ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 2. februar 1959.
Kockar. Napisao pripovetku Kockar. Teorija o priči - piramidi. Smisao pripovetke nije u opisivanju stanja jednog zatvorenika koji troši svoj abortirani život u sastavljanju jedne osvetničke rečenice, koja bi samim saopštavanjem, iskupila sve njegove patnje, nego u tome da je to sastavljanje bilo uzaludno.
Poenta: čovek za koga je ona godinama pripremana nije više u mogućnosti da je čuje, pa Grgur više ne može ni da je iskaže. Zajedno sa besmislenošću rečenice postao je besmislen i ceo Grgurov život. Ne bi me čudilo, i bilo bi sasvim prirodno, da je Grgur „vukući noge kao da nisu njegove“ otišao da se obesi. (To bi pretpostavljalo punu svest - od sumnje do saznanja - o sopstvenom apsurdu.)
Pitanje je u tome kako ga postaviti? Naše zablude najčešće nisu zablude post faktum mišljenja koje ih je samo prividno proizvelo. One su mahom zablude premisa. U načinu na koji postavljamo pitanje, sadrži se pola odgovora. Druga polovina je stvar navike. Ovde su retki presedani. Mišljenje ne čini presedane.
Mišljenje nikad nije precedentno. Ono je naime precedentno samo u tome što je možda imalo presedana, ali nikad u tome što se može nadati da ih ima.
O prirodi. Mrtva priroda ne postoji. Postoji samo umrtvljena priroda, priroda ubijena perom. Priroda ubijena dletom. Kičicom. (Uprkos toga da li je život koga Pasternak udahnjuje prirodi njen život ili Pasternakov, ili je posredi čista nemogućnost da se život prirode da kroz život čoveka koji je upotrebljava; terminološka nemogućnost; artikulacija prirode je naime tehnički problem pesnika. To nije nikakav problem prirode.)
Kakva je moja stolica ne tiče se ogledala u kome se ona ogleda. Tiče se samo nje. Problemi stolice u ogledalu su problemi ogledala i kakvoće njegovog amalgama. Problemi pisca manje ili više uvek ostaju unutrašnji, subjektivni problemi izraza, ali ni tada onoga što se prikazuje, nego toga što prikazuje.
Za čoveka će priroda uvek ostati mrtva legenda; pesnik će joj nametnuti svoje zakone, ali to neće biti nikakva transfuzija krvi, ništa što oživljava, produžue vek i snaži; to će biti samo specijalna upotreba prirode u svoje svrhe. Čak je pitanje da li mi zbilja upotrebljavamo prirodu ili koristimo svoje sopstvene dodatke prirodi kao njenu istinu?
Gde sam sve uludo porazbacao svoje verzije? Gledam li otvoreno u oči stvarima, zar ih ponovo neću naći?
Ova subjektivnost umetnika je objektivna, jer je jedino moguća.
Objektivna nauka ispituje subjektivnost prirode; subjektivnu umetnost zanima (jer samo to može) objektivnost prirode. To je paradoks. Objektivnost je površnost, ono što izgleda da jeste; subjektivnost je unutrašnjost, ono što stvarno jeste. Moja istina je moja subjektivnost, a ne objektivnost, ne ono što značim, nego ono što jesam. Zato umetnost u svom uskom smislu (priče o lepoti su čista apstrakcija?!) ne može biti stvaralačka, a stvaralačka je ipak samo ukoliko je filosofska, ukoliko se njome služi ideja da dopre do svoje subjektivnosti.
Umetnost ne može otkriti šta je priroda, samo šta ona po nas (trenutno) znači. Njena najviša istina kao njena čista subjektivnost ostaje tajna. Ne samo tajna. Nego zagonetka koja nije od interesa za pesnika. Ne zaustavljamo se mi pred njenom istinom zato što smo nemoćni da je otkrijemo, nego zato što nam je to nepotrebno. Umetnika vezuje samo njena istina po njega. Njeno značenje. Dakle ono što čovek neposredno crpi iz nje, kao objektivnost. Ko je još mislio o nekoj planini nezavisno od sebe?
To bi bila filosofija.
Umetnost misli o gromu samo ako padne na nju. Inače grom ne postoji.
Pavle protiv apostola - isusovaca. Pavle racionalist iskorišćava maloazijski misticizam za ciljeve jedne političke crkve; nesumnjivo on nadmašuje neuke ribare, impresionira čiste isusovce. Unutrašnje frakcionaše borbe u ranom hrišćanstvu. Kakve razlike postoje između tih incidenata (ideološke prirode?) i onoga što se događa u savremenoj komunističkoj partijskoj mašini? Izgleda, uzgred, da je Pavle ne samo duhovno onemogućio Isusove puritanske učenike, nego ih je i fizički uništio.
No comments:
Post a Comment