ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice VIII 1959. do 1965.
#129) David - totalno brazdanje, totalno ekvalno brazdanje. San je kao sipino mastilo; u slučaju opasnosti zamračuje on vidik tajanstvenom neprijatelju. Kod Adama to je njegova studija o Krabi i sakulini.
#130) Egzistencija je uža od svoje budućnosti; ona oseća sebe kao neki golem i svuda po sebi rasprostrt žulj.
#132) Od značaja je odrediti obim u kome prošlost ne samo psihološki nego i metafizički uređuje našu budućnost te samo prema tim odredbama shvatiti jedino sećanje u romanu: Povratak na izvor mita (Juda iz Kariota).
#133) Ja bi po pretpostavci morao da obrazuje celinu, jer u protivnom bio bi u svakom zamišljenom momentu svog razvijanja jedno ja koje se ne nastavlja na proteklo semeno ja i ne dodiruje ono kome prethodi. Ovako shvaćena egzistencija je po prirodi svoje aktuelne celine nešto što se jednako ne može predvideti kao što se ne može objasniti.
Objasniti se prošlošću znači predviđati budućnost, što je po pretpostavci egzistencijalne celine nemoguće, jer se egzistencija koja nije ono što realno jeste, koja nije određena univerzalno sobom kao izvršenjem, protivi samoj prirodi svog spontaniteta. Takva egzistencija bi ličila na bure za bućkanje događaja.
#134) Naša razvijenost, jer to je u stvari ono što mi nazivamo memorijom, predstavlja mnoštvo, ali jedno konačno mnoštvo egzistencija. Moje proteklo ja, ma koje od mojih obavljenih ja ima se prema momentalnom kao i svakom budućem ja, kao što se jedan prema drugoj imaju statični kinematografski snimci koji poređani u jednom nizu iskazuju svaki za sebe hermetički zatvorenu celinu sa životom, koji je u toj celini započeo da bi se u njoj ukinuo. Ono što daje predstavu kontinuiteta je volšebno osećanje (svest) koji se prema mojim ja ima kao kinematografski projektor.
#135) Stavovi u ##132, 133, 134, ne poriču memoriju, iako se čini da jedno autogenetično ja ne može imati sećanje izvan sebe kao svog porekla. Memorija se ne odnosi i nikad ne uspostavlja našu formalnu prošlost u tom smislu što bismo se sebi prikazivali na ekranu svesti kao linija ucrtana na beloj pozadini neja; mi se sebi prikazujemo u jednom konačno velikom tačkastom nizu, koga linearno izvodi iz njegove raspodeljenosti baš jednost našeg aktuelnog ja! Hoću da kažem da je svaka veza u sadašnjosti u apsolutnoj celosti ovog trenutka, bez obzira čak protiv obzira na bilo koji drugi.
#136) Kad bi veza spomenuta u #135 postojala u samoj sukcesiji mene, onda bi mi moja memorija saopštavala sve moje proteklosti kao aktuelnosti i ja bih simultano u jednom zamišljenom trenutku doživljavao sve trenutke, što je očevidno nemoguće.
#137) Naprotiv: moja memorija mi ne saopštava ništa što se neposredno odnosi na mene što sam. Ja sam prema svemu što nisam ni pod kojim uslovima. Moja me memorija može obavestiti samo o tim uslovima pod kojima nisam. Alegorično moja je memorija jedna sposobnost pamćenja kojom materija dovodi sebe sebi. Kao da u meni postavljena stvarno pripada ovoj stolici koja se seća sebe, onoj kiši koja se pamti, bilo kojoj stvari koja se ponovo zamišlja kao delatnost.
#138) Apsurdno je naivno realističko shvatanje da se sećajući se ovog ili onog događaja, ovog ili onog čoveka, ja sećam sebe. Jer da bih to mogao moralo je moje sadašnje ja da čuva sva moja protekla ja kao egzistencije, a kako je egzistiranje više realnih postojanja na jednom mestu nemoguće i protivrečno samoj prirodi mesta, to mene može zauzimati samo moje aktuelno ja.
#139) Ovaj komentar bio je potreban da se događaji jedne egzistencije ne bi spontano izvodili iz događaja te „formalno iste egzistencije“ u vremenu. Tako se događaj Judine izdaje ne može izazvati nikakvim sredstvima psihološke sukcesije iz događanja nekog straha, ili neke gotove prošlosti uopšte.
#140) Ideja čiste imoralnosti mora da bude izvedeno samo iz naše stalne novosti, jer bi inače bila u kontradikciji sa sobom. Bezrazložni čin, dakle jedan po definiciji imoralan, čin mora da bude čin bez prošlosti, bez porekla. A da bi to mogao uopšte da bude potrebno je da ja koji ga izvršujem nemam nikakve prošlosti, da sam bez porekla kao i sam čin.
#141) Međutim u #132 nagovešteno je da bi naša prošlost, nemoguća kao naša sadašnjost, mogla na neki način da uređuje našu budućnost i da bi samo s obzirom na ovu dispoziciju trebalo uzimati Judino sećanje.
Valja naglasiti, kako je gore pretpostavljeno, da je psihološki to nemoguće, jer ako bi memorija bila komponenta koja prethodi našoj budućnosti, onda bi ta budućnost u stvari prethodila samoj sebi, što se protivi svim pretpostavka-ma o njenoj nezavisnosti, kao i pretpostavci da ništa ne može prethoditi samom sebi, jer je prethođenje biće, pa tako već ostvaruje sebe tamo gde bi trebalo da sebi prethodi - sa jedne strane, a sa druge strane sve bi se ovo moglo odnositi na našu sadašnjost, koja bi prema gornjem bila pre nego što bi bila.
Psihološki to je apsurdno, ali samo zato što je oblast psihološkog oblast nužnosti koja tek u svojoj slobodi može pretendovati na to da se u bilo kome vidi premapretpostavlja sebi. Sloboda neraspoloženja, kao jedne psihološke kategorije, ulazi u metafiziku.
#142) Sve što je bilo rečeno u paragrafima od 131 do 141 odnosi se dakle na psihološki shvaćenu memoriju koja je jedna nemogućnost. Kasnije, biće reči o jednoj drugoj memoriji koja se može obeležiti kao racionalna, (vidi razliku između stvarnog i ontološki racionalnog u političkim komentarima §15) i koja izmiče svim odredbama stvarne, ali ne i racionalne psihološke memorije.
#143) U vezi sa stavom #142 razviti:
a - Memorija i energija;
b - Prošlost kao zapamćena budućnost;
c - Memorija i nužnost;
d - Posebno: memorija i sudbina s obzirom na Judi iz Kariota.
#144) O jezičkoj izvesnosti. Jezik znači sobom onoliki broj izvesnosti, koliko ih može razviti refleksija; stvarno taj je broj znatno manji, jer se jedan deo izvesnosti same refleksije ostvaruje izvan samosvesti i to u načelu onaj koji protivureči, kako je to opisao Bergson, materijalnoj navici inteligencije. Najveći broj značenja jedne refleksije ne samo da ne dopre do svoje jezične arborizacije, nego ne biva ni pretpostavljen od svesnog mišljenja.
On je na neki način unapred hendikepiran apercepcionom masom, koja ga odbija svojom mehaničkom stvarnošću. Jezik se služi jednim sakatim, osiromašenim mišljenjem, jednim mišljenjem koje je potkresano u golemom broju pupoljaka svojih značenja, jednim mišljenjem čije su izvesnosti selekcionirane gotovo unapred.
Tako nam jezik pruža samo malen odbir izvesnosti našeg mišljenja; ako tome dodamo i ograničene modele koje jezik nudi refleksiji, dobijamo sentenciju koja po obimu svojih delatnosti (jer delatnost jedne misli sunjene neizvesnosti) stoji prema refleksiji kao masa kaplje prema masi okeana.
Sve što jeste može se integrisati u jednu izvesnost (pretpostavka celine je nužno pretpostavka svake filosofije, na ovaj ili onaj način). Hoću da kažem da je moguće sve upraviti prema jednoj izvesnosti, sve prepraviti prema jednoj izvesnosti, u našem problemu svaku refleksiju modelirati prema jednoj te istoj bazalnoj izvesnosti. (jedinstvo umetničkog teksta odmerava se upravo prema tom kriterijumu.)
Gornje je moguće na osnovu toga što se pretpostavlja da svaka refleksija ima neku izvesnost koja stoji sa istim izvesnostima drugih, svih drugih refleksija, u stanju korespondentnosti. Ista misao može se naći u svakoj refleksiji samo različito modelirana. (Naravno time se kaže da je idealno svaka misao u svakoj refleksiji, i da zavisi samo od uslova da li će ova misao ili ona, kao izvesnosti značenja izaći iz svoje stvarne neizvesnosti u svoju racionalnu izvesnost.)
Još bolje je ako te implikacije smisla okrstimo kao ostvarene neizvesnosti (dakle misli koje su neizvesne samo za nas, ali po sebi izvesne) a kao stvarne izvesnosti opišemo one koje su modelirane. Prema takvim refleksijama, koje pored stvarne izvesnosti poseduju i mnoštvo, ja kažem jedno ograničeno mnoštvo stvarnih neizvesnosti, ima se jedan sistem refleksija integrisan samo jednom izvesnošću, jednom te istom izvesnošću kao racionalna izvesnost.
Crveno i belo ima da bude modelirano prema jednoj takvoj pretpostavljenoj racionalnoj izvesnosti; kao što u svakom zmijskom jajetu zri jedna zmija koja je po vrsti istovetna sa zmijama što zriju u istovrsnim jajima, tako u svakoj rečenici ovog romana, mora da bude izvesan samo jedan, svim rečenicama svojstven, opšti smisao, opšta izvesnost koja će ideju razvesti kroz jezik.
No comments:
Post a Comment