ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 5. februar 1959. (nastavak)
PD. §2) Povodom „post skriptuma“ Györgya Lukácsa .
Ovaj kratak spis u obliku političke ispovesti, lapidarno, pošteno i bez moralne izveštačenosti opisuje duševni položaj onih marxista koji su bili u stanju da jednu socijalnu predstavu sveta kao idealnu, razluče od socijalne reforme sveta kao uvođenja jednog ideala u istoriju. On, takođe, bez izlišne dramatizacije, nagoveštava sve dileme savesti i čovečnosti, kroz koje su ovi morali da prođu od fanatizma do racionaliziranja svog moralnog stava u istorijskoj nužnosti, ponekad, ne retko od fanatizma do političkog agnosticizma, ili čak renegatstva, a najčešće od fanatizma do konformizma.
Lukač, očevidno, pripada onoj prvoj grupi: on svoj moralni stav hoće da podvrgne istorijskoj nužnosti, da bi izvinio svoje dugogodišnje saučestvovanje u građenju i održanju jednog realnog modela društva koji je poricao i samu prirodu ideala, po čijem je zamišljenom liku stvoren. Ali sama potreba za izvinjenjem, opravdanjem, potreba da se jednom ličnom moralu prida izgled istorijske nužnosti, svedoči o osećanju i uviđanju da postupci koje je ovakav moral inspirisao nisu u saglasnosti ni sa idealnim modelom društva, ni sa osnovama čovečnosti. Posto skriptum je jedno izuzetno snažno priznanje apsurda, u koga zapada inteligencija kad želi da od lične zablude sagradi svet.
I kad Lukács uverava da se nije mnogo brinuo za zakonitost Velikih procesa ja hoću da verujem kako on to nije činio iz konformizma i straha, nego zato što je uviđao njihovu istorijsku nužnost. (Uostalom, ima izgleda da je ova istorijska nužnost pre posledica rđavih istorijskih analogija, nego neke determinante imanentne istoriji.) Ali ja se pitam: kako je moguće da jedna laž bude do izvesne mere istorijska nužnost, pa da to najednom prestane; ne zato što bi se izmenila istorijska vrednost same laži, nego zato što je ovaj ili onaj posmatrački um više ne priznaje kao nužnost.
Nužnost se prema tome nije sadržala u jednoj istoriji koja se posmatra i sa kojom želi da se saučestvuje, nego u umu koji je posmatra. Ovakva Lukácseva nužnost je samo izgovor koga pronalazi um, da bi opravdao svoje zablude. Ni ovoga puta nije moralo da se radi o održanju života. Pre se radilo o održanju zablude. O istorijskom sankcionisanju jedne unutrašnje pogreške, koja pošto se nikad ne može iskupiti, može da se obogotvori.
Zar ovakav „dijalekticizam“ (ne dijalektika) ne liči na božanske izgovore što su ih nekad sveštenici nalazili za svoje ljudske pogreške? Zar to ne liči na prizivanje u pomoć Boga da bi ovaj sudbinski odredio ono što je bilo anticipirano jednim obmanutim umom? Ovde prestaje politika i počinje magija. Istorija mora da sankcioniše moje ljudske pogreške, ona mora da opravda moje pogrešne predstave, ona, najzad, mora da bude uvek pri ruci da bi izvinila moju nečovečnost.
Da to nije uloga koju mnogi marxisti sa očuvanom savešću, zadaju istoriji ne bi se dogodilo da ona, pošto je najednom postala preteška za istoriju, postane preteška i za marxistu. Ne bi se dogodilo da Lukač jedan niz zločina proglašava istorijskom nužnošću, a drugi isto takav niz zločina Staljinovim metodama. (Ne može jedan politički metod, jedan lični metod vođenja politike biti sad istorijski nužan, sad istorijski izlišan, prema tome u kakvom se stanju nalazi Lukácseva savest, ni prema tome koliko života može ona na svojim leđima da ponese u smrt!)
I evo gde on po prvi put uvodi u igru pojam nevinosti. Sve dok je savest dopuštala da se izgovara istorijom, nevinost osuđenika u Velikim procesima nije bila od značaja; ali savest popušta pod nesrazmernim teretom istorije i istorija mora kad tad da popusti pod teretom što ga je savest na nju natovarila. Svakome ostaje da ponese od sada svoj deo odgovornosti. Lukács uviđa da Procesi nisu nužnost istorije nego nužnost jedne političke metode.
(Zločin ne može biti istorijska nužnost. On može da bude nužnost jedne izabrane metode. Ali još uvek stoji odgovornast onih koji su izabrali takvu metodu, koja neminovno mora da se služi zločinima da bi postigla idealne ciljeve.)
Pošto je opravdao svoje prećutno, a možda ne samo prećutno saglašavanje sa zločinima staljinističke ere, onda kada je u njima gledao nužnost, Lukácsu je ostalo da objasni svoje prećutno saglašavanje, svoje ćutanje, onda kada je prestao da ih opravdava sudbinskim tokom istorije.
Pri tome on se poslužio veštom, ali providnom simbiozom makijavelizma i dijalektike: socijalistički cilj, doveden u pitanje Hitlerovim pretnjama, opravdavao je sva sredstva upotrebljena za njegovo očuvanje (makijavelizam) + staljinizam, kakav je da je, predstavlja jedini realan oblik u kome postoji socijalizam; odreći ga se, napasti ga u ime umirenja nevažne pojedinačne savesti značilo bi pružiti moralnu potporu njegovim istrebljivačima, a pošto je za Lukácsa socijalizam ravan idealnom, a fašizam ravan varvarskom poretku, značilo bi to biti nemoralan u htenju da se bude moralan. (Dijalektika.)
Tako se sve svršava na obostrano zadovoljstvo: zadovoljna je i Lukácseva savest, jer je našla moralnu formulu za svoju nemoralnost, zadovoljan je i njegov ideal, jer ni u čemu nije morao biti oštećen, ni u čemu doveden u sumnju. (Obrazac po kome inteligentni marxisti rešavaju očiglednu protivrečnost između idealnog modela društva i realnog njegovog stanja primitivan je u svojoj istorijskoj izlišnosti; on se sastoji u tome da se ovom ili onom stanju socijalističke realnosti odrekne ili bilo koja veza sa idealnim uzorima ili im se prida karakter nužne privremenosti.
Obrazac je: pogreške realnog primerka ne potvrđuju pogreške idealnog uzora; sve zavisi od načina reprodukcije ideala u stvarnost.)
Druga formula: „Pravedna ili nepravedna to je moja partija!“ koju Lukač proglašava formulom „svakog ubeđenog komuniste“ predstavja idiotsko obrtanje istine na glavu. Ne postaje partija pravedna zato što je moja, nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna. Ako ona to prestane da bude, prestaje eo ipso da bude moja, jer ja sam joj pristupio pod pretpostavkom da je pravedna.
Otpadanje ovog uslova čini od mog pristajanja uz nju jedan nemoralan akt. Ovo se naravno ne mora svakada ticati ciljeva jedne partije, ali je bezmalo uvek prirodno da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju.
PD. §3) Kineski način stvaranja socijalističke svesti građana = privikavanje na smrad . Izmet kao pedagoško sredstvo.
Primedba: Kineski komunisti imaju čudne predstave o tome kako jedna proizvodnja raste. Meni se čini da se oni u toj ekonomskoj materiji snalaze pomoću jedne primitivne, ali efikasne računice: oni za svaki proizvod pomnože broj stanovnika sa jednim primerkom tog proizvoda (muvom, izmetom, ugljem, itd.)i tako dobiju proizvodnju koja je ravna onome što bi jedna fabrika mogla da proizvede.
Na primer: pod pretpostavkom da svaki Kinez sačuva svoj dnevni iznos izmeta, a da on teži približno pola kilograma, 600 miliona Kineza proizvedu dnevno oko 30 hiljada tona prirodnog đubriva, što predstavlja znatno veći iznos od onoga što bi ga mogla proizvesti dnevno jedna moderna azotara. Ako tome dodamo izmet koga svaki Kinez nađe tokom kampanje, dobijamo minimalni iznos od 60 do 80 hiljada tona đubriva dnevno, a oko 28.000.000 tona đubriva godišnje.
Verujem da se u tim granicama kreće kinesko poznavanje ekonomskih problema moderne proizvodnje.
Primenimo ovaj metod na ostale proizvode dobićemo zapanjujuće rezultate; rezultate koji ne dovode u sumnju kinesko obećanje da u određenom roku prestignu Englesku u proizvodnji po glavi stanovnika. (Odista će to biti proizvodnja koja će se i računati po glavi i izvoditi po glavi kineskog stanovnika.)
No comments:
Post a Comment