ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice II deo 6-1959. do 1965
#84) Shema (ideja) borbe protiv sudbine:
I - David. Kod njega ta ideja kao refleksija uopšte ne postoji, izvan jedne plastične projekcije u snu o Golijatu. On je spontan. Čak i kasnije kad se njegova sudbina ovaploćuje u Jürgenu, pošto je u njega unela intermedijarnu ideju Golijata - on ne uviđa fakat da on ne može ubiti Jürgena, a ne da ga je u tome preduhitrila srčana kaplja.
II - Adam. Borba za nemešanje, dakle za stalnost koja odatle ima da proistekne za Adama je u izvesnom smislu svesna, a u izvesnom smislu nesvesna, intuitivna borba protiv sudbine, koju će kasnije ovaplotiti Stranac kao simvol mešanja i podvlašćivanja. Svesna ukoliko znači odbranu od realnog učešća u moralnoj prirodi događaja koji ga opkoljavaju (rat), ova je borba nesvesna ukoliko bi morala da podrazumeva borbu protiv same ideje sudbine.
III - Juda. Posle vraćanja na izvor mita, ona je sasvim svesna. Ona se služi promenljivošću pretpostavljajući da je sredstvo sudbine stalnost, da je stalnost, kontinuitet, logički kontinuitet stvari u svojoj srži sama sudbina.
IV - Stranac. Borba ovde ima oblik volje za ispunjenjem sebe. U svojim motivima ona je nesvesna sebe kao sudbine. Jedino se oseća kao volja. Ta se onda volja po prirodi stvari ima kao sudbina onima koji protiv nje ustanu.
#85) Večnost!? Nje nema. U pogledu same sebe, trenutak je kao i večnost jednako i istovremeno rasprostrto vreme; u pogledu prostora bezbroj tačaka nisu nimalo prostranije od samo jedne, budući da se logička beskrajnost sastoji od beskrajno mnogo uopšte nerazvijenih prostora. U pogledu kontinuiteta, on je idejom večnosti isključen, jer u njoj ništa ne prethodi, niti šta sledi, iako samo dešavanje mora da se na neki način održava.
#86) Okviri: Podrum adaptiran za sklonište od bombardovanja, Josifov bife, stepenište zgrade „Cvetni trg 11“, staretinarnica u prizemlju, prodavnice cveća.
#87) Posle stanja katalepsije, u momentu kada Juda postane svestan značenja koraka na stepeništu, a osobito kad ih više ne može izbeći, neočekivano, spontano, po prvi put nepripremljeno izvede on promenu svoje egzistencije: on se brani očajnički, ćutke, strpljivo i do iscrpljenja svojih moći. Tek žica (šinterska) prebačena u vidu omče preko njegove glave prekida taj otpor. (Stranac - Adam, koga je Juda ugrizao za nadlanicu, ne može odoleti iskušenju da okusi njegovu krv, koja mu je ostala na koži.)
#88) Ucenjeni. U Ostrvljanima Filip Njegovan se nalazi stisnut između čekića i nakovnja - istovremeno on je ucenjen prisustvom Marije Turjaški u Dolu, zbog koje ne bi smeo izvesti prepad na JUB i sopstvenih principa, koji mu diktiraju da taj prepad ipak izvrši. (Dovraga: reprodukcija romantično patetične nedoumice Sidove .)
Iza prividno nezavisnih postupaka heroja Eroice, naziraće se izvanredno fino tkana mreža implicitne ucene, koja čini da se pozornica romana shvati kao lutkarsko pozorište, u kome se lutke međusobno upravljaju koncima. Adam je najpre ucenjen Strančevom blagonaklonošću i pre svega svojom vlastitom uljudnošću. (On se jednostavno stidi da ovog tako prijaznog gosta razuveri u njegovom ubeđenju da se on i Adam poznaju i da su vrlo, vrlo stari i dobri, u stvari najbolji prijatelji.)
Zatim svojom sopstvenom sumnjom. (Naime možda se Adam ipak vara. Možda je Stranac zaista njegov dobar prijatelj, koga je samo tokom rata izgubio iz vida.) Nakon toga biva ucenjen osećanjem izvesne Strančeve nadmoći, pa uslugama koje mu ovaj čini. Najzad svojom potrebom nemešanja. (Time se može objasniti izvesno zadovoljstvo u gubljenju slobode, koje otkriva Adamov stav prema Krabi i njenom stanju, kada je ova pod vlašću Sakuline.
Adam intuitivno oseća da je bezbedan i nevin jedino ako nije, ako izgubi sebe kao slobodu, ako se stopi sa nečim neodgovornim, ili bar ljudski neodgovornim.) Kad iščezne kao svoja sloboda i postane Strančeva sloboda, Adam je ucenjen postojanjem svoje nove ličnosti, prisustvom Stranca u sebi. (Čitajući Judin dnevnik ne možemo dobiti utisak da je Adam kao fizička forma iščezao.
On se jednostavno temeljno izmenio, izvrgao u Strančevu suštinu, postao forma Strančeve spoljašnje egzistencije. Pa ipak njega stvarno nema. Nema u jednom statičnom smislu.) Tako isto komplikovani sistem ucene može se otkriti u pozadini svake ličnosti Eroice. Zar Golijat ne ucenjuje Davida? I mit o sebi Judu?
#89) Faktura kao „sam sadržaj i u svojoj određenosti zakon“. Insistiranje na formi Eroice nema značaj spoljneg lickanja, preuređivanja izgleda prema nekim estetičkim normama, koje bi stajale izvan i iznad materije. Naprotiv, forma je ovde sam sadržaj, ideja u svojoj umetničkoj definiciji. Uzeta hegelijanski ona nije nametnuta spolja refleksijom (iako to može izgledati, čim je predmetom izbora) nego nametnuta iznutra samom egzistencijom ideje. Jer egzistencija ideje jeste i forma njene umetničke istine.
#90) To međutim ne znači da ideja spontano ispoljava svoju prirodu, niti da bez napora luči iz sebe - sebe kao formu. Ako ne zadovoljava forma, to je slabost, nedovršnost ideje, jer ona koja svojim oblikom ne ispoveda svoju suštinu, tačnije suštinu koju smo joj „nametnuli“, u stvari tu suštinu i nema kao datu formu. Napredak koga ilustruju romansijeri nije rezultat njihove nadmoći nad prostim spoljnim formama teme, nego upravo obratno nadmoć teme nad njima. Ideja se mora shvatiti kao jedan živ, pokretljiv organizam čiji je tempo transformacije u strogoj zavisnosti od njene blizine smrti. Pri tome njena smrt biva predstavljena najboljom mogućom formom. Uostalom, zar najlepše forme ne podsećaju pomalo na kolosalne faraonske grobove, u kojima je zajedno sa carevima sahranjivan i autentični model njihovog vremena?
No comments:
Post a Comment