Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XIV deo

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XIV deo. 

Navalov slučaj. Naval pastir imađaše veoma lepu ženu koja se Davidu dopade, i on smisli način da do nje dođe. (Pošto je u međuvremenu oterao Mihalu carevu kći, te tako prekršio sporazum sa Saulom.) On šalje svoje ljude da otmu Avigeju, ali ih Naval odbije uz pomoć svojih slugu. Tada se sam David spremi za borbu. Avigeja koja je volela svog muža, bez njegovog znanja pođe Davidu da ga umilostivi.

Ovaj se načini kao da je oprostio Navalu i pošalje mu preko Avigeje poklon u kome je bilo otrova. Naval umre, a David uze za ženu Avigeju. Nemoguće je sa nekom sigurnošću tvrditi, da je Avigeja posle njenog prvog sastanka sa Davidom bila sa njim u dosluhu, ali to ostaje kao moguća pretpostavka.

Slučaj sa kopljem. Zbog Davidovog postupka prema Navalu, morade da se umeša i Saul koji pođe da ga kazni. Slučaj sa kopljem je po svojoj prirodi isti kao i slučaj u Engadskoj pustinji.

Prebegavanje Filistejcima. Uviđajući da se na ovaj način ne može dokopati izrailjskog prestola, ode David Ahisu Filistejcu, najljućem izrailjskom neprijatelju. On pokuša da ga nagovori da ponovo pođe na njegov narod, misleći da bu u toj situaciji mogao da nađe put do prestola. Da bi uverio Ahisa u lojalnost prema Filistejcima i svoju mržnju prema svom narodu koji ga je odbacio, David vrši pljačkaške pohode na izrailjsku teritoriju, pri čemu pokazuje retku lukavost.

On ne ostavlja nikog živog, ne zbog Ahisa (kome ne bi moglo smetati što Izrailjci ginu) nego zbog svog sopstvenog naroda: „da nas ne tuže govoreći: tako je uradio David!“ Najzad uspeva da nagovori Ahisa na veliki rat protiv Izrailjaca. U tom ratu htede i David da učestvuje, ali se usprotiviše filistejske vođe koje prezirahu izdajicu. Uvređen David se morade vratiti u svoj grad.

Izmišljotine sa Amalicima. Amalici behu pleme koje je David potkupio da u boju ubiju Saula i njegovog sina Jonatana. Kako iz tog plemena samo neki odoše u rat, a ostali ostadoše da vrše pljačkaške pohode na filistejske gradove, i kako ti što ostadoše znađahu za dogovor između njih i Davida, morade ovaj da uništi čitavo pleme, isto onako hladno i proračunato kao što je umesto da mu plati, ubio Amalika najmljenog ubicu Saula i Jonatana. (Amalik mu je čak na njegovo traženje doneo Saulov carski venac i grivne - znak počasti.)

No i pored Saulove i Jonatanove smrti samo Judino pleme pristade uz Davida, a sav narod uz Saulovog sina Isvosteja. Kad nastade borba između Davidovog i Saulovog doma, u toj se borbi služio David svim sredstvima: od žene koju je pridobio od Avenira, najvernijeg vođu Saulove stranke i koga ubi iako mu je garantovao sigurnost.

(Zatim ubi i Avenirovog ubicu Joava, da se za ovaj sramni čin ne bi čulo.) Čitav ovaj poslednji deo mita o Davidu obiluje strašnim zločinima, koje ovaj učini da bi se domogao izrailjskog prestola. Najzad potkupi neke Isvostejeve vojvode, koje jedne noći odseloše glavu mladog cara i doneše je

Davidu: no umesto da im zahvali, ibi ih David na mestu, da bi uklonio svedoke svoje svireposti. I to sve uz hipokritsko žaljenje - jer i oni podigože ruku na cara, Božjeg miropomazanika. (Uostalom na taj način je postizao divinizaciju svoje sopstvene ličnosti.)

#177) Diskusija o mitu o Davidu u stavu 176 može biti, sa izvesnom rezervom, uzeta i kao osnova za prepravku same fabule ove biblijske legende. Pri tome se uvek mora imati na umu princip izražen u stavu 175: priča o Davidu (bez suštine date u njegovoj borbi sa Golijatom) postoji kao nacrt u onoj realnosti koja leži Davidu (snu), ali je stvarno oblikovana kao deo Isusove istorije. 

#178) Drugi mit u kome otkrih elemente prometejskog i fatalnog, kao i ono evoluciono srodstvo sa mitom o Prometeju, beše mit o Adamu i Evi. U Simfoniji eroici on bi odgovarao temi trećeg stava: Scherzo. (Te bi bio neka vrsta naličja mita o Isusu u četvrtom stavu: Finale.) Za njegovu sam osnovu uzeo Prvu knjigu Mojsijevu - Postanje.
 #179) Mit o Adamu i Evi prema Prvoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Postanje.

„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar (...). I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, (...); muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome, i budite gospodari (...). I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. (...)

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XIII deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XIII deo 1957. 


#176) Diskusija mita o Davidu.

Muzički dar Davidov - elemenat lukavstva. Svojom muzičkom obdarenošću pridobija David Saula za sebe, te na taj način čini prvi korak ka izrailjskom prestolu. Što se tiče muzike ona ume da smiri izvesna histerična stanja (u koja zapada Saul). Bolest Saulova mora biti objašnjena njegovim odnosom sa Samuilom.

U mitu nema objašnjenja za iznenadno Davidovo napuštanje Saulovog okola, pred bitku sa Filistejcima. Moguće je da se David uplašio, jer je po svojoj dužnosti imao da u borbi nosi Saulovo oružje.

Njegov povratak ima karakter izvesne radoznalosti, što uostalom zapaža i njegov brat kad ga napada što je napustio oca, da bi video bitku.

Vrlo je simptomatičan način na koji David odlučuje da izađe u susret Golijatu. On se pre svega zanima za poslovnu stranu svoje eventualne pobede, i tek kad ga dva puta uveravaju da će ako pobedi dobiti silno blago, carevu kćer (a sa njom i izvesno pravo na presto) i najzad - a to je osobito važno za tumačenje same suštine mita - slobodu za svoj dom, David traži od Saula da ga pusti na Golijata.

U izjavi koju daje svom rasrđenom bratu David izričito podvlači sudbinski karakter svoje odluke: „(...) šta sam sad učinio? zapoveđeno mi je!“ time kao da misli na očeva uputstva u vezi sa nošenjem hrane starijoj braći; međutim, dozvoljeno je i znatno šire tumačenje: David zna da je on stvoren da se tuče sa Golijatom.

Saulova briga za Davida je iskrena: on ga smatra detetom koje nema nikakvih izgleda u sukobu sa Golijatom, ratnikom od zanata. Za tu brigu, David mu veoma lukavo i sa mnogo političke veštine uzima carstvo, pošto ga je najpre potpuno osamio. Davidova makijavelistička nezahvalnost je očevidna za sve, osim za hrišćanske komentatore.

(Šta više, daje Saul Davidu svoje carsko oružje; to što ga David odbacuje iako je kasnije, i to ne mnogo kasnije, pokazao da može nositi čak i Golijatov mač - otkriva dubok prezir koga David ima prema Saulu; karakteristično: kako se može Davidovo pomirljivo ponašanje prema Saulu protumačiti drukčije, nego kao licemerstvo koje ima svoj zadnji cilj, ako se zna da je David kao Božji izabranik bio svestan toga da je Saul neprijatelj Boga, čim je postao carem i da njegovo vladanje izrailjskim narodom nije Bogu u volji, što ovaj na svaki mogući način i pokazuje.)

Davidove priče o njegovoj pobedi nad medvedom i lavom su sušta laž.

David ima poverenja u svoj san [“(...) a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, (...)“] i njegova je pobeda pobeda lukave pameti nad sirovom snagom sudbine. David nije ni dopustio da mu se Golijat približi: on ga je ubio iz daljine jedne praćke.

David veoma vešto pridobija strasnu ljubav Saulovog sina Jonatana, te od njega čini objektivnog neprijatelja njegovog sopstvenog oca. (Kad kasnije Jonatan pogine Davidova žalost biće licemerna i lažna.) Možda je u njihovoj vezi bilo i nešto potencijalnog homoseksualizma? [„(...) duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu!“ ]

Žene koje su slavile Davida behu od njega potkupljene, da unesu nemir u Saulovu dušu.

Moguća je i pretpostavka da je Saul u Davidu gledao neku vrstu produženja božanskog, sa kojim je imao toliko muke u Samuilu: u svakom slučaju bilo je mnogo činjenica koje su govorile protiv Davida i Saul je bio prosto primoran da se brani, sebe i slobodu svog doma.

U mitu se kao prvi Saulov pokušaj da ubije Davida pominje slučaj sa bacanjem koplja: Saul je imao jedan od svojih manijačkih napada, mučen strahom pred Bogom koga je izdao. Umesto da ga muzikom rastrese, svira David melodije koje povećavaju Saulovu teskobu, i dovodi ovog na granicu ludila. (Verovatno je to i bio prvobitni Davidov plan.) U nastupu baca Saul koplje na Davida.

Što se tiče Saulove kćeri Mihale verovatno je ona i bila zaljubljena u Davida, ali bez obzira na njena osećanja, Saul je na insistiranje Davidovo i Jonatanovo bio primoran da ispuni obećanje koje je dao pred izrailjskim narodom. Mihala postade Davidova žena. David je međutim nije voleo. Od nje on načini oruđe za svoje pretendentske planove. Kao što je u svoje vreme uzeo Jonatanovu dušu, tako sada uze Mihalinu, koja ga spase od ubica koje je poslao njen otac. Umesto zahvalnosti David će je kasnije oterati od sebe, i ponovo vratiti tek kada mu kao careva kći bude bila potrebna u borbi za izrailjski presto.

Davidova se svirepost ogleda i u broju Filistejaca koje ubi da bi načinio svom tastu dar: iako je Saul tražio sto glava, David donese dvesta.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XII deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XII deo 1957. 

Lutanje Davidovo. Najpre slaga David sveštenika Nova da mu da hrane, jer ga je Saul navodno poslao na hitan put, pa slaga starešinu Saulovih pastira da mu da oružje, jer je navodno carev posao bio tako hitan da David nije stigao ni oružje poneti sa sobom. Tu mu dadoše mač Golijatov, Filistejca koga je ubio i tada pobeže David Ahisu caru gatskom. Tu je bio primoran da izvesno vreme izigrava ludog čoveka, da car ne bi poverovao nekim ljudima koji tvrđahu da je on, David, onaj koji toliko zla nanese Filistejcima i ubi Golijata iz Gata.

U pećini Odolamskoj. Zatim ode David u pećinu Odolamsku i poseti ga tamo njegov otac i cela njegova porodica i nastaniše se sa njim kao poglavicom. Dođe i mnogo ljudi koji su bili nesrećni i David im posta predvodnik.

Kako se Saul osvetio onima koji pomogoše Davida. Doik Idumejac izdade sveštenika Nova da je dao hleb Davidu, i Saul pobi sav njegov dom. Zbog toga bi David žalostan i primi jednog iz doma tog po imenu Avijatar govoreći: „(...) ja sam kriv za sve duše doma oca tvojega!“ Slično se Saul osvetio gradu, svešteničkom, Novu gde pobi i ljude i decu i stoku.

Bekstvo iz Keile. Kad Filistejci udariše na grad Keilu pođe tamo David i izbavi grad, ali doznavši to Saul se pripremi da ga pomoću Keilanja uhvati. Govoreći sa Gospodom David doznade da će ga Keljani koje je spasao izdati Saulu, ako ovaj dođe sa vojskom i ode iz grada u pustinju. O Zifejskoj izdaji. (Beše to pleme u pustinji Zif.) Kad je Saul, obavešten o tome gde se David krije, pošao na njega, opet udariše Filistejci i on morade ostaviti poteru i poći u odbranu od neprijatelja izrailjskog naroda.

Pomirenje između Saula i Davida. Jednom Saul gonjaše Davida po pustinji Engadskoj i pri tom morade radi sebe u pećinu gde behu sakriveni David i njegovi ljudi. Oni se obradovahu, jer im Saul pade u ruke, ali David nehte ni da čuje da ga ubije, nego mu samo neopaženo mačem odseče skut sa plašta. Kad Saul izađe iz pećine izađe i David i reče mu šta je učinio i to uze kao dokaz da ne želi pomazaniku Božjem Saulu zlo. Saul tada načini mir sa Davidom i kao da se pokaja što ga je pravednog gonio.

Navalova tvrdost. Jednom pošalje David svoje ljude k Navalu, koji je u pustinji Engadskoj napasao ovce i strigao im vunu da, čoveku čija je stada David štitio, uzmu hranu za Davida i njegove ljude, ali ih Naval otera. David se naoruža i pođe da se osveti Navalu, ali da to ne čini presretne ga dobra Navalova žena Avigeja koja mu donese hrane na magarcu.

David se vrati zadovoljan što nije prolivao krv. Avigeja se vrati mužu i zateče ga pijanog, i kad mu sutra kaza šta se zbilo ovaj posta kao kamen i umre za deset dana. David poruči Avigeji da će je uzeti za ženu, jer više ne življaše sa Saulovom kćeri Mihalom, koja se po očevoj želji preudade za nekog čoveka iz Galima. (Sve se ovo zbilo posle mira između Saula i Davida i posle Samuilove smrti.)

Uprkos miru pođe tada Saul na Davida, te se uokoli u pustinji Zifskoj, a David sa prijateljem Avisajem siđe noću u logor u kome spavahu i umesto da, kao što ga Avisaj nagovaraše, ubije Saula, samo uze koplje njegovo, koje mu beše zabodeno iznad glave i čašu, te se vrati svojima.
Bekstvo Filistejcima. Da bi se sklonio od Saula, čijim obećanjima nije mogao da veruje, ode David Ahisu u Gat i ovaj mu dade grad da se u njemu nastani, i pošto David ratovaše sa okolnim narodima pustošeći i ne ostavljajući nikog živog za sobom: „Ali ne ostavljaše David u životu ni čovjeka ni žene da dovede u Gat govoreći: da nas ne tuže govoreći: tako je uradio David. (...)“

Ahis mišljaše da je zaboravio svoj narod i da će mu večno ostati sluga. Tada spremiše Filistejci veliku vojsku da pođu na Izrailjce. I u toj vojsci na traženje Ahisovo beše i David sa svojim Jevrejima, što se ne dopade Filistejskim kneževima, jer su se plašili da se David u toku boja ne okrene protivu njih. Ahis zato pošlje natrag Davida i njegove ljude.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- XI deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-XI deo 1957. 

#167) O smrti kao nevinosti i o smrti kao odgovornosti. U biološkom smislu smrt je prestanak svih životnih (fizioloških) funkcija organizma: smrt je u prvom redu, ali najprimitivnijem redu, ukidanje tela kao manje-više šablonskog lika naših različitih egzistencija. Smrću prestajem samo na jedan od načina koji je nužan, da bi se moji opstanci slagali sa modelom mog biološkog trajanja. Smrću ne ostajem bez sebe, nego ono što ja egzistencijalno značim ostaje bez svog šablona.

Smrt je neka vrsta menjanja košuljice za moje opstanke, i ja ne verujem da smrću postižem ma šta definitivno: moju stalnost i konačnost na primer ili moje biće koje bi tu stalnost u sebi koncipiralo. Moj stav prema smrti je nepoverljiv: ja ne vidim šta bi se njome po mene moglo dobiti? (A. S. Golubjev nije tako mislio.)

#168) Po izvesnim autorima bi trebalo da se smrću uspostavlja naše bezuslovno biće, i da tek smrt kao prestanak pruža mogućnost da sa sobom započnemo kao sa konstantom.

 Ono što prvo pada u oči kod te formule je njena potpuna neefikasnost: neefikasno je biće (sudbinsko, mitsko) ako je po mene ravnodušno.

Drugo: obrazac života koji bi hteo da smrt ima kao svoje rešenje, morao bi prethodno da odredi njenu nevinost.

 #169) Smrt nije čisto nepostojanje, pa prema tome ni u kom pravcu ne može biti neutralna. „Umreti to je učiniti gest čije se posledice ne mogu predvideti (...)“ (A. France ). Onaj ko primi nevinost smrti, tome je zaista samoubistvo jedini problem filosofije.

#170) Smrt je tek jedna promena izgleda našeg učešća u svetu. Prekida jedan lik; ostavlja jedan model svoje nužnosti, da bi se bacila u drugi. Stvarna razlika između živosti života i živosti smrti je u tome što na poslednju nemamo nikakvog neposrednog uticaja: što prestajemo da lično učestvujemo u sopstvenom odvijanju. 

Smrt je besumnje neprivlačna zbog svoje vraške samostalnosti, koja se ne može kontrolisati.

 #171) Mi prestajemo tamo gde i naše posledice. Kako one nikada ne prestaju da se izazivaju i ono što izgube u nama nadoknađuju u drugima, sve što je bilo smrću prividno prekinuto još uvek nastavlja da ostvaruje svoje definitivno biće.

#172) Za pisca to znači da se smrću njegovih heroja nije oslobodio dužnosti da ih nastavlja, takoreći: ispunjava u onome što tek svojim nepostojanjem jesu. 

#173) Arkadije Stihijevič je smerao da samoubistvom postigne nevinost. Pokazati kako je u tome malo uspeo: činjenica da Arkadija Stihijeviča nema, mora imati dalekosežne posledice po druge živote.

#174) Neke pribeleške o Davidovom mitu. Davidov otac = Jesej; bio je po zanimanju stočar; imađaše osam sinova od kojih David beše najmlađi. David je veoma lepo svirao na guslama, pa ga Saul, prvi izrailjski car, uze od njegovog oca Jeseja da mu pesmom razgoni zle duhove i nosi njegovo oružje. (Mit o Saulu i Samuilu.) Tada dođe do rata između Filistejaca i Izrailjaca i skupiže se obe vojske, a između njih bila je dolina.

„I izide iz okola Filistejskoga jedan zatočnik po imenu Golijat iz Gata, visok šest lakata i ped!“ On je izazivao ratnike Izrailjske na dvoboj: narod onoga koji bi bio pobeđen služio bi kao sluga narodu pobednika. Tada već David nije bio kod Saula, ali mu otac naredi da odnese hranu trojici od njegove braće, koja behu u Saulovoj vojsci: tako ču David Golijatove pozive i vide kukavičluk Izrailjaca, koji ne smehu da mu se suprotstave.

David pitaše šta će dobiti onaj ko pobedi Golijata (veoma interesantan podatak!), a Izrailjci mu odgovoriše: silno blago, carevu kćer i njegov dom u Izrailju biće slobodan. Srdžba Davidovog brata Elijava: on mu prebaci što je ostavio ovce oca svojega, samo da bi iz radoznalosti došao i video boj između Izrailjaca i Filistejaca, a David odgovori: „(...) što sam sad učinio? zapoveđeno mi je.“

David zatim odluči da on izađe na boj sa Golijatom, ali Saul najpre ne hte ni da čuje: reče da je David još dete, a Golijat ratnik od svoje mladosti. David ispriča Saulu kako je kao dete ubio medveda i lava koji napadoše njegovo stado. Isto će tako sada pobediti i Golijata. Saul onda dade Davidu svoje oružje, ali pošavši odloži ga David jer nije sa njim mogao ići, te uze štap i praćku i izabra šest glatkih kamenova.

Kad ga ugleda Golijat, smejaše mu se. Davidov odgovor: „(...) ti ideš na me s mačem i s kopljem i sa štitom; a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, (...)“ . Praćkom koju odape, pogodi David Golijata u čelo i ubi ga, pa mu odrubi glavu i odnese je sobom u Jerusalim.
Ljubav Jonatana sina Saulovog prema Davidu: „(...) duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zapazi kao svoju dušu.“ Saul zato uze Davida sebi, ali ubrzo posumnja da ovaj hoće da prigrabi carstvo, jer žene koje dočekaše Davida i Saula na gradskim kapijama opevahu slavu Davidovu više nego slavu Saulovu.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- X deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Komentari Simfonije eroice III-X deo 1957. 

 #157) Svi na izgled izdvojeni životi heroja učestvuju samim svojim odvijanjem u obrazovanju Mesije kao svoje sopstvene sudbine (u romanu stoga Emanuelo direktno okončava sve te opstanke prema koncepciji svoje sopstvene prirode kao prirode mita - sudbine).

#158) Time se naravno ne gubi iz vida da je svaki od tih posebnih mitova samo stepen razvoja mita o Prometeju, odnosno jedan nivo konflikta one sadržine koja je u tom mitu propisana: konflikta prometejskog i sudbinskog principa.

 #159) U nastavku stava 157: Isus je zato čist parazitski organizam. To je veoma važno za ocrtavanje njegovog porekla iz suštine mitova i opstanka heroja tih mitova. (David označava daleko Isusovo poreklo: njegovu potencijalnu prasliku, onu prasemenu epopeju iz koje će iznići prava diktatura sudbine u Isusu.

Što se diče Jude on je propisan u svom mitu kao posredstvo vaskrsenja, i njegov je opstanak kao izdajice bitan za formiranje Isusa. Adam je čisto gradivo od koga se obrazuje vlast sudbine i simvolizira čovečanstvo: mit o odnosu Isusa i Adama poslužiće mi da ocrtam sliku porekla i delovanja savremenih političkih diktatura.)

#160) Svi su mitovi izabrani prema principu: mit je jedan nivo samorazvitka mita o Prometeju, i jedan vid konflikta prometejskog o fatalnom, koji je u njemu sadržan. 

#161) Već sam rekao da se samorazvitak ima, u pogledu realnog dejstva, shvatiti samo kao ishod te borbe između fatalnog i prometejskog, čija je opšta ideja (ravnodušna prema ishodu) data u mitu o Prometeju.

 #162) Shema izvođenja mitova iz prometejskog prema ishodu konflikta, koji je u ovom sadržan:

Mit o Prometeju = Opšta ideja konflikta.
Mit o Davidu = Prvi stepen pobede: samoobmana.
Mit o Judi = Drugi stepen pobede: prepravka.
Mit o Adamu = Treći stepen pobede: adaptacija.
Mit o Hristu = Četvrti stepen pobede: identifikacija.

 #163) Neka razmišljanja u nastavku stava o Hristu kao rezultatu. Cilj koji nas je odabrao time što je ležao našem izboru, približava se sebi kao slobodi naše nužnosti; mi smo sredstva njegove nužnosti, ali je on zato u naknadu sredstvo naše slobode. To se mora naročito jasno videti u odnosima između Hrista i Davida, Jude i Adama.

Ono što dobijamo upravo je ono što dajemo: dobijamo po meri davanja, pri čemu dobijamo samo davanje: koliko ću asimilovati od cilja, zavisi od toga koliko je od mene asimilirao proces njegovog samoostvarenja. Adam je asimilirao cilj do najvećeg stepena, jer se sa njim identifikovao kao nova ličnost (Mesija) i na njega adaptirao kao stara (Adam).

Najmanje od cilja asimilirao je David, jer je njegova uloga u samoobrazovanju Hrista tek idejna (imaginativna) te stoga on jedva da i doživljava cilj. Nešto više od njega ima Juda koji je u njemu učestvovao izdajom: paradoksalno!  

U pogledu prometejsko-fatalnog konflikta mita o Judi, znači pobedu na nivou izvesne abalijenacije i korekture: posredstvo te korekture je upravo Hristos, koga je Juda stvorio izdajom. Izvesna simetrija je i ovde zastupljena. (Umesto da se obesi usled griže savesti, Judu ubija Isus.)
 #164) Moja akcija kojom se odstranjujem iz sebe, akcija je mog modeliranja u jednom idućem vremenu: moj čist oblik je futuristički. Ja sam tako model mojih akcija. (Psiha konfidenta je posledica čina konfidenterije, iako je taj čin na izvestan način mitski propisan u promenama mojih života.)

No ne treba pasti u neku voluntarističku zabludu: moje akcije nisu elementi samo mog modela, nego i cilja u kome saučestvujem naporedo: kao što David, Adam i Juda (pa i sam Isus uzet u jednom vidu kao samostalan opstanak) učestvuju u obrazovanju Mesije kao svoje sopstvene sudbine.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- IX deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Komentari Simfonije eroice III-IX deo 1957. 

#143a) Religiozno shvatanje mita o Davidu i Golijatu sa stanovišta sidbinsko prometejskog konflikta. Da David ubije Golijata mora biti određeno već sudbinskom potrebom postojanja sina Davidovog Isusa Hrista. Prometejski Davidov stav bi bio njegova želja da ne ubije Golijata. Ali ja odbacujem ovakvo tumačenje mita.

 #144a) Prema autentičnom izgledu mita trebalo bi da se Golijat poklapa sa ljudskim principom Prometejeve večito obnavljajuće jetre, a da se sudbinski princip izražava u Davidu (njegovim stalnim pokušajima ubistva) analogo stalno vraćajućem orlu. Tu bi David pomagao svom sopstvenom mitu da se dovrši što je apsurdno. David mora prema svojoj sudbini, ma koja ona stvarno bila da se drži u stavu neprijateljstva.

 #145) Neprihvatljivost religioznog shvatanja ovog mita leži baš u tom apsurdnom Davidovom stavu prema svojoj sudbini. Ovim se poriče njegov prometejski karakter.

#146) Mit o Davidu i mit o Prometeju: pokušaj rasmatranja njihove spoljne protivrečnosti i unutrašnje podudarnosti. Objašnjen religiozno (144 i 145) mit o Davidu je po ideji protivurečan mitu o Prometeju, jer ne sadrži konflikt između ljudske i sudbinske prirode čoveka: između njegovog bića i njegovih stvarnih opstanaka. (David slepo sledi svoju sudbinu.)

Spoljašnja protivurečnost: David ubija Golijata, jer se njegova sudbina baš i sastoji u tome da ga ubije, kao što se sudbina Golijata i sastoji u tome da bude baš od Davida ubijen. U tom slučaju između oba mita postoji spoljašnja protivurečnost, jer ma koliko izgledalo da je Prometejeva sudbina u tome da bude večito mučen sudbinom, ona je stvarno samo u tome da se sa tom sudbinom bori. Te borbe u religioznom tumačenju Davidovog mita nema.

 #147) O principima na kojima treba da počiva konflikt. Religiozno tumačenje: David = božanski princip, Golijat = ljudsko-prometejski princip. Stvarno je obrnuto. U Davidu je inkarniran sušti prometejski princip, a Golijat je njegova sudbina, dakle princip koji mu se suprostavlja.

 #148) Prepravka mita o Davidu i Golijatu. Sudbina Davida nije u tome da ubije Golijata. (A što ga on ipak ubija, trebalo bi da dokazuje pobedu prometejskog principa u njemu.) Kad se prihvatilo stanovište da je ubistvo Golijata sudbinski određeno, u cilju ustanovljenja uslova potrebnih, da bi on postao judejski car i začetnik one plemenske linije koja je dovela do Hrista, zaboravilo se da se tim prihvatanjem prihvata i jedno amoralno zasnivanje Hristovog opstanka, koje je nespojivo sa čitavim njegovim moralnim bićem.

Doduše kao da nešto slično imamo i u mitu o Prometeju: do svoje sudbine, dakle, i do svoje borbe protivu nje došao je Prometej preko jednog nemoralnog čina - krađe božanske vatre.

#149) Ako je sudbina Davida u tome da ne ubije Golijata, onda je njegova prometejska borba protivu sudbine bašu tome da nastoji da to učini. (Na tom momentu graditi temu san - java.)

 #149a) Mit o Davidu je jedan stepen ili nivo razvoja mita o Prometeju. (Vratiti se ovome.)

#150) Utvrdivši u čemu se ima smatrati koji princip, i podesivši prema tome mit, ja sam dobio i shemu one borbe Davida sa svojom sudbinom, koja će biti opisana u Allegro con brio „Simfonije eroice“.

#151) U stavu 149a rečeno je da je mit o Davidu i Golijatu jedan nivo razvoja mita o Prometeju. To je tačno u dva smisla: u smislu ideje mita i u smislu ishoda konflikta prometejskog i fatalnog u oba.

#152) Zadržaću se na prvom: Prometejeva borba sa sudbinom je potpuno bezuspešna. Dakle Davidova mora imati makar p r i v i d n i vid pobede. (Izvor ideje o snu.)
#153) Stavom 152 okarakterisan je David kao sanjalačka ličnost: iz sadržaja ideje na onom nivou na kome se nalazi u mitu o Davidu i Golijatu, proizišla je i priroda njenog heroja. Bitna oznaka: izvesna dvostrukost je postojanja. Sanjanje je akcija prometejskog principa u Davidu, koji se suprotstavlja fatalnom principu na Davidovoj javi.

U svojim snovima David savlađuje Golijata, dakle svoju sudbinu, te ga ubija uprkos toga što njemu ne leži ubistvo, i što je to ubistvo protivsudbinsko i po svom značenju i po svojim posledicama. Međutim, kada je bilo potrebno prevesti pobedu u realnost, i kada je trebalo sprovesti odluku o ubistvu doktora Hano Jürgena (koji simvoliše realnu bit Golijatovu) David ne uspeva.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- VIII deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-VIII deo 1957. 

 #139) Danas (12. I. 1957.) pregledao staru kompozicionu shemu „Eroice“; pronašao da je uglavnom zadovoljavajuća, kao površni okvir definitivne. Radim na biografijama od kojih će svaka da dođe ispred jedne glave prvog dela (Allegro con brio).

 Ima neke čudne pomalo divinizirane strasti u tome pisati biografije svojih heroja, čak iako su one manje više već određene mitovima iz kojih su preuzete. Potrebno je zadržati suštinu mitskog kazivanja, ono bitno, sudbinsko u mitu i preudesiti ga prema svojoj ideji. Tu osećam kako se sukobljava kosmička stvarnost mita i ova moja stvarnost kojoj živim kao model. Za sada završio samo biografiju Davida Gnjide (Esejevog sina i Isusovog - Emanuelovog pretka) i Teobalda Poncija Rotvajh Ledera (po liku Pilata).

 #140) Negde ranije rekoh da sam s obzirom na četiri stava „Simfonije eroice“ imao da nađem četiri glavna mita, koja će sa jedne strane realizovati mit o Prometeju, a sa druge strane odgovarati, koliko god je to moguće, osnovnim neraspoloženjima pomenutih muzičkih stavova.

 #141) Pre od svih mi se prosto nametnuo mit o Davidu i Golijatu. Nejaki Esejev sin izlazi na duel sa gorostasnim filistejinom Golijatom iz Gata i pobeđuje ga ne mačem, koga nije ni mogao poneti, nego praćkom. Interesantan je izazov filistejina, koji traži da ako on pobedi Izrailjci postanu robovi Filistejaca , a ako ga pobede da Filistejci postanu izrailjski robovi. Taj nejaki David kasnije postaje judejski car i začetnik one kraljevske kuće, čiji je daleki predak sam Bog, a dalji potomak Božji sin.

#142) Prologomena za tumačenje mita o Davidu i Golijatu i za njegovu korekturu. Prva osobina koja mi je u ovom mitu pala u oči je njegova herojska nota. On je izraziti prometejski mit. Neravnopravnost između Davida i Golijata kao da ilustruje neravnopravnost između heroja i njegove sudbine. Pa ipak David ubija Golijata, što bi ako zadržim gornje upoređenje značilo njegovu pobedu nad svojom vlastitom sudbinom: zapitah se šta dobijam ovakvim tumačenjem?

Na ovo sam mogao odgovoriti tek kad objasnim značenje mita. U njegovoj autentičnoj verziji, David kao predstavnik dobra, a Golijat kao predstavnik zla (dakle jedna moralna alternativa) jedva da bi se mogla održati, jer je narod izrailjski, u ime koga je David vojevao bio jednako grešan (u božanskom smislu) kao i narod filistejski, u ime koga vojevaše Golijat iz Gata.

Ovu moralnu alternativu smesta odbacih. Ako je dvoboj između Davida i Golijata, bez veze sa njihovim plemenima, imao da znači borbu između dva principa: jednog božanskog (David) i jednog ljudskog (Golijat) onda je baš David taj čiji se istorijsko-mitološki lik mora uzeti kao sudbinski u prvom redu, a lik Golijata tek u drugom.

(Onako isto kao što je Juda morao da izda Hrista, da bi ovaj posle smrti mogao da vaskrsenjem izvrši spasenje čovečanstva, tako je i Golijat morao da svojim lažnim principom - dakle svojim ljudskim principom - izazove božanski princip u Davidu; bez Golijata ne bi bilo ni Davida, dakle.)

Ma koja druga alternativa u tumačenju mita, osim ove poslednje, bila bi za mene strana. (Doduše postoji jedna koju prihvatam, ali samo u drugostepenoj važnosti: u Davidu imamo mladalački entuzijazam, u Golijatu ratničku snagu; David je sav u zanosu, Golijat hladan ubojica; David nema iskustva; Golijat ga ima.)

Ali uprkos svega onaj koji napada nije Golijat, nego David, iako prvi daje izazov čitavom izrailjskom plemenu, njegova je uloga provokativna. (Ovo se podudara sa temom „Dosijea 147/49“ . Vratiti se na tu alternativu da bi se ona podesila prema izabranoj; na kraju krajeva ona je sa mog ličnog stanovišta jedino iskušena i zato autentična.)
Da bi se našla podudarnost između mita o Davidu i mita o Prometeju, bilo je nužno pronaći u prvom, kao što to već učinih u drugom, oba osnovna principa na kojima se polarizuje dramatika romana: princip sudbine kao božanski i princip Prometeja kao ljudski.

U mitu o Prometeju ovaj polaritet razvijen je između večno obnavljajuće junakove jetre i večno se vraćajućeg orla: dakle između jednog stalno novog opstanka jedne stalno aktivne sudbine. U Davidovom mitu ovaj je polaritet po malo abortivan, u svakom slučaju nejasan, pod uslovom da se na samoj fabuli mita ne čine nikakve popravke.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- VII deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-VII deo 1957. 

 #136) O primeni pojma „jasnoće“. Jasan roman nije onaj koji ne pričinjava teškoće pri čitanju: to je samo razgovetan roman. Razgovetnost je pojam koji odgovara pojmu „jasnosti“, koji se nalazi u opštoj upotrebi kod književnih kritičara, odakle je usađen u sujetnu dušu čitaoca. Roman može biti razgovetan i razumljiv čitaocu, a da pri svem tom bude u krajnjoj meri nejasan, dakle sa stanovišta umetničke ekspresije sasvim neuspeo.

Pravo značenje pojma jasnosti treba tražiti u njegovoj srodnosti sa pojmom podudarnosti. Jasan roman je podudaran sa svojom idejom u svakom svom delu kao i u celini: on leži ideji. Kriterijum jasnosti ne leži dakle u meri u kojoj čitalac shvata ideju romana, nego u meri u kojoj je razume sam pisac. (Tačnije: u meri u kojoj je pisac postigao podudarnost ideje i njenog umetničkog izraza.)

Događa se da čitalac uopšte ne razume - a često to i ne može - neku opštu ili parcialnu ideju romana. Za njega je taj roman onda nejasan, a ako to ne polazi za rukom kritičaru, onda je roman i slab. Mi običajavamo da kažemo da je nejasno za nas sve što nismo u stanju da razumemo.

U produžetku ovog mi tvrdimo da je neistinito ono što je nejasno, polazeći od zablude da je istina jednostavna i svakom dostupna. Kada bi to bilo tačno onda bi istina najpre: postojala kao jedna, a drugo: mogla bi imati samo jedan izgled, iako se mi svakog časa uveravamo u suprotno.

Nejasnoća (ovde izraz upotrebljavam u oba njegova značenja: mom i opštem) romana može ležati kao njegova prava nejasnoća samo u piscu i njegovoj reproduktivnoj moći, a kao njegova nerazgovetnost samo u čitaocu u njegovoj prijemnoj nemoći.

Kad jedan čitalac tvrdi da je Ulis besmislena stvar, jer on lično nije u njemu mogao da nađe nikakav smisao, morao bi se podsetitit na prostu činjenicu da postoje ljudi kojima bi, njegovo omiljeno delo Savremena istorija od Francea, bilo jednako besmisleno, jer bi im bilo, kao i njemu Ulis, jednako nedostupno.
#137) Predajemo li se ravnodušnosti iz nerazumevanja domalo činimo to iz dužnosti prema sopstvenom nerazumevanju: osećamo se neodoljivo obavezni svojoj ravnodušnosti.

#138) Društvo je u nama izgradilo naviku ravnodušnosti uz koju smo mi opstali: ono je samo pogodovalo našoj ravnodušnosti i njemu je odgovarala ona kao lojalnost. Ravnodušnost je temelj naše lojalnosti; naša lojalnost je utemeljena u našu ravnodušnost.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- VI deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-VI deo 1957. 

 #134) Prologomena za jedan metafizički kriterijum u istoriji književnosti.

Uvod. Uzmimo Salambo = Slika + Akcija, pri čemu je akcija još uvek samo plastična slika pokreta. Materija je u totalnoj prevlasti: jedan sirijski štit ima veći značaj od najdublje strasti Hamilkara Barke . Ako sada pređemo na Gestu Berling uviđamo izvesno odstupanje od materijalne ravnodušnosti prvog romana, i premda je slika ponešto zamagljena (materija je oduhovljena, što je isto) pokret površno opisan oko jednog nostalgičnog kruga, ipak su izvesne napetosti uspostavljene.  

Instrumenta teskobe još nema, ali je tip strune uspostavljen. U ovoj vrsti romana vrh je postignut sa Fjodorom Dostojevskim. Ali tek u Procesu i Metamorfozi Franca Kafke nalazimo opisano neraspoloženje preobraženo u svoju ideju.

Slika, stanje, ideja to su tri sredstva romana, istovremeno tri stupnja ekspresije one teme koja sačinjava mit o borbi Prometeja protivu svoje sopstvene iz sebe (krađe vatre) proizvedene sudbine. 

Najprimitivniji tip romana: roman slike, koristio je uvek prvo sredstvo, veoma retko drugo i nikad treće. (Nekoliko primera: Salambo, Tri vojnika , opisi Balzaca , Scotta, Caldwella , itd.)

Iz slike preobraća se roman u stanje i tako nastaje roman stanja koji se razvija do svojih estetskih vrhunaca u ruskoj školi XIX veka. (Gesta Berling, Rat i mir, Šinjel , Budenbrokovi Thomasa Manna, Čehov, deo Dostojevskog, Ibzena , itd.)

Zanimljivo je da romani Huxleyja i drame Bernard Shawa spadaju pre u romane slike, dakle u primitivniji rod književnosti, nego u romane stanja. (Doduše njihove su slike intelektualizirane, ali nijedna od njih ne dostiže nivo ideje, te se ne udaljuje od polupraznih spiritualnih kontraverzi: Kontrapunkt, Pigmalion).

Iz romana stanja uspinje se on u roman ideja kao slobodu one nužnosti koja je tim stanjem bila izvršavana prećutno. Prema šupljoglavoj podeli starih istoričara književnosti „roman ideja“ bi bio prosto roman u kome se u ovom ili onom (posrednom ili neposrednom) vidu iznose neke ideje. Koješta! Prema ovom bi kriteriju i Crvenkapica bila roman ideja, jer izlaže jedno pedagoško naravoučenije.

Tu se meša pojam intelektualističkog romana (Huxley, Anatole France ) sa pojmom romana ideje. Prema mome mišljenju u ovu grupu spadali bi svi oni romani koji se, udaljivši se od čistih likovnih sredstava, neraspoloženje svoje teme podižu na stepen univerzalnih simbola, dakle u oblast čistih ideja.

(Kafka , Dostojevski u izvesnim romanima: Idiot, Braća Karamazovi, Zločin i kazna, ponekad Sartre i Camus, Thomas Mann u Doktoru Faustusu i Smrti u Veneciji, a možda i u onoj divnoj maloj pričici Marijo i mađioničar, mestimično Faulkner, Shakespeare u Hamletu, Samuel Beckett, James Joyce Ulis, Hemingway samo u prometejskoj pripoveci Starac i more, itd..)
Slika prvih romana postaje stanje drugih i ideja trećih: mehanički se pokret prvih preobraća u fini senzibilitet drugih i metafizičku simboliku trećih. Književnost nesumnjivo ima jedan aginično infernalni karakter, uostalom kao i čitava umetnost. Zato: daleko od sposobnosti da ga izazovu kao predstavu osećanja ili ideju ili da od njega budu zastrašeni, prvi pakao samo slikaju, drugi pomereni do ljudskog stanovišta straha bave se njime kao stanjem sopstvenih neraspoloženja, ali tek treći jesu taj pakao u svom slobodnom, metafizičkom izrazu.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- V deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-V deo 1957. 

#118) David. Ako se služimo socijalnim merilom David je kukavica, jer svu svoju nužnu hrabrost (nužnu sa stanovišta prometejskog heroizma) iscrpljuje u sanjarijama; međutim su ove sanjarije daleko da budu indiferentne prema njegovoj autentičnoj (sudbinskoj) nužnosti već je izvršuju na jednom čini se uobraženom planu: on izgrađuje svoju slobodu izvršenjem fiktivnih nužnosti.

Oblast ove pogrešne transpozicije je san (stvarno san o Golijatu). Ako bi se David procenjivao sa popularnog gledišta, on ni u kom slučaju ne bi mogao da bude obeležen kao herojska priroda: u društvenoj svetlosti on je ništavan kao kakav crv.

#119) Adam. (Opet sa stajališta socijalnog merila heroizma.) On je „kukavica“ onog Samgin - Titirovskog tipa koji živi u mekanoj školjci svojih spirituelnih doktrina, i kome se stvarnost najzad predstavi dražesnim udarcem potkovane cipele u stražnjicu. U socijalnom smislu on je čist primerak kukavičkog stava prema svetu.

#120) Juda Iskariotski (i socijalna hrabrost). Poslednji heroj jedva da u neku ruku podseća na hrabrog zlikovca. Ali pošto se njegovo učešće u javnom životu dešava tajno, i pošto je to učešće prema socijalnim kriterijumima amoralno, (izdaja i konfidenterija) on sa društvenog stanovišta najmanje zaslužuje podvođenje pod pojam heroja, onako kako se ovaj popularno shvata.

#121) Preostale ličnosti zajedno sa svojim mitovima moraju da dožive istu degradaciju sa socijalno-moralnog stanovišta, između ostalog, i zato da bi se u protivrečnosti sa lažnim pojmom heroizma, mogao u punoj meri istaći njegov pravi anti sudbinski i prometejski smisao. (O tome kasnije.)

 #122) Ličnosti Simfonije eroice moraju, dakle, zvučati herojski. Čovek može i od mokrenja da napravi herojsko delo, ako ga preduhitri mukom.

#123) Formiranje moje jesnosti kao stanja svesti. Od najvećeg je značaja ustanoviti poreklo poricanja. Moje je formiranje sve od protivstavova. Ne je atribut moje jesnosti.

 Nedavno sam napisao u Dnevniku o poreklu titirisanja. Titirisanje nije stavljanje sebe, nego protivstavljanje. Taj apsurd znam iz iskustva.

#124) Ali i moja jesnost provocira protivstavove i pošto je nejesnost samo obrnuti deo mene, moje je stvaranje kružnog oblika.

#125) Napetost. Između svojih protivljenja stojim ja potpuno razapet kao konjska struna: treperim od napetosti, napinjem se od napetosti. Šumim temu svog neraspoloženja, ravnomerno odapinjući svoja protivljenja, kao strele koje će se opet zariti u moju obrnutost. A onda pucam. Pucam od napetosti i svoju iskidanost više ničemu ne izlažem. Zaslužio sam svoju ravnodušnost. 

 #126) Stav 125 objašnjava katalepsiju Jude iz Kariota, posle vraćanja na izvor mita. Juda je postigao jedan nivo ravnodušnosti, a što je on nije mogao zadržati u svojim opstancima, osim da ih ukine, krivica je do nove napetosti, koju ravnodušnost uspostavlja u sebi. Napetost se pomera prema sredini: stupnjevima (nivoima) ravnodušnosti, napetost se iz nužnosti preobraća u slobodu (ideju). Ideja je, prema tome i sloboda, bezuslovna ravnodušnost. 

#127) Naše nas svakidašnje ravnodušnosti posredno napinju; svakidašnje nas napetosti neposredno uvode u ravnodušnost.

#128) Napetost i ravnodušnost jesu svojstva koja neposredno osećamo u svojim opstancima (nužnostima) i idejama (slobodama). Napetost je očigledna psihološka slika ovog mog opstanka: ravnodušnost je njegova slika (slika tog istog opstanka) u njegovoj idejnoj slobodi sutra, iznad napetosti mog idućeg opstanka. Ravnodušnost i napetost su dva pola mog odvijanja i izlaganja mog mitološkog sadržaja.

#129) U trenutku dok orao kljuje tekuću Prometejevu jetru, heroj mora biti ravnodušan prema onoj od juče, prema svim svojim jetrama (svim svojim herojskim opstancima) i napet samo s obzirom na svoj sadašnji, sudbinom neposredno ugroženi život.

#130) Ovo što je rečeno o napetosti i ravnodušnosti od izuzetnog je značaja za moje tumačenje memorije, i za „funkciju“ prošlosti u jeku moje sadašnjice.

#131) Dijalektika je preobražaj u svojim zakonima i svojim zakonima sama sebi smrt. Mene kao nužnost uspostavlja stalnost kao slobodu. Jer čim se preobražaj promeni u svojoj ideji: postigavši slobodu kao svrhu svoje nužnosti, on postaje od mene stalnost te slobode. 

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- IV deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-IV deo 1957. 

#104) Naslov Eroica nije uzet samo zato što stoji na kompoziciji Treće kao poštovanje, koga umetnost odaje herojskom, prometejskom duhu. Ja držim da borba za svoju konačnost (ona je i protivsudbinska), za svoju zatvorenost i nepromenljivost (koja je u tom vidu protivsudbinska takođe), jednom rečju za svoju čistu i nekrivotvorenu smrt zaista jeste herojska ma koje oblike ona uzimala u socijalnom smislu, i ma koje rezultate donela u moralnom.

#105) Ja sam do sada izraz promenljivost obično uzimao u protivsudbinskom značenju, a termin nepromenljiovost u sudbinskom. Zato stav 104 može izgledati protivurečan mojim dosadašnjim razmatranjima.

Međutim: nepromenljivost o kojoj ja govorim u prometejskom smislu nije ona koju sam upotrebljavao u sudbinskom; ova nepromenljivost je pobeda promenljivosti, njena konačna uređenost u smrti. (Nekrivotvorenoj naime onoj smrti koja nema posledica.) Tako se prometejski duh nalazi između dve nepromenljivosti: jedne sudbinske i druge protisudbinske. Prvu ostvaruje, a drugu uništava; prvu podiže iz ruševina druge.

#106) Mi smo primorani na neku vrstu nenaglašenog heroizma: njegove su pustolovine prećutne. Apsurd egzistencije koja nužnošću nepromenljivosti (sudbinske) u njenom mitu ostvaruje svoje promene (prometejske mitove) težeći za jednom drugom slobodnom stalnošću, zahteva heroizam prema kome su socijalni ili moralni kriterijumi smešni.

#107) Heroizam nije moralna kategorija. On nije upravljen prema stvarnosti sveta nego prema sopstvenoj stvarnosti. Njegov moralni izgled može da izazove zabunu. Heroizam nije ni moralan ni amoralan - on je egzistencijalan.

#108) Heroizam nije ni socijalna kategorija. Njegova mu je društvenost nametnuta. Ona mu je prilepljena naknadno, da se od jedne unutrašnje stvarnost načini spoljašnja. Zato herojski čin nema nikakvog funkcionalnog odnosa sa heroizmom. 

 #109) U sebi se mi zverski borimo za svoju definitivnost, za sebe u večnosti. Doći za leđa svoje čiste smrti: ukinuti sebe kao deo vlastitog gravitacionog sistema - to znači svoje biće nestati u onome koje je opšte i apsolutno. (Odnos umetnosti i filosofije i jeste u toj interpretaciji bića i egzistencije ) 

 #110) Želim baš obzirom na to, da se moji heroji shvate ne samo kao heroji svojih privatnih svetova, nego kao Prometeji jednog opšteg, jer svet koga mi volimo da označimo kao opšti, nije drugo do gigantska konstelacija infinitezimalnih ljudskih svetova - jedna maglina čija udaljenost i nejasnost potiče od pogrešnog smera naših pogleda, jedno sazvežđe u kome deo obuhvata celinu, isto tako isključivo kao što celina obuhvata deo.

Budimo uvereni da se u srcima beznačajnih stvorova događa čudna i gorostasna epopeja heroizma, sumorno ponavljanje prometejskog mita, čija snaga nije u prostornosti nego u dubinama u kojima se ponavlja. Svet je ne manje u nama, nego što smo mi u njemu. 

#111) Socijalni kriterijum je taj kome smo se do sad poveravali, da umesto nas odredi vrednost jednog heroizma. I on je donosio svoj sud prema neposrednoj koristi koju bi iz njega iznuđivao. Besmisao! Neko je bio heroj samo s obzirom na stanovište koje bi se prema korisnosti dela unapred zauzimalo. Jedan je isti akt tako mogao biti ocenjen kao herojski i kao zločinački!

Atentator je za svoj pokret bio heroj - za pokret ubijenog običan zločinac! Pokoravajući se ciljevima socijalnog kriterijuma mi smo se ponašali kao ljudi koji bi povlađivali presudi porote, za koju bi znali da ima od presude neposredne koristi.

Socijalni kriterijum treba potpuno odstraniti iz problema heroizma, pre svega zato što najveći broj heroizama uopšte i ne može imati neki društveni značaj, a zatim stoga što oni heroizmi koji ga i imaju, podvode se pod njega tek naknadno dok u prvostepenom su značenju egzistencijalni.

#112) Treba indukovati jedan kriterijum iz same egzistencijalne vrednosti heroizma - iz one energije koja se iscrpljuje njegovim dešavanjem: iz obima slobode koju on može da zasluži izvođenjem svoje nužnosti - iz njegove vrednosti po moj opstanak, po moj tekući život. Predmeti heroizma postaće tada irelevantni.

#113) Potrebno je da se bez žaljenja otresemo svih stavova, za koje ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo odnose li se na heroizam po sebi ili samo na heroizam po nama! Jer zar nije opasan presedan izdvajati kriterijume duha iz njega samog i predati ih ćudima materije? Zar nije opasno priznati olako, da moja hrabrost nije u meni, nego u onome na čemu je primenjena, ili što je još bezizraznije u tome kako je primenjujem.

#114) O hrabrosti (psihološkom terminu za jedan od načina ispoljavanja heroizma). Dva čoveka mogu na isti aktuelan način da budu hrabri, ali da se stupanj njihove hrabrosti razlikuje po svojoj objektivnoj vrednosti. Jer nije u pitanju šta se žrtvuje, nego šta se savlađuje da bi se žrtvovalo. Herojski gest kukavice viša je hrabrost nego taj isti gest učinjen od neustrašivog, iako se posledice njihovog postupka mogu objektivno podudarati.
#115) Meni je samom postalo tek od nedavno jasno da se izraz: heroizam, naslov Heroji, mora očistiti čak i od svakidašnjeg značenja hrabrosti i požrtvovanja. Heroizam o kome ja govorim često je upravo suprotan pojmu koga svakidašnjica ima o njemu.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- III deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Komentari Simfonije eroice III-III deo 1957. 

#87) Doduše ja se nadam da će mi mnoge stvari postati jasne dok pišem ove komentare. Za sada ova ili ona istina još se uvek pokazuje kao munja koja zasenjuje i zadržava se u duši duže od sebe jedino kao oštar bol.

#88) Danas je nastupila izvesna kriza: bio sam se odlučio da se držim izvesnog reda, koji je uobičajen kod izlaganja principa. Ali ustanovih da su moji principi izvedeni neposredno iz moje protekle nužnosti i ne pamte tekuću, osim kao jednu dvostrukost postojanja, niti jamče za sutrašnju osim kao za tu istu dvostrukost. Zato ću jednostavno indukovati sebe iz činjenica svoje trenutne nužnosti.

#89) Moja je tema kakofonija slučajno zapodenutih zvukova.

 #90) Zašto sam se odlučio da roman pišem prema stavovima Beethovenove „Simfonije eroice“?

Najpre muzika je od svih umetnosti jedini neposredan izraz neraspoloženja, te se neposredno obraća neraspoloženju, da je ovo sasluša i njome bude opaženo.

 Zatim: Muzika je neraspoloženje u svojoj umetničkoj (dakle agoničnoj, samrtničkoj) nužnosti. 

 #91) Ukoliko je bilo koja druga umetnost bliža zvuku a dalja od slike, utoliko je ona neposrednija. Plastične su umetnosti pre svega veštine, koje se odnose na jednu spirituelnu obradu materije; samo je muzika čista obrada duha.

 #92) Pesništvo se zato nalazi na izvesnoj raskrsnici između duha i materije. Ono je hibridan lik neraspoloženja u kome kao na Janusovoj glavi materija i duh imaju svaki svoje lice: materija je naličje duha i duh naličje materije.

 #93) Vrednost književnosti kao jednog izraza neraspoloženja. Ono što prozi daje izvesnu prednost nad ostalim veštinama je baš inkoherentnost njenog izražajnog dijapazona: književnost nema čistog sredstva koje bi poticalo iz prirode njenog nadahnuća; svoja sredstva pozajmljuje proza od ostalih umetnosti: od muzike zvuk, od slikarstva boju, od skulpture oblik. Reč nije sredstvo: reč je samo sredstvo sredstva: prava sredstva su slike, boje, mirisi, zvukovi i oblici.

U tom svojstvu slabost je i snaga proze kao izraza. Jer trojstvo njenog oruđa ne utrostručava snagu izraza: slika ume da padne preko zvuka, zvuk da poremeti oblike, i oblici da zatvore sliku.

#94) Još u S. M razmišljah o prozi koja bi u najvećem mogućem stepenu imitirala (izjednačujući se sa predmetom podražavanja) muzičke neposrednosti. Takva bi proza nesumnjivo morala da ima muzičke odlike, ali ne u melodijskom, nego u onom suštinskom: inutrašnjem smislu.

Bila bi to proza koja bi svojim neraspoloženjima bila bliska nužnosti (sudbini), a svojim idejama (refleksijama) njihovoj slobodi. Bila bi to proza koja bi nastojala da se ima prema neraspoloženjima isto onako simetrično kao što uspeva velikoj muzici. Oslanjala bi se na misao kao slobodu onog neraspoloženja koga bi dočaravala zvukom.

Doduše u S. M. više sam bio zaokupljen banalnom stranom tog problema: melodičnom prozom. (Prozom koja bi delovala kao muzika, ali koja ne bi bila u prozu prevedena muzika.)

 Ovde se međutim ne radi o tome da proza dobije melodiju, nego da melodija jednog neraspoloženja nađe svoju prozu (svoj rečnik, svoju sintaksu).

#95) Tragao sam. S obzirom na ideju borbe između mog sudbinskog opstanka i mog prometejskog bića, morao sam da nađem muzičko delo koje ovu ideju ima za temu. Našao sam ta dela u Beethovenovim simfonijama „Trećoj“ („Eroici“) i „Petoj“.
 #96) Ove simfonije nisu uzete jedino kao prosta kompoziciona shema, nego kao čista srž romana, njegova sentimentna materija, ono od neposrednog neraspoloženja što se može artikulisati.

#97) Prometejsku temu imao sam u Simfoniji eroici = ideja slobode. Sudbinsku temu imao sam u Trećoj = ideja nužnosti.

#98) Treća protiv Pete = ideja slobode protivu neraspoloženja nužnosti.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- II deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-II deo 1957. 

 #69) Imoralnost je antisudbinska. Imoralnost čina se ne meri nepostojanjem motiva, a još manje njihovom skrivenošću nego obrnuto postojanjem preobrta neraspoloženja u svoju ideju, nužnosti u svoju slobodu. Imoralno je slobodno od nužnosti.

#70) Stav: Ja se razvijam kroz ideju o sebi nije dovoljnan, jer su moje ideje razjedinjene slobode bez dejstva kao čiste ideje (čiste slobode). One postaju deo mog opstanka tek kada se penetriraju u moja neraspoloženja, utvrđujući i razvijajući njihovu sopstvenu nužnost, prepravljajući tu nužnost (eto biti) prema sebi. Bolje je reći zato da se ja razvijam kroz svoju slobodu, onda kada je gubim. 

#71) Oblik moje slobode je oblik mog ja. Oblik neja je oblik nužnosti (sudbine).

#72) U vezi stava 70: međutim nemoguće je o sebi neposredno imati ma kakvu ideju, iako ona postoji kao nužna pretpostavka moje slobode. Pošto je nemam, primoran sam da je konstatujem posrednim putem, oslanjajući se na metodičku sumnju prema svemu što nisam ja. Mogu dakle da utvrdim šta svakako nisam, nisam ni pod kojim okolnostima. Šta stvarno jesam samo je logički preostatak. 

#73) U nekojima od prethodnih stavova pokušao sam da ocrtam jednu novu imoralnost, koja će nasuprot lafkadijevskoj imati svoju istoriju, svoju tako reći moralnu istoriju. Čista imoralnost može se pretpostaviti samo tamo gde se kao istina prima apsolutna diskontinuiranost naše ličnosti.

Samo tamo gde moje sadašnje ja nije prost produžetak mog jučerašnjeg ja, nego samostvojstvena celina, koja u svom momentu razvija svoj novi moral, može se govoriti o imoralnosti sa stanovišta mene kao zamišljene životne celine. Ja sam tako imoralan pre svega s obzirom na svoju uobraženu moralnu celinu.

#74) Pokušao sam bio da pronađem duševni izvor ideje romana koga pišem; nesumnjivo je da je on u mom opstanku, pa prema tome i u oblasti mojih nužnosti. Tako već po svojoj psihološkoj lokaciji, taj izvor je sudbinski i predstavlja samo epizodu mog mita.

#75) Smatram taj podatak veoma važnim: ja moram napisati „Simfoniju eroicu“.

#76) Posredstvom ovog otkrića, ja sam došao do izvesne svesti o svojoj sudbini, u jednoj od njenih mnogobrojnih epizoda. S druge strane stoji jedan čist logički stav: ako sve mora imati svoju sudbinu, onda svoju sudbinu ima i sama sudbina.

#77) Sudbina Sudbine bila bi u njenoj neizbežnosti, u tome da se ona mora izvršiti, inače nije sudbina , ali se ovo sudbinsko svojstvo odnosi na predmete njenog bavljenja, a ne na nju samu. Neizbežna je sudbina nečeg u čemu je ona; ali kakva je sudbina same predodređenosti? (bez uticaja akta).

 #78) Praktično pitanje se sastoji u tome da se utvrdi šta je sudbinsko u samoj ideji sudbine, i neće li sudbina koja se ne izvršuje protivurečiti samoj ideji, samom svom pojmu?

#79) Ili: da li bi moja sudbina odista bila da napišem roman „Simfoniju eroicu“, ako ga ja ne bih napisao.

#80) O tome sam problemu govorio u stavovima 41, 42, 43, a naročito u 44, 45, 46, 47, 48, zatim 50, 52, a naročito u 54. S obzirom na moje shvatanje sudbine kao partenogenetičke , s obzirom da njeno dejstvo stavljam u polje svog neja, i da to dejstvo smatram posrednim: karakteristika pojma sudbine nije u onoj apsolutnoj neizbežnosti, koju su pretpostavljale sve religiozne i mnoge od filosofskih koncepcija sudbine.

 #80) Samim je tim data i osnovna ideja Simfonije eroice. To je ideja borbe, borbe sa sudbinom u svakom od njenih predmeta. Ali pošto su na napred opisani način naši opstanci izvori naše sudbine, onda se ta borba preobraća u jednu samoborbu, u borbu sa samim sobom.

 #81) Ova je borba prometejska; mit o Prometeju joj najbolje odgovara. Zato se odlučih da ideju tog mita stavim kao moto čitavog romana.

#82) Zato što se usudio da božanski plamen pokloni svojim smrtnim prijateljima, Zevs kazni Prometeja da bude večno prikovan za brdo Kavkaz; svake je zore sa Olimpa sletao orao i kljuvao herojevu džigericu, ali njoj beše dano da preko noći ponovo zaraste; jer džigerica Prometejeva beše večita kao i on.

#83) Na stranu poreklo kazne (o kome ću kasnije govoriti kao poreklu same sudbine u njenoj opštoj ideji) sudbina Prometejeva je da ostane večito prikovan za svoj sopstveni mit i da ga svojom sopstvenom mukom izvršuje. Orao se prema Prometeju ima kao Sudbina (njena neizbežna ponovljivost) prema Otporu (stalnoj regeneraciji Prometejeve jetre); psihološki sistem večitog orlovog vraćanja i večite obnove jetre stvarno je sistem kosmičke vrednosti: večitog nastajanja sudbine da se obavi, i večitog otpora što joj pruža naš opstanak u svojoj ideji o slobodi.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- I deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-I deo 1957. 

 #60) Postojanje koje se određuje prema okolnostima samo je izgled čistog postojanja. U izvesnim okolnostima mogu postati ubica, ali opstanak moj kao ubice samo je indiferentan izgled koji ne dotiče moje biće, sve dok iz njega ne bude kao nužnost izvedeno.

 #61) Primedba uz stav 60: ne prethodi ovde egzistencija esenciji, ni esencija egzistenciji u doslovnom smislu. Ja odista najpre postojim, pa tek onda opstajem; najpre sam slobodan dok ne izradim svoju nužnost iz koje moji dalji opstanci bivaju izvedeni kao iz jednog čistog i neizbežnog bića.

Moje biće (sudbina, mit) biva konstituisano mojim opstancima, ali ne svim mojim opstancima, nego samo onim koji dopiru do prauzroka nužnosti: dotakavši tu nužnost jednom više joj ne mogu izmaći. Konstituisana esencija izvodi iz sebe moje dalje egzistencije. Dalje postojim prema svom biću koga sam sam skrivio. Eto promena tog bića bila bi teorijski jedini poraz sudbine.

 #62) Nastavak razmišljanja o esenciji (sudbini) i egzistenciji (nizu - ne kažem okviru - mojih opstanaka).

Rekao sam da ja sam konstituišem svoje biće kao sudbinu čim zađem u prauzrok nužnosti. To znači da mora postojati neka zajednička kontituanta mojih ideja, kao kontrapunktalnih oblika slobode između ove ili one teme neraspoloženja. Takva konstituanta zaista postoji: ona je anticipirana idejom preobrta neraspoloženja u ideju i obrnuto.

Ako sa A obeležim jedan stepen (ili jedan momenat neraspoloženja) a sa As ideju kao njegovu slobodu, nosiće jednačina As u sistemu svojih refleksija oštru crtu svog porekla. Ako sada to idealno stanje neraspoloženja A, koje sam označio kao As, pretrpi drugi preobrat (vraćanje nužnosti) u neraspoloženje B, onda će to neraspoloženje B morati nositi snažnu sliku svog porekla, pa bi se njegova približna formula mogla napisati kao B + As.

Time je već ustanovljena izvesna funkcionalna veza između mojih opstanaka koja u momentu (opstanku) Ax postaje mojom sudbinom, dakle mojim bićem. Preostali moji opstanci bivaju iz nje izvedeni.

Tako samoobrazovana sudbina (esencija) nije samo neko moje ozakonjenje, nego i izvesna koncepcija mojih budućih egzistencija i tu leži njen fatalni karakter.

Sudbina = Mitos.

Moje egzistencije koje bivaju izlučene iz mog bića (sudbine = mita) a koje ja nazivam postegzistencijama (za razliku od presudbinske preegzistencije, i one u kojoj se nadživljavam kao niz posthumnih egzistencija) moraju da budu podudarne sa fabulom koju je mit koncipirao. Zato se ja nužno, dakle mitološki, događam.

Teorijski uzev, potrebna bi bila bitna promena u mom samobiću (biću koje se kao sama ideja nužnosti obrazovalo iz nužnosti neraspoloženja kao egzistencija) da bi se mit zaobišao, prepravio, zanemario, najzad da bi se sudbina ispričana u mitu porazila. (Sa tog stanovišta valja uzimati Judu Iskariota.)
 #63) Da li sam ja sudbinski ubica, pošto sam ubio, ne može se utvrditi ni iz činjenice ubistva, ni iz činjenice mog odgovarajućeg neraspoloženja (koje se uvek nalazi pod pritiskom izvesnih kolektivnih uticaja) nego jedino iz posledica mog trpljenja po moje buduće opstanke. Ja svoju sudbinu uvek naknadno dokazujem. Tako se ono stvarno moje ubistvo, dešava kasnije od svoje spoljne realne činjenice. Ubicom se postaje, ako se uopšte postaje, posle ubistva, a ne za vreme ubistva, ni pre njega, kako dokazuju hrišćanski pisci (koji u motivima i unutrašnjoj odluci gledaju činjenicu opstanka). Neraspoloženje iz elemenata čina (u sebi kao nužnosti) gradi ideju svoje slobode. 

#64) Tek kada iz nužnosti ubistva proiziđe ideja slobode ubistva, ja postajem ubicom u onom fatalnom smislu. 

Dnevnik Borislava Pekića Komentari III-1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-1957. 

#6) Igra je sve pre nego bezopasna. Igra je praslika agonije. Osim toga njen kraj uvek je koban ma kakav oblik uzeo: dobiti ili izgubiti igru svejedno je (svejedno je dakle napisati ili ne napisati roman) ako smo se u nju bilo kako upustili. Naše buduće ja ne može imati nikakve koristi od jednog predavanja o istoriji njenog porekla, niti će slike te istorije proizvesti u njemu nešto drugo do zamorne nepodnošljivosti; u slučaju neuspeha poraz je dvostruk: ogorčeni smo jer smo propustili da budemo poraženi. Žalimo sa olakšanjem koga ni pod kojim uslovima ne bismo ni mogli postići.

 #7) .... Sudbina se dakle začinje u jednom od naših opstanaka, kao nužnost koja se od ideje do ideje (kao od slobode do slobode) dovodi do razrešenja. Ona je zato inkomensurabilna sa našim stvarnim životima i apsurd je sa stanovišta našeg postojanja. Zar Judina griža koja ga dovodi do samoubistva nije apsurdna ako je njegova izdaja bila neizbežna?

 #44) U meni se začela moja sudbina koju sada ne prepoznajem - to je nesumnjivo. A ne prepoznajem je više jer sam se u međuvremenu promenio. Ne prepoznajući je ja još uvek ne mogu da je odbacim, jer bi na taj način odbacio jedan od svojih opstanaka. Sudbina me je zarazila do dna. Ona me je prožela misterijom: ja sam ja sam onakav kakav sam zamišljen jednim od svojih izbora, koga se više ne mogu odreći. To lično poreklo sudbine je od bitne važnosti. Ono je samo srce apsurda. Između mene kao sudbine i mene kao promene mrvim se.

#45) Stvarni moj opstanak je moje neraspoloženje: ideje su potpuno van mog postojanja i nisu ništa drugo do kontrapunkt slobode između tema nužnosti. Moja sudbina ima dakle poreklo u neraspoloženju i što se provlači kroz moje živote kao osovina, to je samo zahvaljujući transmisiji ideja.

#46) Moje stanovište prema sudbini je jedno borbeno stanovište. To je samonepodnošljivost. Kad mrzim svoju sudbinu to mrzim sebe, bit svoju rođenu u jednom od mojih proteklih života i neodoljivo sugerisanu preostalim. To je i stanovište nade. Borbeno stanovište je uvek optimističko. (Prometejsko.)
 #47) Sudbina je apsurdna samo u tom smislu što ne dopire do saznanja i što, ako se do njega uzdigne, mora obelodaniti svoju nepodudarnost sa mnom. (Juda je spoznao svoju sudbinu: njena apsurdnost postala mu je prisna; menjajući se nastoji on da je prepravi te zato umesto da se ubije dopušta da ga umlate maljevima.)

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 7-1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 7-1959. do 1965 

#91) Orijentacija ka „poslednjoj formi“ je, čini se, još jedan egzistencijalistički napor. Pisac oseća pomalo teskobu pred naizvesnošću, u koju ga stavlja pokretljivost njegove vlastite ideje. Ne moći slediti njene intimne preobrte, spontanim menjanjem forme; ne moći je na neki način zaustaviti, skočanjiti u identičnost sa sobom; ne moći je uopše uspostaviti u onom čudesno maglovitom, a ipak predsvesno tako određenom značenju koje se objavljuje senovito, prozirno, amorfno;

ne moći najzad izvršiti jednu najobičniju identifikaciju ideje, kao potencijalne refleksije i ideje kao aktuelnog teksta - tu su konstituante onih neurotičnih stanja, koja od svakog dobrog pisca čine eksperimentalnog psa. Eksperimentalni šok pri pisanju nastupa bezmalo uvek.

Ako želimo da mu nađemo uzrok, trebalo bi da znamo za onu strašnu, neprevaljivu provaliju koja deleći samopromenljivost ideje od nepromenljivosti njene estetske forme, čini od prve negativnu od druge pozitivnu draž, i tim protivstavom koji sužava oblast svojih neposrednjih razlikovanja, sve više ukoliko se promenljivost ideje nasilno zaustavlja u formi, a propušta u suštini, ne dozvoljava intelektualno razlikovanje tamo gde je instiktivno tako neumoljivo prisutno.

#92) Pisati slike - a zatim kroz izvesnu prozirnost slike razvijati jednu ideju, koja je dovoljno opšta da se ne menja u onome što je njena osnovna priroda. Čini se da su konstituante takve ideje dovoljno stabilne i nepromenljive, da obezbede stabilnost umetničke forme. Sužavanje ideje, uvećava njenu vidljivu promenljivost i znatno otežava uspostavljanje njene čvrste forme.

 #93) Osloboditi roman slike. (Mislim na sliku lišenu ideje.) Slike su funkcije ideje. Ja ne uviđam da je činjenica zaista vedrog neba dovoljan razlog da se ona opiše, ako osim čulne sugestije nema nikoje drugo opravdanje.

#94) Realizam mora ovde da odstupi pred „dekorativnošću“. Pejzaži ili enterijeri su scene, koje na ovaj ili onaj način učestvuju u našem dešavanju. Pozorište tu ide ispred romana. Romansijer koji preza od režiranja, nikad neće postići da izvrši svoju temu.

 #95) Kad kažem „dekor“ ne mislim na mrtve paravane koji traju u nekoj svojoj, čudesno izolovanoj ukočenosti, na materiju koja je indiferentni svedok naših sudbina, nego na onu materiju koja je njihov saučesnik. Smisao „vedrog neba“ nije u nekom likovnom momentu koji se prokrijumčario u literaturu, nego u meri do koje je to „vedro nebo“ komponenta našeg raspoloženja.

 #96) Funkcionalna književnost. Kada bi pisac mogao da od svog teksta obrazuje jednu kompaktnu i definitivnu celinu, kojoj ništa ne bi moglo biti oduzeto, niti išta dodato, a da se njegov integritet ne naruši?

#97) Roman je ideja čije je dešavanje nad nama stavljeno u pokret. U tom smislu nema romana koji su dovršeni, niti onih koji počinju iz početka. Kada bi roman mogao da ima svoj početak, imala bi ga i ideja što je protivrečno samoj ideji ideje.

 #98) Između dva sna, koji se rascvetavaju na početku i kraju, ali nikad ne prestaju da budu sanjani na jedan neupadljiv način, kreću se modeli jedne iste ideje, u višestrukom smeru kroz upravo taj svoj san, njegove plime i oseke i njegove infernalne predele. Ova disocijacija ličnosti po tipu odgovara disocijaciji koju vaspostavlja Eroica kada menama protivstavlja stalnost, i herojima njihove sudbine.

#99) Zato je Davidov san funkcija njegove veze sa sudbinom, mada on nje nije svestan. Kada bi njegov san bio isključivo jedan živopisni košmar, bez srodstva sa idejom - koja ga posredno i proizvodi - nestala bi potreba da se on opiše. To što se značenje (ne tumačenje) sna jednostavno odvija, a ne donosi u daljem tekstu, što je ono implicitno u čitavom Davidovom dešava-nju, a ne konstatovano nekim formalnim sredstvom - baš i ostvaruje duboku i intimnu njegovu proisteklost iz ideje.
 #100) Matematska nužnost umesto intuitističke proizvoljnosti, ali ne sa stajališta efekta (kao kod metode koju je Po upotrebio pišući Gavrana) nego sa stajališta vernosti logici ideje. Svaka rečenica mora, u jednom matematski automatiziranom tekstu ostvarivati svoje višestruko opravdanje.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 6-1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 6-1959. do 1965 

 #84) Shema (ideja) borbe protiv sudbine: 

I - David. Kod njega ta ideja kao refleksija uopšte ne postoji, izvan jedne plastične projekcije u snu o Golijatu. On je spontan. Čak i kasnije kad se njegova sudbina ovaploćuje u Jürgenu, pošto je u njega unela intermedijarnu ideju Golijata - on ne uviđa fakat da on ne može ubiti Jürgena, a ne da ga je u tome preduhitrila srčana kaplja.

II - Adam. Borba za nemešanje, dakle za stalnost koja odatle ima da proistekne za Adama je u izvesnom smislu svesna, a u izvesnom smislu nesvesna, intuitivna borba protiv sudbine, koju će kasnije ovaplotiti Stranac kao simvol mešanja i podvlašćivanja. Svesna ukoliko znači odbranu od realnog učešća u moralnoj prirodi događaja koji ga opkoljavaju (rat), ova je borba nesvesna ukoliko bi morala da podrazumeva borbu protiv same ideje sudbine.

III - Juda. Posle vraćanja na izvor mita, ona je sasvim svesna. Ona se služi promenljivošću pretpostavljajući da je sredstvo sudbine stalnost, da je stalnost, kontinuitet, logički kontinuitet stvari u svojoj srži sama sudbina.

IV - Stranac. Borba ovde ima oblik volje za ispunjenjem sebe. U svojim motivima ona je nesvesna sebe kao sudbine. Jedino se oseća kao volja. Ta se onda volja po prirodi stvari ima kao sudbina onima koji protiv nje ustanu.

 #85) Večnost!? Nje nema. U pogledu same sebe, trenutak je kao i večnost jednako i istovremeno rasprostrto vreme; u pogledu prostora bezbroj tačaka nisu nimalo prostranije od samo jedne, budući da se logička beskrajnost sastoji od beskrajno mnogo uopšte nerazvijenih prostora. U pogledu kontinuiteta, on je idejom večnosti isključen, jer u njoj ništa ne prethodi, niti šta sledi, iako samo dešavanje mora da se na neki način održava.

 #86) Okviri: Podrum adaptiran za sklonište od bombardovanja, Josifov bife, stepenište zgrade „Cvetni trg 11“, staretinarnica u prizemlju, prodavnice cveća.

 #87) Posle stanja katalepsije, u momentu kada Juda postane svestan značenja koraka na stepeništu, a osobito kad ih više ne može izbeći, neočekivano, spontano, po prvi put nepripremljeno izvede on promenu svoje egzistencije: on se brani očajnički, ćutke, strpljivo i do iscrpljenja svojih moći. Tek žica (šinterska) prebačena u vidu omče preko njegove glave prekida taj otpor. (Stranac - Adam, koga je Juda ugrizao za nadlanicu, ne može odoleti iskušenju da okusi njegovu krv, koja mu je ostala na koži.)

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 5-1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 5-1959. do 1965 

 Adam: Šta znači doživeti sudbinu?

Juda: Biti sudbina!

Adam: Ne mogu, iskreno govoreći da vas razumem. U tom slučaju meni izgleda da vi ne doživljujete sudbinu, nego neku vrstu svoje sopstvene podsvesti.

Juda: Kad kažem biti sudbina, to ne isključuje revolt, ni otpor, ni gađanje. Ali uvek to je revolt prema sebi, otpor protiv sebe, gađenje nad sobom! Da to nije tako, deca bi bila nesrećna koliko i ljudi. Jer bi im sudbina prethodila, i oni bi je zaticali spremnu u sebi. Međutim, ona se iz klice, čega li, obrisa ideje, razvija zajedno sa nama, u stvari samo nama i pomoću nas. U tome ja vidim jedinu mogućnost da se ona izbegne: treba je izvršiti!

 Adam: Onako kako doživljavamo njene sugestije!

 Juda: Naprotiv - uvek suprotno.

Adam: Do đavola. To znači ako osetim želju da uzmem kolač, ja ga se treba da lišim. Ako odlučim da učinim dobročinstvo, treba da ga izbegnem. Ako saznam nešto, ne smem to saznanje da iskoristim u druge svrhe osim da od njega uništim svaku korist.

Juda: Upravo tako!

Adam: A ko mi jamči da sam se tačno odredio u trenutku - pa da će moj nelogični postupak biti zaista sudbinski? Naime protivsudbinski.

Juda: Niko. Nema garantija, mada ne tvrdim da postoje izvesne indikacije. Trebalo bi da iščezne mora u krugu koji se trenutno dešava. Mislim da bi se morali osećati strašno nevini. Strašno izuzetni od doticanja. Elementarni, tako reći. U svakom slučaju čisti, oprani od prablata!

Adam: A šta će se realno desiti našim životima!

 Juda: To je sasvim sporedno. Važno je održati tu čulnu čistotu sebe. Važno je uzleteti.

Adam: Ne verujem. Unutrašnja čistota ne zavisi od našeg odnosa prema sebi, od privatne higijene, nego od nemešanja, od nepipanja. Njeni uslovi su izvan nas, mada ih mi ispunjavamo u nama. Ako ubijem, uopšte ako učinim gest mešanja, ja ne mogu ostati nevin, ma koliko je moje ubistvo bilo rezultanta protivstava moje egzistencije i sudbine.

Naime činjenice da nisam želeo da ubijem, pa sam ubio baš zato. Time ja poistovećujem svoje spontanitete sa sudbinom, sebe sa njom, i sav moj otpor upravljen je protiv samog sebe. A to ni izdaleka nije sudbina. Ja sudbinu shvatam kao unutrašnju formu spoljne suštine, kao neizbežnost da se dešavamo predmetima, umesto da se oni dešavaju nama. Ono drugo bio bi slučaj, kao prvo to je nužnost - dakle sudbina.

#79) Forma egzistencije jednog Bruta nije samo u odluci da ubije Cezara, koji mu je bio zaštitnik, nego i u samom aktu ubistva. Ubistvo Cezara je forma egzistencije Bruta.

#80) Cezar još nije shvaćen. On se obavlja u meni. Mi smo samo forme posthumne egzistencije svih onih koji su živeli pre nas.

#81) Stav 80 je od neobične važnosti za Finale: allegro molto, naročito od momenta Judine smrti. Jer Juda se ne završava smrću, nego su pre svega, jer i govorim o njima, David i Adam forme posthumne Judine egzistencije . Zato Finale: allegro molto ne bi u naslovu Cveće za mrtve imao najadekvatnije tumačenje. Možda: Nečujnost mrtvaca, Život mrtvih, Tajni život mrtvih, Tajne pustolovine mrtvih.
 #82) Kameleon. Kameleonstvo kao način odbrane od sudbine.
 Zanimljivo da svoju sudbinu najmanje oseća onaj koji joj ne čini nikakve smetnje, koji joj se podaje sa beslovesnošću, izvršava spontano kao što ispunjava sebe. U odnosu na temu Sudbine, tema heroja koju nose David, Juda, Adam i Stranac teče u četvorostrukom toku.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 4-1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 4-1959. do 1965. godine 

#78) Dva smera: 

Adam: Ono što čovek prisno doživljuje, pod uslovom da je u neposrednom doticaju sa predmetima jeste gipkost, nepostojanost, bestidna prevrtljivost, ćudljivost njihovih mena! Dotle, ja vam ne protivrečim gospodine Iskariotiću, ali ja daleko od toga da tu poročnu nestabilnost smatram logičnom, ne mislim ni da je korisna za mene. Naprotiv, ona me maltretira, jer me primorava da se i sam brzopleto menjam da bih usvojio stanje koje sam zatekao, pošto ga nisam juče ostavio.

Juda: U tome i jeste vaša pogreška Adame, što vi usvajate stanje umesto da ga budete! Vi dopuštate da vam se ono nametne umesto da mu uvek tačno, uvek spontano ležite. Od trenutka do trenutka da ste sa njim u jednom zajedničkom, širokom toku dešavanja. Na ovaj način, promena postaje teskoba, jer se ne priznaje iako se poznaje. Šta, vi se ne želite menjati?

Adam: Ne želim da se podvrgavam promeni. Želim da je izazovem. Stvarno ni to. Izazvana promena uvek je i ona kojoj se podvrgavamo, mada ona koju smo izazvali više nije ona kojoj se podvrgavamo. U međuvremenu promena se promeni, razumete li me? Jednostavno postane nešto što niti smo izazvali niti želimo.

Juda: Korisna, lucidno usmerena promena, svrsishodna, zar ne? Nešto makar i sa sutrašnjim smislom koji je u samom izvođenju promene samo larviran? Koješta, to nije nikakva promena!? To je samo promena položaja svesti prema nepromenjenoj srži. Srž se time ni za dlaku nije izmenila!

Adam: Ona se nikad i ne menja. Inače bi čitavo unutrašnje saznanje bilo prosta čulna obmana. Jedna optička iluzija. Verujete li vi u tu nepromenljivost našeg ličnog, tako reći privatnog, unutrašnjeg praplana?

 Juda: Nimalo. Ne verujem u ma kakvu definitivnost ma čega.

Adam: Nećete da verujete ili odista spontano vam se iskazuje da je nema?

Juda: Neću, a onda mi se ona iskazuje kao nepostojeća. Zaboga dokle ćete sterilizirati volju u nekakve epruvete sa razblaženom kiselinom refleksija. Čulnost u kratkim moždanim pantalonicama!

 Adam: Čulnost u skamijama, rađe! Uostalom instinkt vas zavodi i vi ga sledite pre nego što ste sebe zaustavili. Kinematografska iluzija. Vi sami sebe doživljujete kao film. Nepristrasno sudeći za vašu strelovitu izmenljivost nije kriva nepostojanost vašeg bića nego mehanizam vaših čula. I suviše se stroj senzibiliteta kroz koji se gledate brzo pokreće, da bi u pokretu prepoznali jedan dubok, odavno pripremljen i nužan mir.

Juda: Prema tome izlazi da ono što je mrtvo po čulima živo je po svojoj prirodi, a ono što je po njoj mrtvo živo je po čulima. Materija živi, samo je život mrtvilo.

Adam: Upravo to. Nisam se mogao bolje izraziti nego što ste vi to učinili, ne slažući se sa mnom.

 Juda: U tom slučaju ja ne vidim zašto vas promene plaše, jer one ne mogu uticati na vašu stalnost?  

Adam: Na moju pravu, sasvim početnu stalnost ne, ali remete saznanje te stalnosti, postojanost saznanja stalnosti.

Juda: Remete sudbinu? Adam: Pogrešno, ne sudbinu koja ne može biti poremećena nego moju svesnost sudbine.

Juda: Šta čovek dobija ako je svestan svoje sudbine?

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 3-1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 3-1959. do 1965. godine 

#63) O toj nevidljivoj ali ipak tako odlučujućoj sponi, koja reguliše karakter ostrvske izolovanosti, želim da govorim u Eroici. Naslov Ostrvljani bio bi u tom smislu naopak, što bi podrazumevao potvrdu individualizmu koga poričem.

(Da je individualizam u njegovom političko-etičkom, zatim u njegovom biološko-fizičkom i najzad u njegovom kosmološko-metafizičko-logičkom smislu apsurdan, meni je sasvim jasno. Pre sedam godina razvijao sam teorija samodovoljnosti, i to je bio jedan od razloga da sam svu nedovoljnost sebe sama tako neštedimice shvatio.)

#65) Pakao - to sam ja. I kad su to drugi, onda su samo koliko sam to ja. Pakao su ja oko mene, ja u drugima, ja opkoljen sobom kao olukom. Samo u tom vidu ja sam pako drugima. Jer sam to samo ukoliko sam oni oko sebe, oni opkoljeni sobom, oni u meni.

 #72) Držeći na umu činjenicu iz #71 može se shvatiti zašto je jedan Adam, inače sav u preokupacijama nemešanja, učestvovao u kažnjavanju Jude. Jer u izvesnim tekstovima finala (Adam-Stranac opisuje likvidaciju Jude, ne spominjući osobno o kojoj se ličnosti radi) posle Judine sahrane kojoj je pored Davida - izvršioca testamenta i sam prisutvovao, Adam integralno otkriva sebe kao Stranca-Mesiju.

Time se mit i zatvara. U liku Stranca imamo Mesiju-Vođu koji se vraća, koji uskrsava (jer vraćanje iz logora, čak i bekstvo, vrsta je vaskrsenja koju XX vek priznaje kao i ono golgotsko) da bi prisustvovao svojoj pobedi nad Judom. Šta sudbina koju on predstavlja nije ispunjena do kraja i u biblijskoj formi (Juda se naime nije obesio, nego je morao biti umlaćen maljevima) kriva je struktura doba u kome se taj mit ponavlja.

#73) Juda zapravo i ne poznaje čoveka koga je izdao Gestapou, on se ne zanima ni time ko je taj čovek, ni kakva je njegova sudbina. Pa ipak pri prvom susretu između njega i Stranca, nastaje ona nerazumljiva antipatija koja čini dve osobe tako demonski privrženim jedne drugoj. (Uostalom u izvesnim dijalozima između Stranca i Jude, opaža se da prvi na diskretan način sugerira drugome samoubistvo. S druge strane pojava Stranca tera Judu u povratak na izvor mita.)
(Za potpuni automatizam koga zahteva ova scena, čini se da izraz: „Najzad se ništa ne događa - mislio je ...“ ne odgovara ni u kom smislu, mada ideja o Davidovom utisku da se ništa ne događa, uprkos očajničkim borbama koje se vode na ulici („brujanje dasaka, krckanje vrata, fakat da po prvi put nastojnica ne mete hodnik i da je njena klopka sklonjena“) mora ostati dosledno razvijena.

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 2-1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 2-1959. do 1965. godine 

#14) I kad u Judinom dnevniku, koga je ukrao pri pregledu njegovih papira, što je kao intimni prijatelj obavio posle sahrane - (kako ga je samo samo sa sladostrašćem čitao: „Polako Davide, uvek ima dovoljno vremena“) - dođe do mesta na kome njegovo prijatelj jednim ironičnim osmehom poriče Golijatovo postojanje, poriče da taj čovek, taj neustrašivi neprijatelj naroda i Davida, lično uopšte postoji, on najednom mora da ga prevede u život nekoga ko mu je na domaku.

Što je izbor pao na doktora Jürgena ne mora značiti ništa drugo do jednu olakšavajuću okolnost izvođenja. (Ipak podsećam na jednu afričku pripovetku koju ću kasnije navesti.) Bitno je ovde otelotvorenje Golijata. Golijat postaje doktor Gestapoa Hano Jürgen. Neprijatelj je sada blizu i ne može biti izbegnut. On se naprosto dešava Davidu kao elementarna nepogoda, ali je sada događanje zaista van Davida i slobodno možemo biti mirni - David neće ubiti doktora Jürgena.

Prividno zato što ga je preduhitrila kap, stvarno međutim zato što ideja efikasna u jednom svetu ne mora imati prednosti u drugom, u ovom slučaju stvarnom svetu „Cvetnog trga 11“. Davidov neuspeh je obrtanje mita naopako: poslednji i odlučni udarac pripada ipak Golijatu i Davida po izlasku iz Jürgenovog stana ubija iz puškomitraljeza jedan preplašeni Nemac.

(To je zapravo noć pred 20. oktobrom 1944. godine.) No on i ne zna da umire. On ne zna kad već nije. (Opis mehanizma njegovih radnji posle nalaženja Jürgenovog leša u kadi, mora biti toliko materijaliziran, tako sav u izgledu, da iz opisa sledi potpuna nemogućnost postojanja jedne jedine misli u Davidovoj glavi.)

 (...) onaj unutrašnji gravitacioni sistem svake posebno ničim ne poremeti. S druge strane Vođino bekstvo sme, makar i u metodološke svrhe, biti shvaćeno kao njegova smrt za konsternaciju kojoj je pripadao kroz nekoliko stotina stranica romana. Da li se ona pokazala nezavisna u smislu jedne zatvorene, nedejstvujuće smrti? Da li je Vođino biće postalo definitivno (pod stalnom hipotezom da se bekstvo iz logora uzima kao smrt) i nije se ni za dlaku promenilo, posthumno, činjenicom da je sto ljudi umoreno za odmazdu?

#32) Osećam se opkoljen mrtvacima. Ideja iz gornjeg stava je raspoloženje izraženo u ovom. U romanu ovo raspoloženje postaje jednim lajtmotivom. Lajtmotiv nasleđa, koji je po svojoj prirodi sablasan, objavljuje se rogom

Dnevnik Borislava Pekića Komentari II deo 1 1959 do 1965.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice II deo 1 1959. do 1965. godine 

 #1) Trebalo bi se vratiti na sam izvor ideje, da bi se njeni razlozi prepoznali u mnoštvu, u šarenoj svetini majušnih poriva, neraspoloženja, teskoba gađenja - jer atmosfera ideje nije drugo do nered mene. Ideja koju želim da razvijem to sam ja. Kad jednom postane jasno da su refleksije neposredno prevedena neraspoloženja, onda im čovek prilazi očišćen od „pronicljivosti“, lišen kriterijuma. Teskoba biva preuzeta teskobom.

Neposredan dodir dva unutrašnja nereda doduše ne mogu obrazovati neki novi i čudesno ustrojen red, ali mogu međusobno uneti još više nereda. Mogu pomoći da se vlastiti nered spozna kao neizbežan, kao odlučan, kao koristan. Mogu nas izmiriti sa onim što Sartre naziva mučninom, a što podseća na pokajničko more. Mogu nas navesti da učestvujemo sa tom našom morom u igri koja nam inače biva predstavlja kao spoljna nedotupavnost.

Neka igra karata može nam izgledati besmislena, ako je posmatramo sa ravnodušnošću koja preuzimamo sa poštovanjem zakona, kao neku vrstu građanske dužnosti. Nastojimo li da je proniknemo, ravnodušnosti nestaje - mi postajemo saučesnici slučaja. Biti to smatram velikom pustolovinom. Treba pobediti strah tela pred doticanjem. Ma koliko nam se svet prikazivao kao provalija, ne možemo izmeriti njegovu dubinu pre nego što u tu provaliju skočimo.

Ja sam skočio. Ne mogu reći da sam ma šta dobio od toga. Ali ja nisam dopro do dna. Da li sam u međuvremenu nešto bitno izgubio? Držim da jesam: mir sklopljen sa stvarima. Razbio sam pakt nemešanja, prodro sam u opasnost. Neko bi rekao da sam ih izabrao. U stvari opasnosti su mene izabrale, jer sam ležao njihovoj prirodi.

#2) Kako dokazati da je izvor ideje u jednom stanju, a ne u saznanju „van stanja“? Kako identificirati ideju sa mnom? Kako najzad dovoljno istaći da Eroicom ne dokazujem ništa osim sebe? Dolazim do uverenja da je to vraćanje simultana radnja sa napredovanjem. Hoću da kažem da je dobro napredovanje u stvari tačno, spretno vraćanje.

To znači da će se moj susret sa idejom, moje suočenje sa njenim prapočetkom, obaviti tek onda kad poslednja reč Eroice i njenih komentara bude napisana. Pre ne. Ni posle. Upravo u tom času ja se moram naći u raspoloženju koga se oslobađam, ne da bih ga uništio, jer sa njim uništio bih i sebe, nego da bih ga pronikao kao akt mog spontaniteta.

Cilj ovih komentara je uhođenje tog spontaniteta, špijuniranje samoga sebe, ukoliko je to moguće pod okolnostima zajedničke datosti obe moje strane: mene kao volje i mene kao egzistencije. (Problem volje i njenog odnosa prema egzistenciji je ključni problem svake efikasne etike.)

 #3) Cilj ovih komentara je prema tome da uspostave jednom već započetu vezu između mene kao raspoloženja i ideje romana. Ta veza očigledno nije u spekulacijama nego u osetima. Tu u zabuni čula, u neumešnosti mišića, u neshvatanju svog izbora, tu nazirem kontakt koga treba dokazati. Ako bi Eroica bila isključivo žanr slika rata, ma koliko ovaj bio subjektiviziran, zadaća bi bila promašena. Radi se o žanr slici mene samog. U tom smislu roman je i ispovest.