Dnevnik Borislava Pekića Komentari IV 1959

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice IV 1959. do 1965. 

 #50) Ubistvo se događa u opsegu mog neja; u tom opsegu nalazi ono polje svog psihološkog dejstva. Iznenadna promena mog neja koje se obogatilo jednim otuđenjem nužnosti u njegovu slobodu, utiče na promenljivost mog ja time što remeti njegov ritam. Novim momentima neja moje ja više ne može odgovarati kao uslov dovoljan za ravnotežu. Kriza koja se javlja voli da se nazove savest.

U suštini to je mehanički poremećaj ravnoteže, koja se iznova uspostavlja prelaskom nužnosti u svoju slobodu, preobraćanjem neraspoloženja u ideju neraspoloženja. Pozitivno proširenje neja izmenilo se u negativno. Pošto ideje ne utiču na moje ja, ono opet može biti dovoljana uslov za ravnotežu. Ubistvo je izabrano. (Ne kaže se: Ja sam izabrao ubistvo, pa sam ubio. - Nego: Ja sam ubio, pa tek onda izabrao ubistvo.)

 #51) Imoralnost čina ne meri se nepostojanjem motiva, nego postojanjem neraspoloženja kao nužnosti u ideju kao slobodu. Imoralnost čina nije određena prirodom ćudi nego prirodom nužnosti. Imoralno je slobodno od nužnosti. 

#52) Tako se dolazi do stava: ja se razvijam kroz ideju o sebi. Ali kako su te ideje moje razjedinjene slobode, ja se razvijam kroz svoju slobodu. Oblik moje slobode je oblik mog ja. Oblik moje nužnosti je moje neja. 

 #53) Međutim, nemoguće je da o sebi imam ma kakvu određenu ideju, iako ona postoji kao nužna pretpostavka moje slobode. Pošto je nema primoran sam da se utvrđujem posrednim putem. Oslanjam se na sumnju prema svemu što nisam ja, i mogu da utvrdim jedino šta svakako nisam, nisam ni pod kakvim okolnostima. Šta jesam to je logički preostatak, lišen sumnjičavosti, ali ne i strahovanja. Zašto bih inače bio zastrašen sobom i iznenađen sobom i prepadnut od sebe?

#54) U stavu 51 pokušao sam da ocrtam jednu novu imoralnost koja će nasuprot lafkadijevskoj imati svoju istoriju, svoju takoreći moralnu istoriju. Jer imoralitet je neka vrsta ideje morala - nužnost koja je postigla svoju slobodu. Ma koliko čudno izgledalo ali se moralnost jednog akta razvija pošto je on učinjen. Sam akt moralno irelevantan, ostaje kao jedan mehanizam van mene, sve dok ne obavi svoju promenu.

#55) Od najvećeg je značaja ustanoviti poreklo poricanja. Jer moje je oblikovanje sve od protivstavova. Ne je oznaka koja formira moju jednost.

 #56) Ali i moja jesnost proizvodi svoje protivstavove. Jedino u ovom smislu moje samostvaranje je kružnog oblika.

#57) Napetost. Između svojih protivljenja stojim ja potpuno razapet kao konjska struna. Treperim od napetosti, napinjem se od napetosti, zujim od napetosti. Strune šume temu mog neraspoloženja, ravnomerno odapinjući svoja protivljenja. A onda pucam. Pucam od napetosti i svoju iskidanost više ničemu ne izlažem. Zaslužio sam svoju ravnodušnost. 

 #58) Stav 57 objašnjava Judinu katalepsiju. Juda je postigao svoju ravnodušnost; što je on nije mogao zadržati osim da se ukine, krivica je do nove napetosti koju ravnodušnost uspostavlja u sebi. Napetost se pomera prema sredini. Stupnjevima diskontinuirane ravnodušnosti, napetost se iz nužnosti preobraća u ideju a time i u svoju slobodu. Ideja jebezuslovna, trajna i nesavladiva ravnodušnost. 

#59) Naše svakidanje ravnodušnosti posredno nas napinju. Naše nas svakidanje napetosti neposredno uvode u ravnodušnost.

#60) Dijalektika preobražaja je u svojim zakonima sama sebi smrt. Mene kao nužnost uspostavljaju stalnost kao slobodu. Jer čim se preobražaj promeni u svojoj ideji: postigavši slobodu kao svrhu svoje nužnosti, on postaje stalnost te slobode. 

#62) Predajemo li se ravnodušnosti iz nerazumevanja, domalo činimo to iz dužnosti prema sopstvenom nerazumevanju. Osećamo da smo obavezni svojoj ravnodušnosti.
#63) Društvo je u nama izgradilo naviku ravnodušnosti. Ravnodušnost je temelj naše lojalnosti; naša se lojalnost temelji na ravnodušnosti. 


#65) Cilj koji nas je odabrao približava se sebi kao slobodi; mi smo sredstva njegove nužnosti. Ono što dobijamo, upravo je ono što dajemo; dobijamo po meri davanja, pri čemu dobijamo stvarno samo odavanje. Koliko ću asimilirati od cilja zavisi od toga koliko od mene počiva u njegovom samoostvarivanju. Moja akcija kojom se odstranjujem od sebe, akcija je mog modeliranja. Ja sam tako model mojih akcija. (Ne treba pasti u zabludu: moje akcije nisu elementi mog modela, nego cilja u kome saučestvujemo naporedo.)

#66) Iz neba raste lelujavo magleno bilje i obara se vršcima na pločnik; nežni vrhovi zariveni u gust kamen. Kamen se onda nastavlja u naherenim likovima koji se iznenadnim udarcima potpetica razbijaju. Zatim se srče vraćaju i ujedinjuju ulomke kamena koji se rasuo. Lik se prikuplja. On se nastavlja u vertikalnom kamenju, a ovo vrhovima nežnog bilja penje u nebo.

U ovom krugu sve stvari bivaju nastavljene, sve produžene! Pa ipak ništa od neba u kamenu, ništa od kamena u igri svetlosti! Čime se onda nastavljaju ti predmeti koji ujedinjuju prirodu u sliku. Gde je onaj tajni krvotok koji svojim deltama daje zajedničku, jedinstvenu živost krugu čija je priroda nepovezanost linija što ga opisuju?

#67) Gde je onaj tajni krvotok koji svojim deltama prožima moja neraspoloženja a koga čujem da pulsira i u mojim idejama? U ovom krugu sve se nastavlja, sve produžuje i nigde nema mesta za provaliju. Nigde nijedne šupljine u koju bi se zavukao duh željan konačnosti i izmrcvaren beskonačnim varijacijama svoje neprekidnosti.

 #68) Klasični egzistencijalizam smrću uspostavlja biće, bezuslovno i definitivno. Tek smrt pruža lešini mogućnost da otpočne sa sobom kao sa konstantom. Ako izuzmemo neefikasnost ove formule, ostaje i njena netačnost, jer obrazac života koji bi smrt hteo da prizna kao svoje rešenje, morao bi prethodno da svojim momentima odredi njenu nevinost. Pod nepostojanjem se podrazumeva jedna nevinost koju ovo nikad nije imalo. Jer „umreti to je učiniti gest čije se posledice ne mogu predvideti.“ (Anatole France )

#69) Ako primimo nevinost smrti onda samoubistvo zaista ostaje jedini problem filosofije.

#70) Ali smrt je tek promena izgleda; smrt završava jedan lik da bi preduzela drugi, ostavlja jedan model svoje nužnosti da bi koncipirala drugi. Jedina razlika između živosti života i živosti smrti je u tome što na poslednju nemamo neposrednog uticaja, što prestajemo da lično učestvujemo u vlastitom odvijanju. Smrt je neprilična isključivo sa svoje samostalnosti.

#71) Mi prestajemo tamo gde i naše posledice. Kako one nikad ne prestaju da se izazivaju i ono što izgube u nama nadoknađuju u drugima, sve što je bilo još uvek samoostvaruje svoje čisto biće. 

 #72) Za pisca to znači da se smrću njegovih heroja nije oslobodio dužnosti da ih nastavlja, tako reći ispunjava u onome što tek svojim nepostojanjem jesu.