ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Komentari Simfonije eroice III-IX deo 1957.
#143a) Religiozno shvatanje mita o Davidu i Golijatu sa stanovišta sidbinsko prometejskog konflikta. Da David ubije Golijata mora biti određeno već sudbinskom potrebom postojanja sina Davidovog Isusa Hrista. Prometejski Davidov stav bi bio njegova želja da ne ubije Golijata. Ali ja odbacujem ovakvo tumačenje mita.
#144a) Prema autentičnom izgledu mita trebalo bi da se Golijat poklapa sa ljudskim principom Prometejeve večito obnavljajuće jetre, a da se sudbinski princip izražava u Davidu (njegovim stalnim pokušajima ubistva) analogo stalno vraćajućem orlu. Tu bi David pomagao svom sopstvenom mitu da se dovrši što je apsurdno. David mora prema svojoj sudbini, ma koja ona stvarno bila da se drži u stavu neprijateljstva.
#145) Neprihvatljivost religioznog shvatanja ovog mita leži baš u tom apsurdnom Davidovom stavu prema svojoj sudbini. Ovim se poriče njegov prometejski karakter.
#146) Mit o Davidu i mit o Prometeju: pokušaj rasmatranja njihove spoljne protivrečnosti i unutrašnje podudarnosti. Objašnjen religiozno (144 i 145) mit o Davidu je po ideji protivurečan mitu o Prometeju, jer ne sadrži konflikt između ljudske i sudbinske prirode čoveka: između njegovog bića i njegovih stvarnih opstanaka. (David slepo sledi svoju sudbinu.)
Spoljašnja protivurečnost: David ubija Golijata, jer se njegova sudbina baš i sastoji u tome da ga ubije, kao što se sudbina Golijata i sastoji u tome da bude baš od Davida ubijen. U tom slučaju između oba mita postoji spoljašnja protivurečnost, jer ma koliko izgledalo da je Prometejeva sudbina u tome da bude večito mučen sudbinom, ona je stvarno samo u tome da se sa tom sudbinom bori. Te borbe u religioznom tumačenju Davidovog mita nema.
#147) O principima na kojima treba da počiva konflikt. Religiozno tumačenje: David = božanski princip, Golijat = ljudsko-prometejski princip. Stvarno je obrnuto. U Davidu je inkarniran sušti prometejski princip, a Golijat je njegova sudbina, dakle princip koji mu se suprostavlja.
#148) Prepravka mita o Davidu i Golijatu. Sudbina Davida nije u tome da ubije Golijata. (A što ga on ipak ubija, trebalo bi da dokazuje pobedu prometejskog principa u njemu.) Kad se prihvatilo stanovište da je ubistvo Golijata sudbinski određeno, u cilju ustanovljenja uslova potrebnih, da bi on postao judejski car i začetnik one plemenske linije koja je dovela do Hrista, zaboravilo se da se tim prihvatanjem prihvata i jedno amoralno zasnivanje Hristovog opstanka, koje je nespojivo sa čitavim njegovim moralnim bićem.
Doduše kao da nešto slično imamo i u mitu o Prometeju: do svoje sudbine, dakle, i do svoje borbe protivu nje došao je Prometej preko jednog nemoralnog čina - krađe božanske vatre.
#149) Ako je sudbina Davida u tome da ne ubije Golijata, onda je njegova prometejska borba protivu sudbine bašu tome da nastoji da to učini. (Na tom momentu graditi temu san - java.)
#149a) Mit o Davidu je jedan stepen ili nivo razvoja mita o Prometeju. (Vratiti se ovome.)
#150) Utvrdivši u čemu se ima smatrati koji princip, i podesivši prema tome mit, ja sam dobio i shemu one borbe Davida sa svojom sudbinom, koja će biti opisana u Allegro con brio „Simfonije eroice“.
#151) U stavu 149a rečeno je da je mit o Davidu i Golijatu jedan nivo razvoja mita o Prometeju. To je tačno u dva smisla: u smislu ideje mita i u smislu ishoda konflikta prometejskog i fatalnog u oba.
#152) Zadržaću se na prvom: Prometejeva borba sa sudbinom je potpuno bezuspešna. Dakle Davidova mora imati makar p r i v i d n i vid pobede. (Izvor ideje o snu.)
#153) Stavom 152 okarakterisan je David kao sanjalačka ličnost: iz sadržaja ideje na onom nivou na kome se nalazi u mitu o Davidu i Golijatu, proizišla je i priroda njenog heroja. Bitna oznaka: izvesna dvostrukost je postojanja. Sanjanje je akcija prometejskog principa u Davidu, koji se suprotstavlja fatalnom principu na Davidovoj javi.
U svojim snovima David savlađuje Golijata, dakle svoju sudbinu, te ga ubija uprkos toga što njemu ne leži ubistvo, i što je to ubistvo protivsudbinsko i po svom značenju i po svojim posledicama. Međutim, kada je bilo potrebno prevesti pobedu u realnost, i kada je trebalo sprovesti odluku o ubistvu doktora Hano Jürgena (koji simvoliše realnu bit Golijatovu) David ne uspeva.
Stvarno na ovom nivou heroj doživljava poraz od sudbine, isto onako bezuslovno kao i u mitu o Prometeju, ali ima u svom snu neku vrstu utehe. Zato je mit o Davidu nivo konflikta, koji je fiksiran u mitu o Prometeju.
#154) Potrebno je za trenutak baciti površan pogled na ostale mitove, koji imaju da se podudare sa preostalim stavovima Simfonije eroice. Čini mi se da je to potrebno, baš zato da bi se sa jedne strane svi ti mitovi po svojoj suštini smesta pokazali kao razvojni stepeni mita o Prometeju, a s druge strane da bi se pretresao jedan drugi vid ovakvog izbora: pokušaj da se kroz sleđenje tih mitova da simvolična slika samogradnje sudbine.
#155) Osim mita o Davidu izabrao sam mit o Adamu, Judi i Isusu, tako da bi shema „Simfonije eroice“ s obzirom na svoju muzičku osnovu i tematsku sadržinu, imala da izgleda približno ovako:
Allegro con brio = Mit o Davidu i Golijatu.
Marchia funebre: adagio assai = Mit o Judi Iskariotu.
Scherzo = Mit o Adamu.
Finale: allegro molto = Mit o Isusu Navinom.
#156) S obzirom na stavove koji utvrđuju prirodu ljudske sudbine kao partenogenetičku (41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 50, 52, 54) i s obzirom na stav 154 koji govori o romanu kao o pokušaju da se da slika te partenogenetičke samogradnje sudbine kroz sleđenje mitova kao novih opstanka jedne iste esencijalne forme.
Ako se naša sudbina samoobrazuje u nizu naših opstanaka, kako je opisano, onda je moguće Davida, Adama i Judu uzeti kao te opstanke u kojima se samoobrazuje Isus kao sudbina. Tada će se dobiti sledeća opšta shema:
Nužnost tj. samoizgradnja nužnosti (Prvi opstanak: David + Drugi opstanak: Juda iz Kariota + Treći opstanak: Adam) = Sloboda (Mesija kao sudbina u Četvrtom opstanku)
No comments:
Post a Comment