ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice II deo 3-1959. do 1965. godine
#63) O toj nevidljivoj ali ipak tako odlučujućoj sponi, koja reguliše karakter ostrvske izolovanosti, želim da govorim u Eroici. Naslov Ostrvljani bio bi u tom smislu naopak, što bi podrazumevao potvrdu individualizmu koga poričem.
(Da je individualizam u njegovom političko-etičkom, zatim u njegovom biološko-fizičkom i najzad u njegovom kosmološko-metafizičko-logičkom smislu apsurdan, meni je sasvim jasno. Pre sedam godina razvijao sam teorija samodovoljnosti, i to je bio jedan od razloga da sam svu nedovoljnost sebe sama tako neštedimice shvatio.)
#65) Pakao - to sam ja. I kad su to drugi, onda su samo koliko sam to ja. Pakao su ja oko mene, ja u drugima, ja opkoljen sobom kao olukom. Samo u tom vidu ja sam pako drugima. Jer sam to samo ukoliko sam oni oko sebe, oni opkoljeni sobom, oni u meni.
#72) Držeći na umu činjenicu iz #71 može se shvatiti zašto je jedan Adam, inače sav u preokupacijama nemešanja, učestvovao u kažnjavanju Jude. Jer u izvesnim tekstovima finala (Adam-Stranac opisuje likvidaciju Jude, ne spominjući osobno o kojoj se ličnosti radi) posle Judine sahrane kojoj je pored Davida - izvršioca testamenta i sam prisutvovao, Adam integralno otkriva sebe kao Stranca-Mesiju.
Time se mit i zatvara. U liku Stranca imamo Mesiju-Vođu koji se vraća, koji uskrsava (jer vraćanje iz logora, čak i bekstvo, vrsta je vaskrsenja koju XX vek priznaje kao i ono golgotsko) da bi prisustvovao svojoj pobedi nad Judom. Šta sudbina koju on predstavlja nije ispunjena do kraja i u biblijskoj formi (Juda se naime nije obesio, nego je morao biti umlaćen maljevima) kriva je struktura doba u kome se taj mit ponavlja.
#73) Juda zapravo i ne poznaje čoveka koga je izdao Gestapou, on se ne zanima ni time ko je taj čovek, ni kakva je njegova sudbina. Pa ipak pri prvom susretu između njega i Stranca, nastaje ona nerazumljiva antipatija koja čini dve osobe tako demonski privrženim jedne drugoj. (Uostalom u izvesnim dijalozima između Stranca i Jude, opaža se da prvi na diskretan način sugerira drugome samoubistvo. S druge strane pojava Stranca tera Judu u povratak na izvor mita.)
(Za potpuni automatizam koga zahteva ova scena, čini se da izraz: „Najzad se ništa ne događa - mislio je ...“ ne odgovara ni u kom smislu, mada ideja o Davidovom utisku da se ništa ne događa, uprkos očajničkim borbama koje se vode na ulici („brujanje dasaka, krckanje vrata, fakat da po prvi put nastojnica ne mete hodnik i da je njena klopka sklonjena“) mora ostati dosledno razvijena.
Upravo ova ideja pored poslednje rečenice ove varijacije: „Opet je zakasnio za sud ....“ upravo te dve rečenice čine poentu Davidovog slučaja. Što on za par časaka nabasa na jednu unezverenu nemačku grupu koja se povlači i koja ga ubija - jer David nosi pištolj u ruci - to je irelevantno za sam slučaj. Koliko je to zaista bez značaja, vidi se po tome što i ne insistiram na naglašavanju Davidove smrti.
Jedna grupa ljudi pucala je na njega - da li je ubijen? to je sporedno. Kako se to sa Davidom stvarno odigralo može da zna jedino Adam - Stranac koji se poput Charlesa IX provodi u svojoj Barthélemyskoj noći, čučeći na prozoru svog stana. Sam automatizam ima da bude podvučen, tako reći dokazan običnim terminima:
„On ih otključa i postane napolju“; „Nije čuo ni sebe ni išta preostalo“; „Dešavale su se neke stolice oko stola“; „Prva vrata koja je imao da protekne“; itd. I kad, videći sudijine noćne lonce na verandi, požuri, ubrzanje hoda je prost refleks kojim se on vraća u sopstvenu beznačajnost, beznačajnost noćnih lonaca, sitnih panika, kožnih trljača za cvikere, i pucketanja noktima.)
#76) Pri opisivanju Adamovih postupaka koji proističu iz njegovih navika, stalno imati na umu izgled tih navika, pošto budu podvrgnuti Strančevom uticaju. U poglavljima koja se odnose na odnos Adam - Stranac („Scherzo“) detalji su od prvostepene važnosti. Roman, pa sa njim i ideja, ovde je sva u pojedinostima, u jednom zvuku, u jednom kontrapunktu.
#77) Nastojnica: gospođa Laparalić. Sve se menja, samo ona ostaje večita sa svojim klopkama. Dati je uvek u jednom verbalnom potezu bez interpunkcije, kao očajnu kakofoniju misli i asocijacija. Čitaoca koji je samo jednom imao prilike da se upozna sa njenom brbljivošću, mora da uhvati panika kad dozna neizbežnost njene ponovne pojave. Ako pri tome potraži kraj njene tirade, a nju samo preskoči, postigao sam svrhu te osobe. Uostalom zar u životu ne bežimo glavom bez obzira od gnjavatora.
No comments:
Post a Comment