ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III 1959. do 1965.
#24) Jer atmosfera rađanja moje ideje nije ništa drugo do trenje mog haotičnog neja o moje uređeno ja. Ideja je burni talas nereda koji je, propet na ramenima svoje iskonske neuređenosti kao njen finalni vid, uhvaćen u klopku sopstvenog okončanja.
#25) Red je nered čija je neuređenost iscrpljena. Red je završen nered: nužnost koja je postigla svoju slobodu.
#26) Ja poznajem tajnu svog reda; njegova savršenost nije u stanju da me vuče za nos: budan sam i prisustvujem svojoj kolosalnoj uređenosti. Motrim pomeranja. Taj nečujni, mikronski pokret je red koji se seća svog porekla.
#27) Elementarni potresi umiruju buduću tišinu, kao što muk napinje svoju nečujnost od eksplozija koje ga nemušto razaraju. Pukotina tame sklupčana je u samom tesnacu svetlosti, i kad se razvije u provaliju kako da svoju kožu osloboditi sunčane srče? Nemoguće, ne možemo ubiti svoju protivnost a da time ne izvršimo samoubistvo.
#28) Paziti na sklisko pomeranje svoje uređenosti: put u sopstvenu grobnicu. Raspoređen po nišama memorije ležim slobodan! Svaka niša izdubljena je po meri moje jedne autentičnosti; svaka odmerava veličinu obavljene nužnosti.
#29) Ja sam nekrofil. Moje lešine (ideje i nisu drugo do lešine mojih neraspoloženja) ispunjavaju sadašnjost mirisom truleži. Tako nužnosti koje su mrtve udaraju u glavi i izazivaju nesvesticu. Prepun sam sebe, pa ipak prazan. Pun praznine.
#30) Sadašnjost me ne ispunjava ničim do protivnošću. Aktuelno ono što pulsira u moje ime je neja - strašan i neumoljiv sunđer za guste mlazeve sadašnjosti.
#31) Taj sunđer upija tok, koga imam tek da doživim. Neraspoloženja se hrane otpacima, sagnjilelim kostima događaja.
#31) Ali moje ja je uređeno na najbolji mogući način: ne postoji nizašta, ni prema čemu, ni od čega. Ono je tako autarkično konstruisano da se ima prema sebi kao prema neposrednoj promeni. U čistoj ideji promene ono razrešava antinomiju i ostaje kao pretpostavka jednog neja.
#32) Nije neja pretpostavka mog ja, nego obrnuto: ja je pretpostavka mog neja.
#33) Doduše neja ne predstavlja sve preostalo, pošto sam ja izuzet; nego ga samo čini mogućim. Izvršujući sebe ono ispunjava i svoju protivrečnost. Tako se moje ja javlja kao sine qua non jednog neja koje je po formi moje, ali po sadržaju opšte.
#34) Momenat opštosti mog neja ima u svojoj suštini samu ideju negativiteta a u obimu pozitivnost posebnosti na koje se bezuslovno odnosi. Ono je moje samo koliko i nije i samo utoliko ukoliko nije.
#35) Ja sam bezuslovan samo kao protivstav tog što nisam. A to što nisam je moje neja koje me podrazumeva.
#36) Stav 34 se može formulisati i psihološki: pa će se u ideji negativiteta imati stvarna pozitivnost čulnosti, a u obimu pozitivnosti stvarna negativnost predstava te ćulnosti.
#37) Ja bi, takođe, trebalo da bude nepromenljivo, jer u njemu kao uslovu nema šta da se menja osim ideje promene – osim njega samog - što je apsurdno, jer bi svakom promenom svoje ideje izašlo iz kruga uslova i ušlo u krug uslovljenosti. Sa svakom promenom sebe kao promene ono bi se preobraćalo u neja, puneći ga svojim negativitetom ali ga umanjujući za njegovu sopstvenu pozitivnu egzistenciju. Identitet neja bio bi ukinut razrešenjem svoje protivrečnosti.
#38) Ali: jedno promenljivo ja može ipak biti predstavljeno! Tada se radi o racionalnoj zabludi njegovog neja koje iz samoosećanja promene sopstvene suštine izvodi nužnost promene svoje idejne protivrečnosti. Zahvaljujući toj zabludi neja menja svoju ideju ja.
#39) Prema tome što nisam određuje se moja jesnost. Ali se racionalistička zabluda ne zaustavlja u predstavi moje promenljivosti. Kako se mi brzopleto identifikujemo sa formama svog neja i uzimamo sebe kao njegovo biće pod pojmom ja, čista ideja našeg ja predstavlja nam se obratno od svoje prirode stalnosti, kao jedna sukcesija, koja premda diskontinuirana u svesnosti o samo meni, ipak te mene mora da izvršuje.
Kad čovek kaže ja, daleko da pod tim podrazumeva logički uslov svega što to ja nije, on drži da je to što on nije prirodan uslov njegovog ja. Takav čovek realno identifikuje sebe sa svim što nije, a sve što nije uzima kao sebe.
#40) Duhovitošću Descartesa mi smo promašili svoj identitet i svoje ja ostavili izvan sebe. Ali zabluda koju je Descartes samo definisao već je pravila svoju istoriju. Istorija te zablude je i istorija naše civilizacije.
#41) Ma kako filosofirao čovek se uvek spotakne o Descartesov vic. Divljenje koje smo prinuđeni da ukažemo umu čini od njega razlog našeg postojanja. Pa čak i da je „Cogito, ergo sum“ samo pomoćno metodološko sredstvo, ono je isuviše opasno da bi se koristilo drukčije nego kao uteha.
#42) Racionalistička zabluda i istorija. Istorija se dešava obrnuto od same sebe kao sredstva. Ona podseća na čoveka koji bi hteo da pogodi metu okrenuvši joj leđa i puštajući strelu svojih napora u suprotnom smeru, izgovarajući se da koristi pogodan vetar.
#43) Kad jednom postane jasno da su refleksije neposredno prevedena neraspoloženja, onda će im čovek pristupiti oslobođen veštačkih kriterija koji između svesnosti i osetljivosti spuštaju kožnu zavesu čula. Kao da su sredstva moje osećajnosti različita od sredstava moje mislenosti!
#44) Sredstvo moje osećajnosti je strah. Sredstvo moje mislenosti je strahovanje. Moru dele od straha. U stvari ona je neposredno mišljenje straha. Mora je čista ideja straha; istovremeno jedno ružno lice njegovo. Postoje i lepša lica: briga za bližnjeg.
#45) Ja počinjem tamo gde je Sartre želeo da predahne. Počinjem time što teskobu podrazumevam kao ukupan odnos prema svojim neraspolože-njima. Gadi mi se – dakle jesam.
#46) Kad kažem da sam jer mi se gadi, ja time ne mislim da sam isključivo sa svojim gađenjem. Gađenje je konstanta. Ona je oslonac koga koristim protiv malodušnosti u koju me stavlja predstava praznine. Pipanje ima istu svrhu pri čemu je irelevantno da li dodirujem sebe ili nešto drugo. Jer i to sve drugo služi kao dokaz na kome se temelji moje postojanje.
#47) Postojanje koje se određuje prema okolnostima je samo izgled čistog postojanja. Ja u izvesnim okolnostima mogu biti ubica, ali ubijanje je samo moj indiferentni izgled koji ne utiče na moju suštanstvenost sve dok iz nje ne bude kao nužnost izvedeno.
#48) Ali moja sadržina trpi, jer se menja forma neja čija je ona protivstav. Da li sam ja ubica, pošto sam ubio, ne može se utvrditi ni iz fakta zločina ni fakta mog tekućeg neraspoloženja - jedino iz posledica mog trpljenja.
#49) Tako se pravo ubistvo odigrava mnogo kasnije od svog objektivnog izgleda. Ubicom se postaje, ako se uopšte postaje, jedino posle zločina. Neraspoloženje iz elemenata čina gradi ideju svoje slobode. Iz nužnosti ubistva proizilazi ideja slobode ubistva.
No comments:
Post a Comment