ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-IV deo 1957.
#104) Naslov Eroica nije uzet samo zato što stoji na kompoziciji Treće kao poštovanje, koga umetnost odaje herojskom, prometejskom duhu. Ja držim da borba za svoju konačnost (ona je i protivsudbinska), za svoju zatvorenost i nepromenljivost (koja je u tom vidu protivsudbinska takođe), jednom rečju za svoju čistu i nekrivotvorenu smrt zaista jeste herojska ma koje oblike ona uzimala u socijalnom smislu, i ma koje rezultate donela u moralnom.
#105) Ja sam do sada izraz promenljivost obično uzimao u protivsudbinskom značenju, a termin nepromenljiovost u sudbinskom. Zato stav 104 može izgledati protivurečan mojim dosadašnjim razmatranjima.
Međutim: nepromenljivost o kojoj ja govorim u prometejskom smislu nije ona koju sam upotrebljavao u sudbinskom; ova nepromenljivost je pobeda promenljivosti, njena konačna uređenost u smrti. (Nekrivotvorenoj naime onoj smrti koja nema posledica.) Tako se prometejski duh nalazi između dve nepromenljivosti: jedne sudbinske i druge protisudbinske. Prvu ostvaruje, a drugu uništava; prvu podiže iz ruševina druge.
#106) Mi smo primorani na neku vrstu nenaglašenog heroizma: njegove su pustolovine prećutne. Apsurd egzistencije koja nužnošću nepromenljivosti (sudbinske) u njenom mitu ostvaruje svoje promene (prometejske mitove) težeći za jednom drugom slobodnom stalnošću, zahteva heroizam prema kome su socijalni ili moralni kriterijumi smešni.
#107) Heroizam nije moralna kategorija. On nije upravljen prema stvarnosti sveta nego prema sopstvenoj stvarnosti. Njegov moralni izgled može da izazove zabunu. Heroizam nije ni moralan ni amoralan - on je egzistencijalan.
#108) Heroizam nije ni socijalna kategorija. Njegova mu je društvenost nametnuta. Ona mu je prilepljena naknadno, da se od jedne unutrašnje stvarnost načini spoljašnja. Zato herojski čin nema nikakvog funkcionalnog odnosa sa heroizmom.
#109) U sebi se mi zverski borimo za svoju definitivnost, za sebe u večnosti. Doći za leđa svoje čiste smrti: ukinuti sebe kao deo vlastitog gravitacionog sistema - to znači svoje biće nestati u onome koje je opšte i apsolutno. (Odnos umetnosti i filosofije i jeste u toj interpretaciji bića i egzistencije )
#110) Želim baš obzirom na to, da se moji heroji shvate ne samo kao heroji svojih privatnih svetova, nego kao Prometeji jednog opšteg, jer svet koga mi volimo da označimo kao opšti, nije drugo do gigantska konstelacija infinitezimalnih ljudskih svetova - jedna maglina čija udaljenost i nejasnost potiče od pogrešnog smera naših pogleda, jedno sazvežđe u kome deo obuhvata celinu, isto tako isključivo kao što celina obuhvata deo.
Budimo uvereni da se u srcima beznačajnih stvorova događa čudna i gorostasna epopeja heroizma, sumorno ponavljanje prometejskog mita, čija snaga nije u prostornosti nego u dubinama u kojima se ponavlja. Svet je ne manje u nama, nego što smo mi u njemu.
#111) Socijalni kriterijum je taj kome smo se do sad poveravali, da umesto nas odredi vrednost jednog heroizma. I on je donosio svoj sud prema neposrednoj koristi koju bi iz njega iznuđivao. Besmisao! Neko je bio heroj samo s obzirom na stanovište koje bi se prema korisnosti dela unapred zauzimalo. Jedan je isti akt tako mogao biti ocenjen kao herojski i kao zločinački!
Atentator je za svoj pokret bio heroj - za pokret ubijenog običan zločinac! Pokoravajući se ciljevima socijalnog kriterijuma mi smo se ponašali kao ljudi koji bi povlađivali presudi porote, za koju bi znali da ima od presude neposredne koristi.
Socijalni kriterijum treba potpuno odstraniti iz problema heroizma, pre svega zato što najveći broj heroizama uopšte i ne može imati neki društveni značaj, a zatim stoga što oni heroizmi koji ga i imaju, podvode se pod njega tek naknadno dok u prvostepenom su značenju egzistencijalni.
#112) Treba indukovati jedan kriterijum iz same egzistencijalne vrednosti heroizma - iz one energije koja se iscrpljuje njegovim dešavanjem: iz obima slobode koju on može da zasluži izvođenjem svoje nužnosti - iz njegove vrednosti po moj opstanak, po moj tekući život. Predmeti heroizma postaće tada irelevantni.
#113) Potrebno je da se bez žaljenja otresemo svih stavova, za koje ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo odnose li se na heroizam po sebi ili samo na heroizam po nama! Jer zar nije opasan presedan izdvajati kriterijume duha iz njega samog i predati ih ćudima materije? Zar nije opasno priznati olako, da moja hrabrost nije u meni, nego u onome na čemu je primenjena, ili što je još bezizraznije u tome kako je primenjujem.
#114) O hrabrosti (psihološkom terminu za jedan od načina ispoljavanja heroizma). Dva čoveka mogu na isti aktuelan način da budu hrabri, ali da se stupanj njihove hrabrosti razlikuje po svojoj objektivnoj vrednosti. Jer nije u pitanju šta se žrtvuje, nego šta se savlađuje da bi se žrtvovalo. Herojski gest kukavice viša je hrabrost nego taj isti gest učinjen od neustrašivog, iako se posledice njihovog postupka mogu objektivno podudarati.
#115) Meni je samom postalo tek od nedavno jasno da se izraz: heroizam, naslov Heroji, mora očistiti čak i od svakidašnjeg značenja hrabrosti i požrtvovanja. Heroizam o kome ja govorim često je upravo suprotan pojmu koga svakidašnjica ima o njemu.
Ovaj pojam obrazovan je takođe pomoću društvenih predstava o heroizmu i predstavlja osakaćenje njegove prave suštine. Prema toj popularnoj predstavi jedan ubica iz koristoljublja nikada ne bi mogao biti heroj, niti bi se kukavičluk mogao označiti kao izraz heroizma. U narednom stavu pokušaću da rasmotrim moje stanovište prema pojmu heroizmu.
#116) Heroizam je stanje borbe sa svojom samofatalnošću. Mora biti očigledno već iz naslova romana da se heroizam ovde nema kao društveni ili lični uslov mog postupka, nego da je to zajednički termin za uobraženi kontinuum mojih opstanaka koje se svojom promenlji-vošću odupiru sopstvenoj mitološkoj (sudbinskoj) prirodi. Heroizmom se može krstiti sve što ulazi u obim ovog odupiranja i sve što je to odupiranje po mene.
#117) Ovo odstupanje od ustaljenog sujeverja (jer sujeverno je hrabrosti pridavati neki značaj van opstanka) očigledno mora da bude već i potpunom protivrečnošću između naslova i društvenog ponašanja junaka „Simfonije“.
U socijalno-idealističkom smislu svi su oni izuzev Emanuela (koji je prinuđen na heroizam u doslovnom značenju, pa se dalje samo prepušta svojoj herojskoj egzistenciji! Kod njega se heroizam javlja kao nešto iščupano iz njegovog stvarnog spontaniteta, nezavisno poput sudbine u svom dejstvu ako ne i u svom poreklu, koja izvršujući sebe događa i njega kao svoj momenat.
Emanuelo = Mesija, jedini je i spolja simvol sudbine i nosilac „Pete simfonije“. Otuda njegov heroizam ima spoljni, dakle između ostalog i društveni smisao) svi su oni, kako rekoh, kukavice i dramatičnost, polarnost, disociranost tog kukavičluka i jeste heroizam njihov kome posvećujem ovaj roman.
No comments:
Post a Comment