ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-II deo 1957.
#69) Imoralnost je antisudbinska. Imoralnost čina se ne meri nepostojanjem motiva, a još manje njihovom skrivenošću nego obrnuto postojanjem preobrta neraspoloženja u svoju ideju, nužnosti u svoju slobodu. Imoralno je slobodno od nužnosti.
#70) Stav: Ja se razvijam kroz ideju o sebi nije dovoljnan, jer su moje ideje razjedinjene slobode bez dejstva kao čiste ideje (čiste slobode). One postaju deo mog opstanka tek kada se penetriraju u moja neraspoloženja, utvrđujući i razvijajući njihovu sopstvenu nužnost, prepravljajući tu nužnost (eto biti) prema sebi. Bolje je reći zato da se ja razvijam kroz svoju slobodu, onda kada je gubim.
#71) Oblik moje slobode je oblik mog ja. Oblik neja je oblik nužnosti (sudbine).
#72) U vezi stava 70: međutim nemoguće je o sebi neposredno imati ma kakvu ideju, iako ona postoji kao nužna pretpostavka moje slobode. Pošto je nemam, primoran sam da je konstatujem posrednim putem, oslanjajući se na metodičku sumnju prema svemu što nisam ja. Mogu dakle da utvrdim šta svakako nisam, nisam ni pod kojim okolnostima. Šta stvarno jesam samo je logički preostatak.
#73) U nekojima od prethodnih stavova pokušao sam da ocrtam jednu novu imoralnost, koja će nasuprot lafkadijevskoj imati svoju istoriju, svoju tako reći moralnu istoriju. Čista imoralnost može se pretpostaviti samo tamo gde se kao istina prima apsolutna diskontinuiranost naše ličnosti.
Samo tamo gde moje sadašnje ja nije prost produžetak mog jučerašnjeg ja, nego samostvojstvena celina, koja u svom momentu razvija svoj novi moral, može se govoriti o imoralnosti sa stanovišta mene kao zamišljene životne celine. Ja sam tako imoralan pre svega s obzirom na svoju uobraženu moralnu celinu.
#74) Pokušao sam bio da pronađem duševni izvor ideje romana koga pišem; nesumnjivo je da je on u mom opstanku, pa prema tome i u oblasti mojih nužnosti. Tako već po svojoj psihološkoj lokaciji, taj izvor je sudbinski i predstavlja samo epizodu mog mita.
#75) Smatram taj podatak veoma važnim: ja moram napisati „Simfoniju eroicu“.
#76) Posredstvom ovog otkrića, ja sam došao do izvesne svesti o svojoj sudbini, u jednoj od njenih mnogobrojnih epizoda. S druge strane stoji jedan čist logički stav: ako sve mora imati svoju sudbinu, onda svoju sudbinu ima i sama sudbina.
#77) Sudbina Sudbine bila bi u njenoj neizbežnosti, u tome da se ona mora izvršiti, inače nije sudbina , ali se ovo sudbinsko svojstvo odnosi na predmete njenog bavljenja, a ne na nju samu. Neizbežna je sudbina nečeg u čemu je ona; ali kakva je sudbina same predodređenosti? (bez uticaja akta).
#78) Praktično pitanje se sastoji u tome da se utvrdi šta je sudbinsko u samoj ideji sudbine, i neće li sudbina koja se ne izvršuje protivurečiti samoj ideji, samom svom pojmu?
#79) Ili: da li bi moja sudbina odista bila da napišem roman „Simfoniju eroicu“, ako ga ja ne bih napisao.
#80) O tome sam problemu govorio u stavovima 41, 42, 43, a naročito u 44, 45, 46, 47, 48, zatim 50, 52, a naročito u 54. S obzirom na moje shvatanje sudbine kao partenogenetičke , s obzirom da njeno dejstvo stavljam u polje svog neja, i da to dejstvo smatram posrednim: karakteristika pojma sudbine nije u onoj apsolutnoj neizbežnosti, koju su pretpostavljale sve religiozne i mnoge od filosofskih koncepcija sudbine.
#80) Samim je tim data i osnovna ideja Simfonije eroice. To je ideja borbe, borbe sa sudbinom u svakom od njenih predmeta. Ali pošto su na napred opisani način naši opstanci izvori naše sudbine, onda se ta borba preobraća u jednu samoborbu, u borbu sa samim sobom.
#81) Ova je borba prometejska; mit o Prometeju joj najbolje odgovara. Zato se odlučih da ideju tog mita stavim kao moto čitavog romana.
#82) Zato što se usudio da božanski plamen pokloni svojim smrtnim prijateljima, Zevs kazni Prometeja da bude večno prikovan za brdo Kavkaz; svake je zore sa Olimpa sletao orao i kljuvao herojevu džigericu, ali njoj beše dano da preko noći ponovo zaraste; jer džigerica Prometejeva beše večita kao i on.
#83) Na stranu poreklo kazne (o kome ću kasnije govoriti kao poreklu same sudbine u njenoj opštoj ideji) sudbina Prometejeva je da ostane večito prikovan za svoj sopstveni mit i da ga svojom sopstvenom mukom izvršuje. Orao se prema Prometeju ima kao Sudbina (njena neizbežna ponovljivost) prema Otporu (stalnoj regeneraciji Prometejeve jetre); psihološki sistem večitog orlovog vraćanja i večite obnove jetre stvarno je sistem kosmičke vrednosti: večitog nastajanja sudbine da se obavi, i večitog otpora što joj pruža naš opstanak u svojoj ideji o slobodi.
Regeneracija jetre prema mitu je stalno vraćanje njeno u isti oblik, pa se prvi simbol i sastoji u nekoj permanentnosti prometejskog duha. Drugi, pravi (psihološki) simbol bio bi u stalnoj novosti jetre, u njenoj promenljivosti: ona nikad nije ono što je bila, ona je jedna uvek nova jetra, pred kojom orao mora da pokaže uvek iznova svoju sudbinsku snagu. Ovako shvaćena obnova nije regeneracija u prostom smislu, jedno zaceljenje koje telo vraća prvobitnom obliku, nego jedna obnova koja Prometeju daje novu jetru.
#84) Prometejeva jetra i moja promenljivost. Već diskontinuiranošću Prometejeve jetre, nasuprot autentičnom shvatanju mita da se ona samo zaceljuje, data je slika naše sopstvene diskontinuiranosti, naše večite novosti u kojoj i leži jedina mogućnost protiv sudbinske borbe.
#85) Sudbina (orao) dakle mora uvek da se iz početka pokazuje (stvarno dokazuje), a jetra (moje promenljivo ja) mora uvek iznova da se menja (opire sudbini). U toj istini leži kosmička vrednost mita o Prometeju.
#86) Kad sam jednom bio načisto sa tom opštom idejom, iz koje sam morao da izvedem temu romana (bez obzira na drugostepeni problem njegove muzičke kompozicije, koja će naći izraza u podudaranju sa Beethovenovom Herojskom simfonijom) morao sam naći izvesne druge stare mitove, koji ma koliko imali posebni smisao, ipak ne znače drugo do varijaciju prometejskog. Bila su mi potrebna četiri mita za četiri stava Beethovenove Simfonije.
No comments:
Post a Comment