ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice V 1959. do 1965.
#73) Mi smo saučesnici slučaja čija se nužnost izvršuje događanjem. U stvari slučaj nije uljez u jedan nezavisan sistem nužnosti; on je element nužnosti u njenom rađanju; on je praslika slobode koja nužnošću ima da bude postignuta. Strahujući od slučajnosti mi strahujemo od slobode.
#74) Mi se dešavamo stvarima svoje volje na način na koji se Jamesova istina dešava jednoj ideji.
#75) Umesto obrasca: ja + slučaj = udes imamo obrazac: udes + slučaj = ja.
#76) Ja vršim izbor svoje nužnosti. Na isti način ja biram samosvoju smrt. Ali i moje nužnosti biraju mene. Jer ja umirem bez obzira na svoj izbor. Izbor je nužnost bez koje moje preostale nužnosti ne bi iz sebe razvile svoju slobodu. Izbor je sredstvo moje nužnosti kao što je i način moje slobode. Kad Juda pije čaj koji mu se gadi, onda je to sloboda kao naopako okrenuto lice nužnosti gađenja. Hrabrost je na ovaj način sloboda koja je postignuta strahom. Hrabrost je sloboda nužnosti strahovanja.
#77) Da bi se bilo u stanju iz stava 73, potrebno je izumreti strah pred doticanjem. Ma koliko se svet prikazivao kao nerazgovetna provalija ne možemo izmeriti njenu dubinu pre nego što se u nju survamo.
#78) Pošto sam se u provaliju survao pretpostavlja se da sam dobio prednost razgovetnosti. Ali ja pitam: da li mrak manje neproziran ako se posmatra iz sebe kao mraka, ili izvan sebe kao svetlost? U čistom saznanju ne leže nikakve prednosti; svest koja bi morala da dodiruje da bi postigla svoju svrhu jeste jedna slaba tropička svest. Međutim evo oblika u kome je trebalo postaviti pitanje: šta sam pri tome izgubio?
#79) Pravi dobici su u onome što sam izgubio. Izgubio sam mir uglavljen sa stvarima. (Doduše mogao bih se pravdati time što to nikad nije bio moj mir kao moj izbor, nego obaveza koja mi je bila nametnuta prirodom elemenata od kojih je sastavljen moj izgled.) Izneverio sam pakt o nemešanju sklopljen sa materijom, prodro sam u jedan sklop koji je bio određen da između svih mojih ja stoji kao čvrsto zatvoren i odbojan orah, prisilio sam predmete da me uzimaju u obzir. Najzad provalio sam u predeo opasnosti. Neko bi rekao da sam ja izabrao opasnosti. Naprotiv, opasnosti su izabrale mene jer sam odgovarao njihovoj prirodi.
#80) Gide je jednom napisao da se svakom događa ono što mu leži. To bi značilo da se događaji deponuju izvan svakog, u nekom imaginarnom prostoru savršenog nedešavanja, a ne da su raspoređeni u svakom prema njegovoj prirodi. Upravo obrnuto: mi se dešavamo gotovim događajima. To znači da se u samorazvijanju slobode dešavamo svojim nužnostima.
Da su događaji u nama i da im se mi visceralno događamo pre nego što izvršujemo njihov lik, od važnosti je za roman koji dovoljno snažno ne mogu da istaknem. Jer romansijeri su skloni da događaje dovode sa one strane svojih heroja, iz neizmerne šupljine jednog praznog sveta dešavanja, umesto da svoje ličnosti razbijaju da bi desili događaje.
Romani liče na aksidencije. Nekoliko mrtvih ličnosti juri na točkovima reči u susret svojim dešavanjima. Ogromna praznina zjapi između heroja i njegovog slučaja, kao da to nije jedno isto: heroj je lik slučaja, slučaj suština heroja. Stvarno mehaničko kretanje ne jamči događaj. Potrebno je da heroj dešava sebe kao slučaj. Tada će slučaj postati ono što heroj svakim svojim momentom jeste.
#81) Svaku ličnost valja shvatiti kao jaje. Posebno: da li je život preformacija datih organa, jedno prosto razgolićavanje naših potencijalnih događaja; ili epigeneza u kojoj nismo nikakva larvirana struktura nego opšti događaj koji sredstvima mehaničkog pritiska biva oblikovan u dešavanja; ili, najzad, jedno izvođenje biofora do kraja njihove verovatnosti? Da li je život prosta okolnost položaja prema spoljnim događajima? To odbacujem stavovima 79 i 80, i na ovu pretpostavku neću se više vraćati osim da je odbacim novim razlozima.
#82) Razbiti Davida i naći u njegovoj ljusci san o pobedi nad Golijatom, ali samu pobedu, realni događaj pobede ne naći. U ovom otkriću leži neizravni razlog Jürgenovog zadesa. Jer da je David ležao ubistvu, on bi ga izvršio. Da je pobeda Davida nad Golijatom bila nužna, čiju je slobodu ovaj imao da izabere, njegov san nikad ne bi bio prekinut. Osim toga, preobrtanje mita time postaje jasno: shvatiti mit ljudski to znači dodeliti Davidu pobedu; shvatiti čoveka mitološki znači tu mu pobedu oduzeti.
#83) U stavu 22, kao i u uvodu nastojao sam da izvedem ideju „Eroice“ iz stanja svog neraspoloženja, tako reći iz jedne svoje faze. Naime nastojao sam da uopšte ocrtam dijalektički odnos neraspoloženja i ideja koji se imaju kao odnos nužnosti i njene slobode. U tom smislu bi dosledno razvijeni heroji bili moji vlastiti međuprostori kao „oblast mog samopreobraćenja“ (treći stav uvoda). Adam, Stranac, Juda i David bile bi faze kroz koje moja nužnost postiže svoju slobodu; istovremeno bili bi faze kroz koje umetnost vraća ideju u njeno praroditeljsko neraspoloženje, slobodu u nužnost iz koje se razvila.
#84) Ja se menjam kao neja. Kada bih i u toj odredbi bio identičan sa sobom bio bi to beskonačno rasprostrt trenutak. Uopšte, i ni pod kojim okolnostima ne bih imao vitalan osećaj proticanja. Moj bi mi značaj prethodio u meni samom, jer se izvan te određenosti ne bi dešavalo ništa što je njenog formata.
#85) Ali ja i jesam identičan sa sobom, jer se poklapam sa sobom kao sa menom. Ova identičnost je prvi princip mog samostvaranja.
#86) Drugi princip pripada antinomiji te identičnosti: mene su stanja tamo gde se ja borim za konačnost. Ja mrzim promene kojima sam dobrovoljno podvrgnut, iako ne mogu da ih zaustavim. Ova nepredvidljivost je izvor moje nesigurnosti koju površno otklanjam principima. (Odvratnost prema promeni očevidna je čak i kod Jude čije su promene revolt protiv identičnosti sa sobom kao sudbinom. Čak i tamo gde ima funkciju slobode jedne nužnosti promena se prima sa strahom.)
#87) Principi izvedeni iz #85 i #86: teskoba, strah, presantimani, zabune, nesigurnost, izlišnost, mora, umor, itd.
#88) Ideje su ono što sledi neraspoloženja i što se u njihovo ime predstavlja kao jedno promenljivo, ćudljivo ja.
#89) Umetnički cilj: Eroicu predstaviti pod formom svog neraspoloženja. Napred sam tvrdio da ću pod okolnostima vraćanja na sam izvor ideja spopasti svoja neraspoloženja i na zapažanju momenata tog vraćanja izvršiti njihovu restauraciju. U stvari takvo deduktivno vraćanje ne postoji, jer pretpostavlja da se ideja jednostavno razmota, otkrivši svoje poreklo tamo gde i svoje razloge. Alternativa: napredovati. Istrajno napredovanje je uvek i dobro, spretno vraćanje.
Hoću da kažem da moje suočenje sa sobom kao neraspoloženjem može da se izvršava, a ne prosto dogodi. Dokle god je tu ideja kao sloboda jedne protekle nužnosti tu je i neraspoloženje kao ta nužnost deaktualizirana. Tako se ideja pokazuje kao funkcija mog spontaniteta, nešto aktuelno i prodorno slobodom.
#90) Ideja nosi onoliko slobode koliko nužnosti ima u njenom neraspoloženju. Ideja je sloboda samo kao iscrpljena nužnost.
#91) Organski ideja je bol. Ideja boli mene jer je antagonistički momenat nužnosti, nešto suprotstavljeno onome što kao ta nužnost trpi bol. Odnos neraspoloženja i ideje ima se kao čežnja nužnosti da izvede iz sebe svoju slobodu. Neraspoloženje to sam ja aktuelno. Ono je moje neposredno ja određeno vremenom u kome se zbiva i prostorom na koji deluje.
No comments:
Post a Comment