ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice XI 1959. do 1965.
#158) Kad kažem ostrvo ja imam pojam o nečem izdvojenom, samodovoljnom, zabačeno usamljenom i zatvorenom. Ostrva imaju odista gornja svojstva i svojstvo samodovoljnosti između njih je najrečitije. Tom svojstvu može biti pridan umetnički smisao. Međutim, moj je mehanički oko sebe sklopljen pojam ostrva ipak varljiv i Donne ima pravo kad kaže da postoji jedna podmorska spona između arhipelaga i kopna koju sam namerno zanemario.
Svakako, o toj nevidljivoj ali tako odlučujućoj sponi, želim da govorim u Eroici. Naslov Ostrvljani bio bi u tom smislu naopak pošto bi pretpostavljao potvrdu mogućnosti individualizma, koju integralno poričem. Ali tu su i plivajuća ostrva?
#159) Ostrvljani pretpostavljaju izvesnu moralnu samodovoljnost, jednu autarkiju. Pa ipak kataklizme koje snalaze kopna ne pogađaju čini se ostrva. To je paradoks, jer ostrvo je kopno kao i svako drugo. Ono što treba otkriti je način na koji ostrva bivaju tangirana pri zemljotresima koji razaraju kopno.
Zemljotresi pokazuju znatna unutrašnja razlikovanja i pomeranje tla može biti registrovano različitim krivuljama; tako se isto krivulje naših duša ponašaju u svetskom koordinatnom sistemu sasvim na izgled različito. Takođe treba objasniti tu razliku, iako je ona pre u prirodi položaja koga čovek zauzima, nego u prirodi sveta koji ga spopada. Analogo ovome dejstvo zemljotresa na pojedine predmete kopna biće u zavisnosti od položaja koga ti predmeti zauzimaju (čini se da je ležeći stav najpogodniji!!).
#160) Ono što je zemljotres za kopno to je rat za svet. Ma koliko držali do svoje nezavisnosti, uostalom fiktivne, ma koliko nastojali da sačuvaju svoju čistotu, samoizvornost, hermetičnost u ratu ljudi obrazuju izvesne moralne arhipelage. U Eroici rat je nešto infernalno, sporedno, vrlo udaljeno i čujno tek iz duboke pozadine kontinenata u raspadanju.
Sve do Allegro molto (Finale) on se javlja kao sasvim daleka kakofonija koja se od vremena do vremena meša sa „Simfonijom eroicom“, kao što se daleki letnji gromovi neopaženo uvlače u vedar dan. Utisak je onaj koga imamo kad nismo uspeli tačno da uhvatimo talas na kome se stanica emituje, pa se emisija druge sa prvom meša.
Pre IV dela (Allegro molto) on jače prodire samo u golemim žanr slikama bombardovanja, ali se iz tih sporadičnih sličica ne vidi ništa osim patnje materije, grč kamena, vrtlog zapanjenog dima i jedan drveni šum nestajanja. Bez ljudi, bez krikova, nemušto rat se odvija kao nešto strano temi, sa one strane romana, samoj njegovoj ideji potpuno neprihvatljivo.
Do Finala rat je pretpostavka. I kad gore tri kuće u Garašaninovoj ulici, jedna pored druge u savršeno praznoj zori izgleda da je to njihovo intimno, mehaničko raspadanje, jedna smrt materije koja ne obavezuje svoje stanovnike. Tim nasrtljivije spopadne temu, taj nemušti do tada irelevantni rat jednog praskozorja ispunjenog zakasnelim ljudima, zakasnelim očajanjem, zakasnelim strahom i stidom. Ali tamo gde je rat stvarno počeo, „Eroica“ prestaje.
#161) Posredno rat je tu u Adamovom otporu da ga prizna, u Davidovim sanjama, u Judinoj sudbini. Posredno rat je u nekoj otužnoj mori koja obuzima materiju, u glasu bogalja koji raznosi Novo vreme u nastojničinoj brbljivosti, u Ireninoj strasti, u Ledererovom izrazu gađenja, u svom sopstvenom prećutkivanju.
#162) Jer ma koliko ti podaci izgledali sporedni roman zaista obuhvata jedno ratno razdoblje između 1942. i 1944. godine. Čitalac zna da je rat, ali ono što treba postići jeste da na to zaboravi, jer rat može biti ili jedina ili nikakva tema romana. Jedan stepen takvog dekorativnog rata postigao je Tolstoj , pa i on je bio snagom dekora, koji je delovao kao slobodan i moćan činilac, prosto prinuđen da mu se prepusti.
Napoleonova najezda u Ratu i miru nije nikakva epizoda slična onoj u Parmskom kartizijanskom manastiru ; ona je funkcija romana, koja postepeno ulazi u temu do te mere da je povinuje svojim ciljevima: istoriografskoj diskusiji. Otvoreno priznajem da mene ne interesuje ko je kriv za rat kada je ovaj jednom postao moja umetnička činjenica, da je za mene savršeno irelevantan rat kao instrument fizičke smrti kad sam ga priznao kao stvarnost čijem testu modeliram Eroicu.
Mene ne zanima prisustvo Nemaca kao okupatora u mojoj zemlji; prisustvo ljudi, prisustvo ličnih sudbina, koje su se mogle dešavati na drugim mestima, kao i na ovome, prisustvo atmosfere, jedne struje neizvesnosti koja prožima poneki datum unutrašnje istorije, poneki gest - to u konačnom računu čini interes koji me angažuje da pišem.
Uzmem li rat kao čistu agoniju materije, on okružuje scenu svetlošću koja može prepraviti poneki izraz njen, ali nikad ne može skrenuti njenu temu. Tada je dovoljno da gori unaokolo. Uzmem li ga u onome što stvarno dejstvuje, moram ostaviti istoriju i vratiti se čistim inteligibilnim simbolima: jednoj unutrašnjoj situaciji istorije.
#163) Ostrvljanski napor Eroice valja shvatiti kao pokušaj da se iskrcamo na tiha ostrva izolacije, a ne kao postignuto stanje ostrvljanstva; jer izolacija nije u drugom do u naporu da se zasluži; ona nije pasivno stanje pomoću koga puštamo svet da se dešava bez nas. Ona je aktivna borba za to vanvremeno dešavanje: jedan permanentni oprez, nepoverljivost, aktivnost i gipkost.
Za Adama „Ostrvo“ je njegova studija o Krabi i sakulini. (Najpre se činilo da će ono jedino ostati pošteđeno Strančevog penetracion pacifika, onog parazitskog prodiranja Mesije u dušu mase, koje će u „S one strane zida“ dočarati savremeni mit o diktaturi; jer općenito se misli da svakome čoveku ostaje bela mrlja na karti duha da se u njoj izgubi pred brutalnom navalom života.
Međutim nesvest je ono prvo što biva zaposednuto, te je sasvim pogrešna Adamova nada da je Strancu izmaklo ono što je i njemu samom bilo nepoznato. U Finalu - allegro molto - upravo ta studija o „Krabi i sakulini“ pokazuje da je transformacija izvrešena.
Ma koliko prirodnjački neutralan i ravnodušan prema moralnom značenju krabine tragedije, Adam je kroz prve stranice pokazivao izvesnu naklonost prema tom inertnom i golemom telu, prema toj masi mesa i živaca, koja biva zaposednuta od morske vrećice. On je bio na strani krabe. Zato nije bez interesa ispitati odakle potiče promena raspoloženja u korist sakuline, čije nasilništvo želi da učini neophodnim i simpatičnim.
#164) Druga alternativa. Nije Stranac taj koji se brani nego Adam; nije Stranac taj koji napada nego Adam taj koji se povlači; ne Stranac, najzad, taj koji guta Adama, nego Adam taj koji Stranca naprosto usisava. Ono što fizički preostane jeste Adam, mada ponešto izmenjen (poput varijacije na jednu istu Strančevu temu) ali u svemu ostalom to je sam Mesija, gospodar tuđe egzistencije, diktatura u njenom sudbinskom vidu.
#165) U srednjim stavovima Finala Adam (Stranac) učestvuje u egzekuciji koja je izvršena nad Judom poslednjih dana okupacije. Posle ukopa kome je pored Davida kao izvršioca testamenta i stanara Cvetnog trga broj 11 prisustvovao, Adam opisuje likvidaciju, ne spominjući izrično ličnost o kojoj se radi. Na ovaj se način Mit zatvara.
U Strancu imamo izdanog Mesiju koji uskrsava (jer povratak iz logora, vrsta je vaskrsenja koju XX vek priznaje kao misteriju) da bi utemeljio svoju neograničenu vlast. Što sudbina koju predstavlja nije izvršena u jednoj biblijskoj formi, jer umesto da se sam obesi Juda je morao da bude umlaćen maljevima, kriva je nehumana poenta hrišćanskog mita na koju je ukazao opat Eger, prvi kapelan Pariske katedrale.
No comments:
Post a Comment