ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-VI deo 1957.
#134) Prologomena za jedan metafizički kriterijum u istoriji književnosti.
Uvod. Uzmimo Salambo = Slika + Akcija, pri čemu je akcija još uvek samo plastična slika pokreta. Materija je u totalnoj prevlasti: jedan sirijski štit ima veći značaj od najdublje strasti Hamilkara Barke . Ako sada pređemo na Gestu Berling uviđamo izvesno odstupanje od materijalne ravnodušnosti prvog romana, i premda je slika ponešto zamagljena (materija je oduhovljena, što je isto) pokret površno opisan oko jednog nostalgičnog kruga, ipak su izvesne napetosti uspostavljene.
Instrumenta teskobe još nema, ali je tip strune uspostavljen. U ovoj vrsti romana vrh je postignut sa Fjodorom Dostojevskim. Ali tek u Procesu i Metamorfozi Franca Kafke nalazimo opisano neraspoloženje preobraženo u svoju ideju.
Slika, stanje, ideja to su tri sredstva romana, istovremeno tri stupnja ekspresije one teme koja sačinjava mit o borbi Prometeja protivu svoje sopstvene iz sebe (krađe vatre) proizvedene sudbine.
Najprimitivniji tip romana: roman slike, koristio je uvek prvo sredstvo, veoma retko drugo i nikad treće. (Nekoliko primera: Salambo, Tri vojnika , opisi Balzaca , Scotta, Caldwella , itd.)
Iz slike preobraća se roman u stanje i tako nastaje roman stanja koji se razvija do svojih estetskih vrhunaca u ruskoj školi XIX veka. (Gesta Berling, Rat i mir, Šinjel , Budenbrokovi Thomasa Manna, Čehov, deo Dostojevskog, Ibzena , itd.)
Zanimljivo je da romani Huxleyja i drame Bernard Shawa spadaju pre u romane slike, dakle u primitivniji rod književnosti, nego u romane stanja. (Doduše njihove su slike intelektualizirane, ali nijedna od njih ne dostiže nivo ideje, te se ne udaljuje od polupraznih spiritualnih kontraverzi: Kontrapunkt, Pigmalion).
Iz romana stanja uspinje se on u roman ideja kao slobodu one nužnosti koja je tim stanjem bila izvršavana prećutno. Prema šupljoglavoj podeli starih istoričara književnosti „roman ideja“ bi bio prosto roman u kome se u ovom ili onom (posrednom ili neposrednom) vidu iznose neke ideje. Koješta! Prema ovom bi kriteriju i Crvenkapica bila roman ideja, jer izlaže jedno pedagoško naravoučenije.
Tu se meša pojam intelektualističkog romana (Huxley, Anatole France ) sa pojmom romana ideje. Prema mome mišljenju u ovu grupu spadali bi svi oni romani koji se, udaljivši se od čistih likovnih sredstava, neraspoloženje svoje teme podižu na stepen univerzalnih simbola, dakle u oblast čistih ideja.
(Kafka , Dostojevski u izvesnim romanima: Idiot, Braća Karamazovi, Zločin i kazna, ponekad Sartre i Camus, Thomas Mann u Doktoru Faustusu i Smrti u Veneciji, a možda i u onoj divnoj maloj pričici Marijo i mađioničar, mestimično Faulkner, Shakespeare u Hamletu, Samuel Beckett, James Joyce Ulis, Hemingway samo u prometejskoj pripoveci Starac i more, itd..)
Slika prvih romana postaje stanje drugih i ideja trećih: mehanički se pokret prvih preobraća u fini senzibilitet drugih i metafizičku simboliku trećih. Književnost nesumnjivo ima jedan aginično infernalni karakter, uostalom kao i čitava umetnost. Zato: daleko od sposobnosti da ga izazovu kao predstavu osećanja ili ideju ili da od njega budu zastrašeni, prvi pakao samo slikaju, drugi pomereni do ljudskog stanovišta straha bave se njime kao stanjem sopstvenih neraspoloženja, ali tek treći jesu taj pakao u svom slobodnom, metafizičkom izrazu.
Slika se samogledanjem vraća sebi kao praizvoru, da bi u sebi kao doživljaju (stanju) oslobodila ideju koja joj je u prvom slučaju i izdiktirala izgled. Izgled je tako sudbinski u neku ruku, ali budući da predstavlja najniži stadijum ideje (dok je ona u fazi svoje totalne nužnosti) možemo je uzeti kao potpuno ravnodušnu. Za mene je ravnodušan roman slika, jer je ravnodušan po mene. (Tako su za vrednost nekog teksta potpuno irelevantne korice u koje je on povezan i oblik slova kojima je otkucan.)
Stanje je ono neposredno samogledanje slike, pa je prema tome roman stanja izgled ravnodušnosti: njegova uzvudljivost potiče od izvesnog pomeranja slike prema svojoj ideji, komešanja u samogledanju. Ideja je kao sloboda čist simbol: zato je najapsolutniji oblik slike, dakle i najapsolutniji oblik nužnosti (sudbine).
#135) Još o romanu. Savremene novine u izrazu, težnja za integralnom revizijom starih proznih oblika, kompozicione promene, nov stav prema terminima i njihovoj izvesnosti, nije prema tome stvar ćudi ili dokoličarskog snobizma, nego prirodna potreba da se nađe pogodan izraz za ovu novu formu romana. Pristajati uz stari oblik značilo bi biti nejasan.
(Paradoksalno možda, ali nesumnjivo tačno: jer stare forme dovoljne da eksponiraju određenu meru prozne materije, ne mogu izraziti onu njenu višu meru koja odgovara „idejnom romanu“. A nejasno je sve što je nepotpuno.) Zar bi se Idiot mogao da piše kao Ajvanho. Ako ne bi, zašto bi se Proces mogao da piše kao Idiot? Samo se onaj pisac bori za nov izraz, kome stari nije dovoljan da primi njegovu ideju kao svoju.
Samo taj pisac i može da realizuje nov izraz, čija se jasnoća ne može meriti sa stajališta čitaoca, nego sa stajališta ideje koja je trebalo da bude izražena.
No comments:
Post a Comment