ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 5. februar 1959.
Za Hristovu biografiju. Danijel-Rops ne ubeležava godinu Hristova rođenja kao autentičnu i istorijski utvrđenu. Nesumnjivo je jedino da se on rodio u doba Avgustovog principata (63 pre n. e. - 14. naše ere) posle rekonstrukcije hrama u Jerusalimu. S druge strane profana istorija ograničava vreme vladanja Iroda Galilejom na trideset godina (74. pre n. e. – 4. n. e.).
Greška u datumu Hristovog rođenja, prema ovome, mogla bi iznositi minimalno četiri, a maksimalno šest do sedam godina. S obzirom na Irodove progone on bi morao još uvek da bude živ i da vlada u doba Isusovog rođenja: dakle, ili se Isus rodio četiri godine ranije (četiri godine pre naše ere) ili je Irod vladao još četiri godine (do prve godine naše ere).
Jevanđelist Luka Isusovo krštenje u Jordanu i početak njegovog propovedanja stavlja u petnaestu godinu vlade cezara Tiberija. Pošto je Tiberije nasledio Avgusta u 14. godini naše ere - to bi Isusovo krštenje i početak mesijanske delatnosti morao biti utvrđen na 29. godinu naše ere ili u tridesetoj godini Isusove starosti, što zapisuje i Luka.
Luka takođe donosi imena palestinskih četvorovlasnika u doba Isusovog krštenja: Pontine Pilat u Judeji (sedište Jerusalim), Irod u Galileji, Irodov brat Filip u Itureji i Trahonitskoj, Lisanija u Avilini.
Smrt i raspeće Isusa Hristosa za vreme cezara Tiberija. Prema A Short History of the World od Wellsa , Tiberije je vladao od 14. do 37. godine naše ere. Isus je morao biti raspet između vremena svog proročkog debija (29) i Tiberijeve smrti (37). Nepunih osam godine propovedanja imao je na raspoloženju. Verovatno bi se ovo vreme moglo još suziti pomoću drugih istorijskih podataka i tako pogreške u vremenskom određivanju Isusove smrti svesti na najmanju meru. U svakom slučaju dobar deo ovih datuma je aproksimativan, a posebno datumi rođenja i smrti Isusa Hrista.
Jedno mi se čini sasvim sigurnim: život Mesijin se mora staviti u prvu trećinu prvog veka naše ere.
UD. §2) O jugoslovenskoj kritici
Marijan Matković (veleproizvođač krležijanske dramske konfekcije): „( ) je bolja od Saganove zato što je naša!" M. M. bi mogao sudeći po izrečenom obrascu misliti ovako: Moja glupost je bolja i progresivnija od ma čije i ma koje druge moguće gluposti, samo zato što je moja.
Moja je glupost prema tome, najgluplja glupost na svetu! Evo M. M. „silogizma“: „(...) dešava se u našem krugu“, (ovo se može razumeti i kao vernopodanička aluzija na režim) prema tome „je životnije“, pošto je životnije, mora biti naše, a kao naše mora biti bolje!
Milan Bogdanović (Redovni Bog Jugokritike koji ima najrazvijeniji socijalistički njuh, pa je zato postavljen kao pas-čuvar na ulazu u Narodno pozorište): ( ) je bolja od Saganove zato što je „ovozemaljska!“ (Evo Bogdanovićeve dijalektike: ( ) ukida samu sebe i time što se ukida u onome što je u njoj dobro, postaje dvostruko bolja!) ( ), dete naše socijalističko je ovozemaljska, čulna, prstima opipljiva čulnost, koju jedan koitus uznosi na nebo, pri čemu starce obuzima erotska drhtavica, kao pri razgledanju kakvog pornografskog albuma. ( ) piše dirljivim maternjim jezikom o nama na prelazu u komunizam.
Ona i sama prelazi u komunizam. I to savršeno čulno, opipljivo. Ali i plemenito. Kritika je to dužna da prizna, priznajući tako njeno dijalektičko ukidanje (...). Jer nema sumnje da je M. B. pod pritiskom svog puritanstva bio pre spreman da (...) osudi kao pornografiju, nego da je nagradi kao zgodnu zamenu za knjigu Vi i vaše odojče . On to nije učinio. Zašto? On je u ( ) našao posebnu, proizvodnu čulnost, jednu čulnost koja ukida sopstvenu pornografsku prirodu za račun plemenitog materinstva. Izgleda da čulnost koja nije proizvodna, koja ne ishodi u detetu, nije ovozemaljska, nego dekadentno parenje radi parenja.
Skroz neproduktivan postupak koji nema društvenog, pa prema tome ni humanog opravdanja. Što se tiče Saganove, prema M. B. ona jedva da zna šta je to koitus i kod nje masna tela vise i pušnici silogizama. Pa iako joj se dopušta izvesno iskustvo u tome, to je samo iskustvo komercijalne kurve. Komercijalni dobitak je naravno ubijanje dosade. Kod Saganove nema sterilizatorskog materinskog nagona. Naravno da nema.
Njeni junaci imaju dovoljno novaca da plate svoje abortuse. Majku kao i dete ubijaju tehničke pogodnosti. Standard uništava proizvodne zadatke čulnosti. Tako se i čulnost menja prema društvenim sistemima u kojima su postavljeni ili rasklopljeni ljubavnički kreveti. Evo formule: F. S. je prljava; ( ) je čista. Čista kao prazan vazduh (uprkos svom erotizmu prema kome onaj Saganove izgleda kao neiskusan san device) kao gaza, isprata iz tri socijalističke vode i osušena na zubatom suncu pismenosti.
(Uprkos najbolje volje ja u tom romanu nisam video ništa drugo do obnavljanje, smešnu renesansu analfabetizma tipa Mir-Jam .) Prema M. B. postoji jedna kapitalističko imperijalistička čulnost koja kao svrha ima sopstveno izvršenje, i jedna socijalističko napredna čulnost koja izvršava društvene zadatke: neguje humanizam i rodoljubivo spravlja nove stanovnike.
Nadam se da ću jednog dana imati prilike da objavim jednu studiju jugoslovenske kritike od 1944. godine naovamo, jednu iskrenu, nonkonformističku studiju varvarskih nazora koji, pomognuti prećutnom silom, uništavaju sam duh kritike.
No comments:
Post a Comment