ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice 1959. do 1965.
I deo.
Verujem da ideje nisu momenti naše proizvoljnosti; da misliti ideju znači događati promenu sopstvene autentičnosti usisavanjem i izlučenjem jednog od njenih raspoloženja; najzad, da nijedna refleksija nije uzaludna ako odmerava opseg ove difuzije.
Verujem da su neraspoloženja izvor i razlog naše nužnosti; da su neraspoloženja granice, u koje se, pošto su iz njih bile izvedene, ideje ponovo vraćaju - razdvajajući i ujedinjujući našu autentičnost sredstvima kojima je dešavaju; najzad, da nijedno neraspoloženje nije uzaludno ako koncipira oblik tog dešavanja.
Verujem da zajednica ideje i njenog neraspoloženja krči idealni međuprostor u kome se oni događaju jedno drugom, odlučujući mene kao tekući slučaj sopstvenog. Ovaj međuprostor (uobražen u odredbi međuprostornosti, stvaran u odredbi supsumacije) je oblast mog samopreobraćanja. Komentar Simfonije eroice je neka vrsta istorije samopreobraćanja ukoliko ono može biti dokazano samim aktom, a ne njegovim funkcijama.
Može li se, međutim, ovaj preobrt neraspoloženje - ideja i obrnuto snimiti u jednom osećanju, koje je u zamenu za moju autentičnost i posebnost, dobilo logičku opštost, umesto na jednom, koje ovu opštost nema a posebnost ostvaruje? Može li se njegova istorija pisati dok je on dešava?
Tvrdim da autentičnost koju izgrađuje osećanje neraspoloženja može biti larvirana u umu koji tu autentičnost tek podrazumeva, i da je njena jasnost, što je ovaj obezbeđuje sredstvima posredne svesnosti samo nivo one jasnosti koju osećanja neposredno ispoljavaju.
U ovom momentu eventualno neraspoloženje jeste, jer još nije svoja ideja i jednovremeno nije, jer tu ideju postaje iz sopstvenog nestajanja. Takođe, ideja jeste jer postaje, i nije jer još nije postala. Sav preobrt je nerazvijen u svakom stadiju svoje razvijenosti. Sav preobrt u svakoj od ovih ograničenosti nosi svoju konačnost.
Ali za mene potencije tog preobrta nemaju značaja. Iz njih nazirem ja samo koncepciju moje budućnosti, arheološki nalaz moje prošlosti i novogradnju moje sadašnjosti. (Prva je površan znak, druga poluizbrisani trag, treća tek nešto više: prvi trag znaka.) Da bih počeo od iduće ideje, potreno je da ona iscrpe svoje tekuće neraspoloženje i postane - da bih počeo od tekućeg neraspoloženja potrebno je da ono iscrpe svoje tekuće ideje da bi postalo. Ja dakle nemam na raspolaganju ništa osim jedne mene koju (odvijam) nastajem.
Ali ako je ideja jedna moja odstranjenost, onda treba početi od toga što već nisam ja, da bi se doprlo do toga što još nisam; pretpostavljam da se pri tom može utvrditi šta stvarno i u svim okolnostima jesam.
Idejom po sebi nije dat i njen odnos sa neraspoloženjem. Jer ideja koja je data nije više moja autentičnost, te je doznajem umesto da je obavljam. Antinomija uma: on saznaje svoje ideje kao što oko opaža svoje predmete - pasivno prepuštajući svetlosnim emisijama da ih obrazuje. Pošto sam ja s a d a ono što će moja ideja tek biti, a ono što sam ja već bio – ja sam uvek drugo od moje ideje.
Zabluda počinje tamo gde se izjednačujemo sa svojim doznavanjem, a razlikujemo od svog bavljenja; gde se identifikujemo sa svojom privremenošću a protivstavljamo svojoj trajnosti.
S one strane neraspoloženja (ali sa rafiniranim neraspoloženjem) u sebi, kao ogledalo koje sa one strane predmeta snima njegov lik - svaka ideja učestvujući u svojoj verziji mene, ne zaboravlja ni mene kao svoju neposrednu prošlost.
Tom pamćenju se poveravam. Čak i kada bi me ono izneverilo u pojedinostima, ne bi moglo usled svoje konstitucije da me prevari u celini.
Ostaje da se objasni moje tekuće neraspoloženje s obzirom na „ideju“ „Eroice“. Dotada ubeđen u neku čudesnu autotrofnost mog ja doživeo sam da ga omrznem u onome što je po svom poreklu bilo najautentičniji vid mene.
Ovi komentari su odlučeni časom u kome sam se, pokunjen i zaplašen upitao: zašto ja mrzim svoje ideje?
Zašto mrzim svoju ideju Simfonije eroice?
No comments:
Post a Comment