ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice VI 1959. do 1965.
#92) Može izgledati nepotrebno distingvirati ideju od raspoloženja ako tvrdimo da se prvo ima kao momenat slobode drugog, koje je sve nužnost; da se, dakle, oni razlikuju jedino po stepenu pročišćenosti; po meri sopstvene izvršenosti. Jer ideja se umetnički iskazuje kao stilizovano i sterilizirano neraspoloženje. Ideja se ima prema neraspoloženju kao baruština prema svom bistrom izvoru. Ali onda ne bismo prozreli privid i ideja za koju pogrešno pretpostavljamo da je sastojak našeg nezavisnog i nedeljivog ja postala bi zaista nezavisna, ali od nas. Ona bi nas spopadala kao epidemija.
#93) Fanatizacija. Ideje koje obuzmu čoveka ma koliko ih on asimilirao svojim neraspoloženjima, zadržavaju svoju nezavisnost prema kojoj se naše ropstvo ima kao najviša sloboda. U tom smislu samo su fanatici slobodni, jer su lišeni svoje nezavisnosti.
#94) Reperkusija iz stava 93: Vođa (Mesija - Stranac) beži iz logora, dakle uskrsava. Samo gornja definicija može objasniti razlike u držanju koje očituju ljudi, odabrani da budu pobijeni za odmazdu. Moja ideja kao sloboda nužnosti neraspoloženja i njen opšti vid, opšta sloboda nužnosti opšteg neraspoloženja koegzistiraju a da se unutrašnji gravitacioni sistem svake ponaosob ničim ne remeti.
#95) S druge strane Vođino bekstvo sme, makar i u metodološke svrhe, da bude shvaćeno kao smrt za konsternaciju odnosa u kojima se samoostvarivao kroz nekoliko stotina stranica romana. Međutim, da li se ta smrt pokazala nevina u smislu jedne zatvorene, nedejstvujuće smrti? Da li se biće vođe definisalo i nije se ni za dlaku posthumno promenilo, time što je svojim prividnim okončanjem usmrtilo sto ljudi odabranih za odmazdu?
#96) Opkoljen sam mrtvacima. („Otićićemo kad svane“ iz Capriccioso najbolje dočarava meru do koje smo pritisnuti tuđim egzistencijama, koliko smo sredstva kojima se bezbroj tuđih bića penju iz nužnosti promenljive egzistencije u svoju slobodnu konačnost.) Sterilizovane ideje iz #95 i #96 imaju svoju nužnost u neraspoloženju čija je forma osećaj opsednosti mrtvacima. U „Eroici“ to neraspoloženje postaje lajtmotivom nasleđa koji se dočarava rogom.
#97) Danas mi je rešenje bilo samo od sebe nametnuto. Cilj ovih komentara bio je da utvrde relaciju između nužnosti neraspoloženja i slobode ideje o njemu, pri čemu se ono prvo podrazumevalo kao akt mog spontaniteta. Sada je cilj sam taj akt. Utoliko se jedno filosofsko rešenje približuje umetničkoj svrsi.
#98) Šta sam ja?
#99) Jedna spontanost po sebi, ili za sebe jedna izvršenost nužnosti. Jer neposrednost kojom živim može da me zavara. Šta zapravo bez pogovora dokazuje da je ovaj spontanitet odista moja neposrednost, a ne neposredno emitovanje jedne izolovane van mene neposrednosti?
#100) Jedna nužnost koja se oslobađa. Ili jedna sloboda koja se primorava? Ili oboje? Da li je moja aktuelna nužnost sloboda jedne protekle? I moja aktuelna sloboda nužnost jedne bivše? Da li je moja sloboda nedeljivo sleđenje nužnosti prema svom iscrpljenju ili moja nužnost nedeljivo sleđenje sloboda prema iscrpljenju svojih neposrednosti?
#101) Doduše nadam se da će mi to postati jasno dok pišem „Eroicu“ i njene komentare. Za sada se istina pokazuje kao munja koja zasenjuje i zadržava se duže od sebe same jedino kao oštar bol u duši.
#108) Prometejska tema i tema sudbine. Ideja slobode i volja nužnosti; figura tragača i figura tajne; čovek i vreme u njegovom egzistencijalnom značenju. Zapravo: Treća protiv Pete, Prometej protiv sudbine, što znači protiv sopstvenog orla. Jer u mitosu orao je vreme.
#109) Ili samo: Simfonija eroica. Allegro, con brio Marchia funebre: adagio assai Scherzo Finale: allegro molto.
#110) Eroica.
I deo: Neverovatna pustolovina (Allegro con brio - Mit o Davidu i Golijatu)
II deo: S one strane zida (Marchia funebre: adagio assai - Mit o Judi iz Kariota)
III deo: Kraba i morska vrećica (Scherzo - Jedan savremen mit o diktaturi)
IV deo: Cveće za mrtve (Finale: allegro molto -Mit o Mesiji)
#113) Doći za leđa svoje čiste smrti. Ukinuti sebe kao deo svog gravitacionog sistema. To znači svoje biće g o t o v o predati onome koje je opšte i apsolutno.
#114) Hoću da se David, Juda, Stranac i Adam shvate kao heroji ne samo svojih privatnih svetova, nego jednog opšteg, jer svet koga mi volimo da označavamo kao opšti, nije ništa drugo do gigantska konstelacija prosto ljudskih svetova; jedna maglina čija udaljenost potiče od pogrešnog smera našeg pogleda; jedno sazvežđe u kome deo obuhvata celinu a celina delove. Budimo sasvim sigurni da se u srcima beznačajnih dešava čudna i gorostasna epopeja čija snaga nije u prostornosti nego dubini u kojoj se odigrava. Jer svet ima svoj kraj u nama.
#115) Socijalni kriterijum je taj kome smo se do sada poveravali, da umesto nas odredi obim jednog heroizma. I on je donosio svoj sud prema koristi koju je iz njega iznudio. Besmisao tog kriterija otkriva njegova istorija. Neko je heroj samo s obzirom na stanovište sa koga se njegov postupak ocenjuje. Pokoravajući se socijalnom kriteriju mi smo se ponašali kao ljudi koji bi povlađivali presudi porote, iako je ova denesena u njenu sopstvenu korist.
#116) Treba izvesti jedan kriterijum iz same suštine heroizma iz one energije koja se iscrpljuje njegovim dešavanjem; iz obima slobode koju on razvija svojom nužnošću; iz mere promenekoja se odvija prema nepromenljivosti. Predmet heroizma postaće tada irelevantan.
#117) Jer, zar nije opasan presedan, izdvajati merila duha iz njega samog i prepuštati ga ćudi materije? Zar nije opsano, priznati olako da moja hrabrost nije u meni, nego u onome na čemu je primenjena, ili što je još gore u tome kako je primenjena? Ja, dakle, da zavisim od neja neposredno.
#119) Heroji Eroice su, doduše, kukavice u socijalnom smislu. (Izuzev Stranca - Mesije, koji je uostalom prinuđen na hrabrost, pa se dalje samo prepušta svojoj herojskoj egzistenciji. Kod njega se heroizam javlja kao nešto iščupano iz njegovog spontaniteta, nezavisno poput sudbine koja izvršujući sebe, događa i njega kao svoj momenat.)
David je realno kukavica, ako se služimo socijalnim merilima, jer svu svoju čistu i nužnu hrabrost iscrpljuje u sanjarijama, koje su međutim daleko od toga da budu indiferentne prema njegovoj autentičnoj nužnosti. Naprotiv, čini se da je sva nesreća Davidova u tome što on izgrađuje svoje slobode, vršenjem fiktivnih nužnost; što je transpozicija njegova ostvarena na pogrešnoj osnovi irealnog sveta ostvarena na pogrešnoj osnovi irealnog sveta realnih odredaba. (Vidi paragraf 120.)
Adam je prema socijalnim merilima kukavica onog Samgin „Titir“ inteligentnog tipa, koji živi u školjki svojih spiritualnih sistema kao rak pustinjak i kome se stvarnost, kad ushte da ga podseti na sebe, obraća dražesnim udarcem potkovane cokule u stražnjicu.
#120) David i pojam disolucije „ideje kao slobode neraspoloženja“. Ako pretpostavimo da se nužnosti vršenjem penju do svoje slobode, tačnije da je ispunjavaju kao implicitnu ideju svojih objektivnih nužnosti, onda će nužnost jednog akta biti preobraćena u totalnu slobodu vršenja tog akta samo izvršenjem. Nužnost će se tada vitalno osećati kao sloboda. Pretpostavimo li da se ceo ovaj proces odigrava na jednom neobjektivnom, dakle imaginarnom planu, izvršeni akt, ma koliko se osećao sam u sebi kao slobodan, biće samo nedejstvujuća nužnost. Ovakva sloboda biće uvek u prilici da se dezintegrira na momente onih nužnosti koje su je izvršile. (Ostaje da se odavde izvuku psihološke implikacije. Dualitet nužnosti u pravcu slobode kao san o Golijatu i kao pokušaj ubistva Hano Jürgena.)
#121) Pa ipak junaci Eroice moraju zvučati herojski. Čovek može i od mokrenja da napravi hrabrost, ako ga preduhitri preprekama.
#122) Osnovni lajtmotivi: motiv heroja (truba) i motiv sudbine (rog). Zatim sporedni: nasleđa (bubanj), teskobe, straha, ludila, gađenja, dosade, nemira, čežnje, sumnje, nomadski, bukoliki, rata, ljubavi, zločina, itd.
#123) Ako bi „Eroica“ ostala isključivo žanr slika rata, ma koliko ovaj bio subjektiviziran i prelomljen na mnoštvo posebnih ekrana (David, Juda, Adam, Stranac, itd.), zadaća bi bila promašena. Ona je pre svega žanr slika mene samog. U tom smislu, i samo u tom, roman je i ispovest.
No comments:
Post a Comment