ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-I deo 1957.
#60) Postojanje koje se određuje prema okolnostima samo je izgled čistog postojanja. U izvesnim okolnostima mogu postati ubica, ali opstanak moj kao ubice samo je indiferentan izgled koji ne dotiče moje biće, sve dok iz njega ne bude kao nužnost izvedeno.
#61) Primedba uz stav 60: ne prethodi ovde egzistencija esenciji, ni esencija egzistenciji u doslovnom smislu. Ja odista najpre postojim, pa tek onda opstajem; najpre sam slobodan dok ne izradim svoju nužnost iz koje moji dalji opstanci bivaju izvedeni kao iz jednog čistog i neizbežnog bića.
Moje biće (sudbina, mit) biva konstituisano mojim opstancima, ali ne svim mojim opstancima, nego samo onim koji dopiru do prauzroka nužnosti: dotakavši tu nužnost jednom više joj ne mogu izmaći. Konstituisana esencija izvodi iz sebe moje dalje egzistencije. Dalje postojim prema svom biću koga sam sam skrivio. Eto promena tog bića bila bi teorijski jedini poraz sudbine.
#62) Nastavak razmišljanja o esenciji (sudbini) i egzistenciji (nizu - ne kažem okviru - mojih opstanaka).
Rekao sam da ja sam konstituišem svoje biće kao sudbinu čim zađem u prauzrok nužnosti. To znači da mora postojati neka zajednička kontituanta mojih ideja, kao kontrapunktalnih oblika slobode između ove ili one teme neraspoloženja. Takva konstituanta zaista postoji: ona je anticipirana idejom preobrta neraspoloženja u ideju i obrnuto.
Ako sa A obeležim jedan stepen (ili jedan momenat neraspoloženja) a sa As ideju kao njegovu slobodu, nosiće jednačina As u sistemu svojih refleksija oštru crtu svog porekla. Ako sada to idealno stanje neraspoloženja A, koje sam označio kao As, pretrpi drugi preobrat (vraćanje nužnosti) u neraspoloženje B, onda će to neraspoloženje B morati nositi snažnu sliku svog porekla, pa bi se njegova približna formula mogla napisati kao B + As.
Time je već ustanovljena izvesna funkcionalna veza između mojih opstanaka koja u momentu (opstanku) Ax postaje mojom sudbinom, dakle mojim bićem. Preostali moji opstanci bivaju iz nje izvedeni.
Tako samoobrazovana sudbina (esencija) nije samo neko moje ozakonjenje, nego i izvesna koncepcija mojih budućih egzistencija i tu leži njen fatalni karakter.
Sudbina = Mitos.
Moje egzistencije koje bivaju izlučene iz mog bića (sudbine = mita) a koje ja nazivam postegzistencijama (za razliku od presudbinske preegzistencije, i one u kojoj se nadživljavam kao niz posthumnih egzistencija) moraju da budu podudarne sa fabulom koju je mit koncipirao. Zato se ja nužno, dakle mitološki, događam.
Teorijski uzev, potrebna bi bila bitna promena u mom samobiću (biću koje se kao sama ideja nužnosti obrazovalo iz nužnosti neraspoloženja kao egzistencija) da bi se mit zaobišao, prepravio, zanemario, najzad da bi se sudbina ispričana u mitu porazila. (Sa tog stanovišta valja uzimati Judu Iskariota.)
#63) Da li sam ja sudbinski ubica, pošto sam ubio, ne može se utvrditi ni iz činjenice ubistva, ni iz činjenice mog odgovarajućeg neraspoloženja (koje se uvek nalazi pod pritiskom izvesnih kolektivnih uticaja) nego jedino iz posledica mog trpljenja po moje buduće opstanke. Ja svoju sudbinu uvek naknadno dokazujem. Tako se ono stvarno moje ubistvo, dešava kasnije od svoje spoljne realne činjenice. Ubicom se postaje, ako se uopšte postaje, posle ubistva, a ne za vreme ubistva, ni pre njega, kako dokazuju hrišćanski pisci (koji u motivima i unutrašnjoj odluci gledaju činjenicu opstanka). Neraspoloženje iz elemenata čina (u sebi kao nužnosti) gradi ideju svoje slobode.
#64) Tek kada iz nužnosti ubistva proiziđe ideja slobode ubistva, ja postajem ubicom u onom fatalnom smislu.
#65) Činjenica ubistva je činjenica mog neja; ono se događa u obimu njegovih emisija, u tom obimu nalazi činjenica polje svog psihološkog dejstva.
Iznenadna promena mog neja koje se obogatilo jednim otuđenjem nužnosti u njegovu slobodu, utiče na idealnu promenljivost mog ja, time što remeti ritam te promenljivosti. Mojim novim momentima neja, ja više ne može odgovarati kao dovoljan uslov za ravnotežu.
Savest. Kriza koja se javlja voli da se nazove savest; uistinu to je samo mehanički poremećaj ravnoteže između mog neja (stvarno promenljivog) i mog ja (idealno promenljivog); između mog neprekidnog opstanka i mog diskontinuiranog života, ravnoteže koja se ponovo uspostavlja vraćanjem slobode u svoju nužnost, ideje u neraspoloženje. Upravo i radi toga savest se može savladati jedino ponavljanjem zločina. Ponavljanje zločina nije drugo do sloboda u svom realnom dejstvu po moj život.
#66) Ja opet postaje dovoljan uslov za ravnotežu i vraća se u svoj uobraženi lik stalnosti. Ubistvo je izabrano.
#67) Ne kaže se: „Izabrao sam ubistvo i ubio“ - nego: „Ubio sam pa izabrao ubistvo.“
#68) Mora biti jasno da David ne bira ubistvo, iako je čitava njegova svest kao senka sna, upravljena na taj izbor i angažovana njime do te mere da već izvodi činjenice iz svoje namere.
Davidu ne leži ubistvo (prepravka mita o Davidu i Golijatu).
David ubistvo i ne vrši. Hrišćanski bi moralisti tvrdili, a savremeni pravnici složili se u tvrdnji, da je David kriv, jer je umišljeno pripremao i nameravao da izvede ubistvo, a da to što ga ipak nije učinio nije zavisilo od njega nego od objektivnih okolnosti. (Jürgenova smrt u kadi.)
Sasvim slično objašnjenje koje ilustruje plitko shvatanje današnje pravne nauke nalazim u vlastitoj presudi. (Stav o špijunaži u korist SAD.)
No comments:
Post a Comment