ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 3. februar 1959.
Kod Lj. rezus - faktor negativan. Ugroženo biološko nastavljanje, sa jedne strane. Ja ostajem kao nada. Nada čemu? Svet se ne produžuje nikakvim umnožavanjem. Zbrajanje ne daje rezultate ni u matematici. Ma koliko veliki broj nula nikad neće dati nijedan broj od vrednosti koja bi bila samostalna.
000000000 = to nije broj, nego niz geometrijskih figura. Iluzija broja.
Voleti decu, međutim, ne znači verovati da se ma čija svrha iscrpljuje u njima. To znači samo ispravno funkcionisati. Smisao sata nije u obrtanju njegovih kazaljki u krug, nego u odbrojavanju sati.
Da li je to utešno? Naročito da li duhovita anegdota može utešiti ženu kojoj su nametnuli ideju materinstva. Ljubav se tako pretvara u kult, nešto spontano uvežbano. Roditelji, doduše, vole, ali istovremeno igraju određenu roditeljsku tačku. To je kao vera u Boga, koja je i kad prestade biti verom, ostade poštovana kao kult.
A možda ljubav i nije drugo do kultni program. Možda je i ljubav mitotvorna, jednako kao i božanska svemoć. To što osećamo ne mora biti nikakav odlučni dokaz; tek povod za verovanje. Jer i kad osećamo da smo u pravu možemo biti u zabludi. I kad sasvim nepokolebljivo osećamo da imamo vatru, to ne mora biti istina.
Ako ništa drugo ljubav je bar jedina plemenita konvencija za koju znam.
Jedan razgovor sa Ravijem (Spasiteljem) .
Možeš da me primoraš na učenje od tebe, Ravi; možeš da sve moje vreme pretvoriš u ispit. Samo ja ti neću biti zahvalan. Ti to, uostalom, ne išteš. Ti hoćeš pokornost, ne razumevanje žrtve. Žrtva koja se shvata nije žrtva; to je slobodan izbor. Žrtva mora da bude sudbinska da bi bila apsurdna, dakle uzaludna. Samo uzaludna žrtva ima za mene vrednost.
Reč: uzaludno, jedina realna reč u rečniku naše egzistencije; prva reč takođe. Reč stvaranja. Ti nećeš moju uzaludnost učiniti celishodnom, Ravi, ako je podvrgneš svojim ciljevima. Sudbina ne spasava od uzaludnosti; ona samo svakoj uzaludnosti daje smisao (koristi je za sebe).
Najzad otkrivamo da smisao naše uzaludnosti nije u tome što je ona uzaludna, nego u tome što je njena uzaludnost upravljena na nas. Mi smo uzaludni samo za sebe. Za sve ostalo mi imamo smisla. To me podseća na altruistu koji je, pošto sve što imađaše razdade, crkao od gladi.
Ovo takođe svedoči da ja postojim za druge kao što oni postoje za mene i da ja sebi savršeno ništa ne značim. Nemoćan sam da od sebe napravim ono što želim: nemoć je funkcija moje uzaludnosti.
Kad je jedan mudrac pozivao da spoznamo sami sebe, i kad je hiljadama godina posle njega neko kao odgovor izjavio da nema interesa za gnusne prizore, time je hteo reći da nema interesa da se uveri u sopstvenu uzaludnost. Nije to bila idiosinkrazija prema prljavštini nego prema čistoti. Mi smo čisti, Ravi. I to je ono što obeshrabruje čoveka. Ništa nas se stvarno ne tiče i ne ostavlja znak svog prisustva na nama.
No comments:
Post a Comment