ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-V deo 1957.
#118) David. Ako se služimo socijalnim merilom David je kukavica, jer svu svoju nužnu hrabrost (nužnu sa stanovišta prometejskog heroizma) iscrpljuje u sanjarijama; međutim su ove sanjarije daleko da budu indiferentne prema njegovoj autentičnoj (sudbinskoj) nužnosti već je izvršuju na jednom čini se uobraženom planu: on izgrađuje svoju slobodu izvršenjem fiktivnih nužnosti.
Oblast ove pogrešne transpozicije je san (stvarno san o Golijatu). Ako bi se David procenjivao sa popularnog gledišta, on ni u kom slučaju ne bi mogao da bude obeležen kao herojska priroda: u društvenoj svetlosti on je ništavan kao kakav crv.
#119) Adam. (Opet sa stajališta socijalnog merila heroizma.) On je „kukavica“ onog Samgin - Titirovskog tipa koji živi u mekanoj školjci svojih spirituelnih doktrina, i kome se stvarnost najzad predstavi dražesnim udarcem potkovane cipele u stražnjicu. U socijalnom smislu on je čist primerak kukavičkog stava prema svetu.
#120) Juda Iskariotski (i socijalna hrabrost). Poslednji heroj jedva da u neku ruku podseća na hrabrog zlikovca. Ali pošto se njegovo učešće u javnom životu dešava tajno, i pošto je to učešće prema socijalnim kriterijumima amoralno, (izdaja i konfidenterija) on sa društvenog stanovišta najmanje zaslužuje podvođenje pod pojam heroja, onako kako se ovaj popularno shvata.
#121) Preostale ličnosti zajedno sa svojim mitovima moraju da dožive istu degradaciju sa socijalno-moralnog stanovišta, između ostalog, i zato da bi se u protivrečnosti sa lažnim pojmom heroizma, mogao u punoj meri istaći njegov pravi anti sudbinski i prometejski smisao. (O tome kasnije.)
#122) Ličnosti Simfonije eroice moraju, dakle, zvučati herojski. Čovek može i od mokrenja da napravi herojsko delo, ako ga preduhitri mukom.
#123) Formiranje moje jesnosti kao stanja svesti. Od najvećeg je značaja ustanoviti poreklo poricanja. Moje je formiranje sve od protivstavova. Ne je atribut moje jesnosti.
Nedavno sam napisao u Dnevniku o poreklu titirisanja. Titirisanje nije stavljanje sebe, nego protivstavljanje. Taj apsurd znam iz iskustva.
#124) Ali i moja jesnost provocira protivstavove i pošto je nejesnost samo obrnuti deo mene, moje je stvaranje kružnog oblika.
#125) Napetost. Između svojih protivljenja stojim ja potpuno razapet kao konjska struna: treperim od napetosti, napinjem se od napetosti. Šumim temu svog neraspoloženja, ravnomerno odapinjući svoja protivljenja, kao strele koje će se opet zariti u moju obrnutost. A onda pucam. Pucam od napetosti i svoju iskidanost više ničemu ne izlažem. Zaslužio sam svoju ravnodušnost.
#126) Stav 125 objašnjava katalepsiju Jude iz Kariota, posle vraćanja na izvor mita. Juda je postigao jedan nivo ravnodušnosti, a što je on nije mogao zadržati u svojim opstancima, osim da ih ukine, krivica je do nove napetosti, koju ravnodušnost uspostavlja u sebi. Napetost se pomera prema sredini: stupnjevima (nivoima) ravnodušnosti, napetost se iz nužnosti preobraća u slobodu (ideju). Ideja je, prema tome i sloboda, bezuslovna ravnodušnost.
#127) Naše nas svakidašnje ravnodušnosti posredno napinju; svakidašnje nas napetosti neposredno uvode u ravnodušnost.
#128) Napetost i ravnodušnost jesu svojstva koja neposredno osećamo u svojim opstancima (nužnostima) i idejama (slobodama). Napetost je očigledna psihološka slika ovog mog opstanka: ravnodušnost je njegova slika (slika tog istog opstanka) u njegovoj idejnoj slobodi sutra, iznad napetosti mog idućeg opstanka. Ravnodušnost i napetost su dva pola mog odvijanja i izlaganja mog mitološkog sadržaja.
#129) U trenutku dok orao kljuje tekuću Prometejevu jetru, heroj mora biti ravnodušan prema onoj od juče, prema svim svojim jetrama (svim svojim herojskim opstancima) i napet samo s obzirom na svoj sadašnji, sudbinom neposredno ugroženi život.
#130) Ovo što je rečeno o napetosti i ravnodušnosti od izuzetnog je značaja za moje tumačenje memorije, i za „funkciju“ prošlosti u jeku moje sadašnjice.
#131) Dijalektika je preobražaj u svojim zakonima i svojim zakonima sama sebi smrt. Mene kao nužnost uspostavlja stalnost kao slobodu. Jer čim se preobražaj promeni u svojoj ideji: postigavši slobodu kao svrhu svoje nužnosti, on postaje od mene stalnost te slobode.
#132) O takozvanom teskobnom romanu. Teskoban sa svoje napetosti liči on na akordeon, na kome svaka struna napinje svoj deo napetosti, gde svaka ravnodušnost kao podneblje lebdi iznad svoje stvarne iskidanosti, i gde se tako obrazovana teskoba kao potpuna simetričnost između naših opredeljenosti i naših indiferentnosti, obraća samoj sebi (spomenutoj asimetričnosti u čitaocu) da bude od same sebe asimilirana.
Doduše neposredan dodir dva unutrašnja nereda (pisca i čitaoca) ne mogu urediti neki nov i čudesan red, ali se međusobno mogu inficirati svojom formom neuređenosti: mogu postići da se sopstveni nered (koji je prividan) primi kao neminovan i koristan. Mogu nas izmiriti sa onim neodređenim stanjem koga Sartre naziva teskobom, koje je stvarno samo mora grešnika koji ne poznaje svoja sagrešenja; mogu nas navesti da sa više bodrosti učestvujemo u odigravanju svojih opstanaka, u jednoj igri koja je praslika agonije i koja nam često biva predstavljena kao nedotupava.
(Uostalom kako nam samo partija karata izgleda besmislena, ako ne znamo pravila koja regulišu njenu prirodu.) Odnos između takvog romana i čitaoca, nalik je na odnos dva neizlečiva bolesnika koja nastoje da jedan drugog uvere u efikasnost svojih terapija.
No teskoban roman može još uvek ostati samo romansirano stanje, neraspoloženje koje se nije domoglo ideje o sebi.
Roman o teskobi je nešto drugo: on mora pretpostaviti takvu jednu transpoziciju. (Mučnina Sartreova, ma koliko bila lucidna, samo je polovična interpretacija tog preobrta neraspoloženja u svoju ideju.)
#133) O ravnodušnom romanu. To je roman slike. Kao izraziti primer ovakvog romana služe dekorativne epizode Flaubertovog romana Salambo. Walter Scott je drugi primer pisca ravnodušnih romana. Čak i jedan savremeni kriminalni roman Agathae Christie ima veći unutrašnji značaj od najboljeg romana tog Škotlanđanina (koga uostalom volim da čitam).
No comments:
Post a Comment