Dnevnik Borislava Pekića Komentari III- VII deo 1957

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Komentari Simfonije eroice III-VII deo 1957. 

 #136) O primeni pojma „jasnoće“. Jasan roman nije onaj koji ne pričinjava teškoće pri čitanju: to je samo razgovetan roman. Razgovetnost je pojam koji odgovara pojmu „jasnosti“, koji se nalazi u opštoj upotrebi kod književnih kritičara, odakle je usađen u sujetnu dušu čitaoca. Roman može biti razgovetan i razumljiv čitaocu, a da pri svem tom bude u krajnjoj meri nejasan, dakle sa stanovišta umetničke ekspresije sasvim neuspeo.

Pravo značenje pojma jasnosti treba tražiti u njegovoj srodnosti sa pojmom podudarnosti. Jasan roman je podudaran sa svojom idejom u svakom svom delu kao i u celini: on leži ideji. Kriterijum jasnosti ne leži dakle u meri u kojoj čitalac shvata ideju romana, nego u meri u kojoj je razume sam pisac. (Tačnije: u meri u kojoj je pisac postigao podudarnost ideje i njenog umetničkog izraza.)

Događa se da čitalac uopšte ne razume - a često to i ne može - neku opštu ili parcialnu ideju romana. Za njega je taj roman onda nejasan, a ako to ne polazi za rukom kritičaru, onda je roman i slab. Mi običajavamo da kažemo da je nejasno za nas sve što nismo u stanju da razumemo.

U produžetku ovog mi tvrdimo da je neistinito ono što je nejasno, polazeći od zablude da je istina jednostavna i svakom dostupna. Kada bi to bilo tačno onda bi istina najpre: postojala kao jedna, a drugo: mogla bi imati samo jedan izgled, iako se mi svakog časa uveravamo u suprotno.

Nejasnoća (ovde izraz upotrebljavam u oba njegova značenja: mom i opštem) romana može ležati kao njegova prava nejasnoća samo u piscu i njegovoj reproduktivnoj moći, a kao njegova nerazgovetnost samo u čitaocu u njegovoj prijemnoj nemoći.

Kad jedan čitalac tvrdi da je Ulis besmislena stvar, jer on lično nije u njemu mogao da nađe nikakav smisao, morao bi se podsetitit na prostu činjenicu da postoje ljudi kojima bi, njegovo omiljeno delo Savremena istorija od Francea, bilo jednako besmisleno, jer bi im bilo, kao i njemu Ulis, jednako nedostupno.
#137) Predajemo li se ravnodušnosti iz nerazumevanja domalo činimo to iz dužnosti prema sopstvenom nerazumevanju: osećamo se neodoljivo obavezni svojoj ravnodušnosti.

#138) Društvo je u nama izgradilo naviku ravnodušnosti uz koju smo mi opstali: ono je samo pogodovalo našoj ravnodušnosti i njemu je odgovarala ona kao lojalnost. Ravnodušnost je temelj naše lojalnosti; naša lojalnost je utemeljena u našu ravnodušnost.