ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice IX 1959. do 1965.
#145) Ono što meni smeta, kod inače dobro zamišljenih romana, je upravo jedna opšta i stvarna neizvesnost, koja se dobija kao rezultat disparatnih, posebno stvarnih izvesnosti pojedinih reflekija; takav roman liči na neman iz nekog fantastičnog rotiranja mašte, čije je telo skrpljeno od otpadaka svih životinja.
#146) Zatim - sve reči imaju da se poprave prema toj racionalnoj izvesnosti, da se postroje oko nje prema njenoj sopstvenoj konstituciji, a ne prema jednoj vulgarnoj i naivnoj navici dugotrajne upotrebe. Novost jednog jezika, pa prema tome i novost jedne izvesnosti, ne sastoji se u novim rečima, premda je dopušta, nego u novosti njihove sintaktičke i značenjske upotrebe.
#147) Pada mi na pamet da bi bio od važnosti jedan opit manjih razmera; neka pripovetka možda koja bi se osnivala na gornjim (prividno tehničkim) principima. U tom smislu pokušaću da prepravim neku od priča iz ciklusa Povratak. Čini se da bi „Gde golubovi lete“ sasvim odgovarala. Istovremeno bi je trebalo komentarisati na način koga je primenio Po kod Gavrana.
#148) Tvrdnja: ja se gadim sebe. Razlog: ja sam brz za sebe. Posledica: nastojim da se usporim da bi moj postupak sutra bio izveden iz mog stanja danas. (Što je očevidno nemoguće, jer pretpostavlja da jedno moje ja nadživljuje samo sebe u mom drugom ja. Uopšte uzev intelektualna požuda za kontinuumom stvara iluziju da se mi neprekinuti nastavljamo i da bi se svako naše proteklo ja moglo okriviti za svako naše buduće ja.
Izvesne teorije književnosti - kao na primer Timofejeva - razvijaju mišljenje da ličnosti jednog dobrog romana slede sebe, da su koherentne sa sobom kao promenom, ali promenom čiji svaki izgled neposredno proističe iz svakog prethodnog. Istinitost likova sastojala bi se u činjenici njihovog rašćenja, ali jednog po pravilu logičkog rašćenja u kome aktuelna stanja bivaju izvedena iz proteklih kao iz nekih popularnih premisa u udžbenicima logike.
Očevidno je da u sistemu ličnosti koga zahteva Timofejev nema mesta za takozvani bezrazložni čin; kažem bezrazložni zato što držim da problem nije u tome da li ima ili nema bezrazložnog postupka (jer nešto neracionalno, nešto što se ne zasniva na ma kako formulisanim racionalnostima, može doduše postojati, ali ne može biti delatno, pa je na taj način isključeno kao uzrok drugom - racionalnom) nego u kojoj oblasti leže ti izolovani, odsečeni postupci jedne ličnosti, i u kojim zonama duha treba tražiti razloge njihove bezrazložnosti.
#149) Zabluda koja nas opisuje kao nasebenastavljene, nasebenadovezane, izsebeproistekle sugerirala je ideju bezrazložnog čina, kao onog momenta naše sukcesije koji se oteo toj nasebenadovezanosti i razvio jedno svoje od nas nezavisno vreme.
#150) Primedba uz uvod #148: nasuprot jednom kontinuelnom ja pojavlju je se kao istinito jedno konzekutivno ja. Utisak proizilaženja dobijamo posredstvom korteksa koji se prema svim našim ja ima kao kinematografska aparatura prema statičnim slikama filmske trake. Racionalno ove slike ni u kom vidu ne nastavljaju jedna drugu, nego se samo slede po redu koga utvrđuje manja ili veća sličnost njihove plastične strukture.
Ono što psiholozi nazivaju sukcesijom svesti o samoj sebi ne postoji. Postoji samo uzastopnost naše samosvesti, jedna konzekutivnost koja strelovitom brzinom svojih dešavanja obrazuje uobraženi lik pokretnog, promenljivog, kontinuelnog ja. S tim u vezi zanimljiva je primena Talbotovog zakona u razjašnjenju onih, doduše retkih, trenutaka u kojima čovek ima neposredno osećanje nenastavljenosti, samorodnosti i bezuzročnosti tekućeg ja kao trenutka koji je istrgnut iz psihološkog vremena.
Ono što je prekid iluzije pokreta kritička frekvencija treperenja, tačka u kojoj smanjenje brzine smenjivanje pojedinačnih draži izaziva zaustavljanje kretanja u njegovu prvobitnu nepokretnost, to je za osećaj bezrazložnosti (svest o novosti, nekoj vrsti partenogeneze ja) prekomerno usporavanje unutrašnje akcije tj. – kritička frekvencija psihičkog dinamizma.
#151) U vezi #148 razjasniti:
a - pitanje egzistencije bezrazložnog čina uopšte i
b - pod uslovom da mu se prizna jedna određena egzistencija utvrditi njegov odnos sa kategorijama racionalnog i stvarnog.
#152) Ne treba se prepustiti iluziji da će Eroica sama sobom sublimirati svoju neposrednu prošlost; da će roman biti zaključak iz koga će se obratnim logičkim operacijama moći izvesti premise, koje su ga diktirale. Svakako, dešavanjem prošlost stari, raste i nagomilava se oko sadašnjosti slično nanosima goleme reke koja buči oko vremena. Ta prošlost postoji, ali ne drukčije nego kao dekoracija scena koje se partenogenetično rađaju između prošlosti, a ne u njoj.
Prošlosti opkoljavaju našu sadašnjost, ali je ni u kom vidu ne nose. Za Eroicu je od veoma velike važnosti utvrditi odnos koji stoji između njene prošlosti i nje same. (Pri čemu je izraz njena prošlost bezuslovno pogrešan, jer nešto što bi imalo prošlosti moralo bi biti kontinuelno, moralo bi se nastavljati, menjati kao jedno umesto da se uvek iznova rađa kao drugo.)
#153) Ljudi bez prošlosti. Jedno tekuće ja nema prošlosti, moje aktivno ja nema čega da se seća; ono što pamti to je svako moje proteklo ja koje se u međuprostorima svesnosti ponovo uspostavlja i ukida, kao udaljena svetlost. Ja sam u prvom stepenu ono što sam; u drugom stepenu u meni je i ono što sam bio, ali to što sam bio to nisam ja: jer ja jeste ili nije. Jedno određeno ja, dakle ono koje jeste ne može imati perfekt, jer bi ono tada bilo i ne bilo.
(Drugim rečima bilo bi kao akcija a ne bilo kao memorija.) Memorija je doduše vrlo razgovorljiva i nametljiva svetina mojih bistvovanja, ali tako da se ta bistvovanja nemaju prema meni kao m o j a, jer moje je samo ono što jeste, nego kao izvesna iz čijih razlika um izvodi savoju kontinuelnost i propisuje se kao celina u vremenu. Celine u vremenu međutim nema. Celina je po sebi nešto nepromenljivo, pa prema tome i ne vremeno. Celina se obrazuje protiv vremena i uzimajući vreme u sebe kao svoju nepokretnost. Iscrpsti vreme to je opisati svoju celinu.
No comments:
Post a Comment