ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari II Simfonije eroice 1959. do 1965.
I d e j e
I. Mi smo nužnost koja samu sebe bira, uređujei upravlja ali nema vlasti nad svojim okončanjem.
II. Naša nužnost nas nadživljuje, u nama se nadživljuju nužnosti.
III. Nužnost je ujedinjena slučajnost izbora. Slučaj je momenat nužnosti koji joj prethodi izborom.
IV. Sloboda je nužnost koja je ispunjena. Prema tome postignuta sloboda nas nadživljuje u nužnosti drugih.
V. Nužnost se objavljuje kao neraspoloženje; sloboda njegovom idejom.
VI. Nužnost se preobraća u ideju slobode.
VII. Ideja slobode vraća u nužnost.
VIII. Nužnost se odvija kao neraspoloženje.
IX. Neraspoloženje je identično sa mnom kao izborom nužnosti.
#1) Ona kaže: „Danas ćemo igrati jednu igru“, ali mi ne saopštava njena pravila, i meni ne preostaje drugo nego da igru gubim sve dok ih ne naučim iz veštine sa kojom je ona dobija.
#2) Igru doživljujem kao samorazaranje, ali i kao samooblikovanje. Možda se radi samo o promeni principa po kome su uređeni elementi, na koje se tokom igre razlućujem; možda ja nikad i ne dopirem do istine o svom tekućem stanju i da moja predstava o samorušenju i samoos-tvarenju manje zavisi od stvarnog događaja u meni, a više od spoljnih okolnosti. (Dokaz: sticaj može preudesiti osećanje - tačnije njegove posledice po mene - do te mere da ga ja, ne podnoseći ga, gubim iz vida.)
#3) Kad kažem „samorazaranje“ ja mislim na izvesnu disoluciju sebe, dok izraz „samostvaranje“ upotrebljavam u smislu nove solucije.
#4) Princip po kome je konstituisano, organizovano, moje neraspoloženje danas sadrži sve jučerašnje ideje kao momente. Snage autonomnosti iste su. Neraspoloženja se na ovaj način posredno supsumiraju. Ja se prikupljam.
#5) Kada se stvari uproste ja (čiju bezuslovnu uobraženost valja raskrinkati) i moja ideja Eroice razvijamo igru koju unapred ne bi trebalo da predodređuje ništa osim obostrane ćudi. Ali kako je „moja ćud“ sistem principa koji regulišu moju nepredviđenost, a „ćud moje ideje“ sistem koji reguliše njenu - čini se da naša igra, umesto da je van oba principa, mora da se povinuje i jednom i drugom.
#6) Ja se prikupljam da bih se rasuo.
#7) Zadaća: ispitati naravi naših ćudi. Samo tako upućujemo sebe u misterij igara, čija pravila ne poznajemo, te ih obavljamo nasumice. Mornarska zabava: natezanje užeta između mene i moje ideje.
#8) Ćud je funkcija nezadovoljstva a ovo oblik u kome neraspoloženje ulazi u krug svesnosti. Ćud je prema tome izvorno: jedan nivo ideje, nizak da bi od nje preuzeo formu, visok da bi zadržao amorfnost neraspoloženja.
#9) Prva konstituanta moje ćudi je mržnja. Ja mrzim svoje ideje. Ustanoviti šta stvarno mrzim, prezirući slobodu svoje prošlosti, znači koncipirati mržnju na moju trenutnu nužnost. Mržnja je, dakle, elemenat tekućeg neraspoloženja koje pamti svoju slobodu. Mnogo majušnih omraza uspostavljaju kontinuitet ideje tamo gde se ovaj prekida slučajevima sopstvene različitosti.
#10) Imati ideju znači biti umanjen za jedno autentično neraspoloženje. Broj ideja u dlaku odmerava opseg mog kopnjenja. Obim ovog „nedostajanja od sebe“ je čist obim mojih ideja.
#11) Doduše izraz: „moja ideja“ je protivrečan anonimnoj prirodi ideje, jer ona koja je moja kao ja sam nije refleksija nego neraspoloženje, a ona koja je moja isključivo kao njegov produkt, pretpostavlja svojim prisustvom otuđenje neraspoloženosti, njegovo prevođenje iz ja u neja.
#12) Ja se prema svojim idejama imam kao prema momentima sopstvenog odstranjivanja, a prema mišljenju kao prema svojoj odstranjenosti.
#13) Pošto je mišljenje moja odstranjenost, njegovo bavljenje idejama odigrava se izvan moje autentičnosti. Ja mislim izvan sebe.
#14) Misliti u sebi to je nešto sasvim izvan mišljenja. Međutim, sredstva mogu biti jednaka. Jer neraspoloženje razvija u sebi misao koja će ga produžiti u slobodi.
#15) Nužnost nosi u sebi svoju slobodu.
#16) Sloboda je nužnost koja je ispunjena.
#17) Biblijski prvo je reč. Za veru je dovoljno da reč izvede događaje iz svoje dvosmislenosti, pa da dokaže verodostojnost naravoučenija, jer ona je iako tek logička koherentnost sa sobom kao refleksijom, ipak postigla svrhu ako je potkrepila strah umesto da ga izazove. Anegdote su identifikovale ideju sa njenom božanskom prirodom, otvarajući u kompaktnoj masi svojih značenja čitav jedan kontinuum scena.
Uskrsnuće je tako kao zreo plod palo sa Drveta dobra i zla i zmija se uspuzala uz proročke zglobove sve do njihovih jezika. Biblijska ideja nije morala da se trlja o slabije kresivo nego što je naš elementarni strah, ni da zapali suvlji trud nego što je ljudska usamljenost. Da bi raspalila jednu crkvu dovoljno je bilo da se prepusti svojoj slobodi.
#18) Umetnost bi, kako izgleda, imala samo da podražava ovaj lukavi postupak; ali ona, koja bi htela da pored ideje identifikacije sa sobom, podražava i njen tip, postigla bi jedino da se svede na ilustraciju. (Još uvek se drži šupljoglavo uverenje da se čovek ilustruje radnjam koje vrši.
Kad bi to bilo tačno čovek bi bio celina koja ostvaruje svoje delove onim redom kojim se ti delovi nameću. U stvari, upravo je obratno. Čovek je deo celine koja se kroz njega ostvaruje, pa njegove radnje pripadaju njemu samo ukoliko pripadaju celini i ostvaruju njega samo ukoliko ostvaruju celinu.) Jer umetnost ne bi smela da potkrepljuje ono što nije u stanju da izazove.
#19) Sovjetska proza hoće da potkrepljuje heroizam koji nijednim svojim tekstom nije u stanju da izazove.
#20) I jer prepoznati ideju u događajima (predrasuda čitaoca) i prepoznati događaje u ideji (predrasuda pisca) samo je tumaranje refleksije kroz kavez sopstvenih normi. U prvom slučaju prepoznaje ona sebe kao izvršenost, u drugom kao izvršavanje.
#21) Ostaje samoneraspoloženje. Jedna ja koje se utvrdi može svojom egzistencijom da otkrije u reči više nego vera koja je samo preformiše. Ko je rekao: „Iza ovog svemira još je jedan mir.“
#22) Treba se pokunjeno vratiti u samu matericu ideje da bi se u živoopisnoj vrevi svetine majušnih nagona, teskoba, strahova i gađenja prepoznali njeni istoci, utvrdili razlozi i objavio smisao onome što je kao Anadiomene iz jednog besvesnog haosa bilo izvedeno u golu refleksiju. Treba biti novorođenost ideje; nemušti delirijum koji u naše ime snima scene budućih mora. Treba ponoviti svoju umom pokradenu i ukotvljenu infernalnost. Otisnuti se u vlastitu pomrčinu da bi se ščepali za sam početak.
#23) To znači ustati iz jedne smrti koja nije ni bila opažena; iz poraženosti se posvetiti samoporažavanju; iz iskre u trljanje što je kreše.
No comments:
Post a Comment