ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice X 1959. do 1965.
#154) Judina memorija. Poteškoća je u tome što se samo jedno ime može pridati nečemu što je mnogoimeno, što zapravo i nije mnogoimeno nego savršeno raznoimeno. Hoću da kažem da je u romanu nemoguće uvek započinjati iz početka kako bi inače trebalo. Umesto toga uzima se jedan početak, koji stvarno nije početak ničem drugom osim samom sebi, pa se pretpostavlja da se on može iscrpeti na drugi način, recimo razvijanjem fabule, a ne samom svojom potpuno nezavisnom i neplodnom stvarnošću.
Tako se nadovezivanjem raznoimenosti stvaraju uobražena jedinstva, i mi se navikavamo da računamo na to jedinstvo kad god nam zatreba. (Kaže se: ja sam iskusio tog čoveka, što je apsurdno, jer ja sam, ako bolje pogledam, iskusio samo jednog od njega.)
Juda, koji se menja, nije Juda baš time što se menja, a menja se ne iz sebe, nego sebi biva predstavljen kao jedno koje je drugo. Mi se doznajemo isto tako čulno, kao što doznajemo ma koje pojavno iznenađenje.
Juda - profesor matematike Treće realne gimnazije; Juda - Davidov prijatelj; Juda - koji je izdao Vođu; Juda - konfident; Juda - koji puca na sudbinu; Juda - poshumno u pamćenju Davida i Adama (Vođe koji ga je apsorbovao) ...; time hoće da se kaže da je to jedan isti vegetativno biološki uzeti Juda.
U jedva promenljivim kalupima onoga što stvarno nije on, dešavaju se nizovi neposrednosti od kojih svaka završava svojim početkom i ima sebe u sebi bez ostatka. Tako se ne može onaj Juda koji je izdao Vođu uzeti kao neka celina prema Judi koji to nije učinio, jer obe su te zamišljene celine diskontinuirano u sebi, i ostvaruje kontinuitet (samo kao postojanje u sebi) svojom izohronišću.
Izlazi da Jude od 1943. ne bi trebalo da se tiče Juda koji je izdao Vođu, jer onaj od 1943. zaista ga i nije izdao. Ne postoji odgovornost u jednom postojanju, jer ono što čini pretpostavku odgovornosti jeste nepromenljivost, naime prisutnost predmeta odgovornosti. Glupavo je uobražavati da mi kažnjavamo krivca ako ga podvrgnemo jurisdikciji, jer ono što mi kažnjavamo jeste jedno sasvim novo i nevino postojanje, koje ne može biti odgovorno za neko sasvim drugo i nezavisno postojanje, koje se prema njemu ima kao neka prividna prošlost.
U nameri da uništimo jedno krivo ja, mi uništavamo konačno mnogo nevinih ja, između ostalih i aktuelno. Može se ovome primetiti da unosi haos u međuljudske odnose; može se kazati da svet ovako naliči na jedan golem mravinjak u kome insekti vrve nikad se ne dodirujući, ostajući uvek nerazumljivi jedni drugima.
Pa šta? time se haos ne stvara nego uviđa jedan red, jedan strahovito nepogrešiv red koji koncipira bezbroj osamljenih samopostojanja. Što se tiče našeg obraćanja tome što mi zamišljamo kao jedno jedino ja, ono doživljuje sudbinu strele koja bi uvek iznova promašila cilj, samo zato što se on nikad ne bi nalazio na istom mestu. I kazne koje izričemo liče na ovu igru.
Za urađeno bilo bi potrebno uvek upotrebljavati treće lice. Može se reći: ja radim, ali ne može se kazati: ja sam uradio, nego on je uradio. (Na kraju krajeva ovaj glagolski oblik koristi Juda u svom sećanju i sama činjenica da se oseća neodgovornim za sebe juče i nepoznatim za sebe sutra, svedoči o mučnoj borbi koju jedan istiniti duh ima da vodi sa ljudskim navikama oličenim u sudbini. Jer ono što i jeste sudbina - to je navika kontinuiteta.
Evo jednog vulgarnog kontinuiteta na kome je ispričana jedna od najsvirepijih mitova čovečanstva. Pošto je izdao Hrista za trideset srebrnika Juda se obesio usled griže. Pa taj Juda koji je izdao Hrista nije ni postojao; on je prestao da postoji samim činom izdajstva. Obesio se jedan sasvim nevini Juda.
Ono što hoće da se nazove savešću je upravo apsurdno priznavanje naše nepromenljivosti, naše stalnosti, koja u samoj sebi kao nedeljivosti, obrazuje svoj hermetički zatvoren sistem memorije. Stoga je u prvom redu od idejne važnosti: ne dozvoliti da se iz Judinih kontemplacija, a posebno onih koji će se odnositi na sedam dana pupljenja, dobije utisak griže.
#155) Povodom Hegelovog razlikovanja dva oblika. Tako bi se smelo pretpostaviti da je moj fizički oblik indiferentan po moj sadržaj, a da je moja ličnost, koja reguliše elementarnu prirodu tog sadržaja i koja je u svakom momentu sebe i svako moje tekuće ja (kao zakon koji ga konstruiše) takođe moj oblik, ali više ne indiferentan, jer je samo utoliko oblik, ukoliko je i sadržaj i samo time što je sadržaj.
Fizički lik = povez (po pretpostavci jedan oblik koji je indiferentan). Ličnost = umetnička forma teksta (po pretpostavci forma samo ukoliko je i sadržina, naime ukoliko je i mišljenje u jednoj od svojih određenosti). Mišljenje = sadržina (po našoj pretpostavci, takođe oblik unutrašnje sadržine pod kojom se ima podrazumevati ideja i stepen njene slobode).
#156) Primedba uz #155. Ali tako se ipak ne može pretpostaviti jer se moj fizički oblik ne pokazuje indiferentnim po mene, iako me ne obrazuje neposredno niti neposredno izaziva. (Tako se dobija jedan bezuslovan funkcionalni odnos između članova moje tročlane egzistencije: tela kao materije, života kao iritabiliteta i svesti kao samosaznanja u primitivnom stadiju.
Ovde se nema samo u vidu prolazna nužnost tela, nužnost čije dokazavanje ulazi u filosofiju, nego nužnost obostranog uticaja - direktnog ili indirektnog, posredstvom života - tela i svesti o telu, što ima psiholoških posledica, pa prema tome je i od umetničkog interesa.) Prema Hegelu bi ja kao sadržina ostalo nepromenjeno ako bi se ja kao telo menjalo, što je nemoguće jer ja jesam sadržina samo po tome što sam telo i telo po svojoj sadržini.
U gornjem smislu obratiti naročitu pažnju na to uzajamno dejstvo egzistencijalnih oblika kod Davida (anonimnost njegove fizionomije).
#157) Prvobitna namera mi je bila da uzmem naslov Ostrvljani iz Njegovan - Turjaških. Onda sam uvideo da je smisao ovog izraza ovde naopak, iako je relativno pogodan za moskopoljsko-cincarsku porodicu između 1941. i 1948. godine. Ostrvljani su ljudi koji žive na ostrvima, i samim tim izgleda da se svedoči o mogućnosti takvog života, da se ostrvljani smatraju mogućim, opšti utisak protiv koga Eroica ima da bude uperena.
Ni u oblasti odgovornosti se ovim naslovom ništa ne dobija, jer se njime sugeriše neka vrsta izolacionizma. (Kad ja kažem odgovornost ja pod njom ne podrazumevam nešto za šta se ima moralno odgovarati, dakle jednu odgovornost koja bi pretendovala na društvene funkcije. Ja mislim na odgovornost kao na činjenicu postojanja jedne zajedničke sume neja, koja nas prožima svojim konačno mnogim postojanjima, dakle brojnim ja.
Mislim na sveopštu infiltraciju sebe u sve i svega u sebe. Pri tome se o nekoj čistoj odgovornosti u ma kom vidu ne može govoriti već i zbog toga što odgovornost nestaje svojim izvršenjem i što je ona bezuslovno vezana uvek samo za jedno proteklo ja. Na taj način moje ja odgovorno je za ma koje drugo neja, ali ono se ne može uzeti na odgovornost ni za koji svoj postupak jer je svojim dešavanjem prestalo da r e al n o egzistira i postalo samo jedna idealna tako reći uslovna egzistencija.
Ono postoji samo ukoliko postoji memorija.)
No comments:
Post a Comment