građanima bez pozivanja na sudsku odluku. To je bila pravna norma krivičnog zakonodavstva.
 U SSSR-u se po varvarskom principu analogije moglo suditi i za dela koja u Zakonu nisu predviđena kao kažnjiva. To je bila norma krivičnog zakonodavstva.


U SSSR-u su postojala mesna zakonodavstva koja su mogla na opštoj bazi jedinstvenog Krivičnog zakonika donositi i one kazne koje nisu bile predviđene samim zakonom. To je bila norma koja ostaje i u novom krivičnom zakoniku.

U SSSR-u je Zakonom bila predviđena mogućnost da se neko lice kazni, ne na osnovu dela koje je počinilo, nego na osnovu verovatnoće da će obzirom na prošlost, socijalno poreklo ili sredinu u kojoj živi, počiniti. To je bilo pravo zasnovano na zakonu. 

U SSSR-u je granica krivične odgovornosti lica bila utvrđena na 12 godina (!) i maloletnici su bili kažnjavani po zakonu za odrasle. To je bila pravna norma u krivičnom zakonodavstvu. 

 U SSSR-u 40 godina posle pobede socijalističke revolucije važio je najvarvarskiji, najzaostaliji, najdrakonskiji krivični zakon koga poznaje moderna istorija evropskih država.